М. К. Бадракумар: Одјеци споразума Русије и Северне Кореје

Кратка посета руског председника Владимира Путина Пјонгјангу 19. јуна подигла је много прашине. Потписивање Уговора о свеобухватном стратешком партнерству од стране Путина и севернокорејског колеге Ким Џонг Уна изазвало је бомбастичне наслове у западним медијима и покренуло низ спекулација о стварању новог војног савеза који би могао да подрије архитектуру моћи у региону североисточне Азије.

Најзанимљивија ствар у вези Уговора је то што, наводно, предвиђа да две земље помажу једна другој у случају напада треће стране. Без сумње, геополитика комплетног региона може бити драматично измењена ако Русија и Северна Кореја своје односе подигну на квалитативно виши ниво војног савеза. Ипак, први поглед може често да завара, посебно када га реторички пумпају обе стране.

Остављајући по страни изузетну љубазност коју је Путин доживео од стране земље домаћина, јасно је да потписани Уговор нема много смисла ако се сагледа у светлу чињенице да су и Русија и Северна Кореја нуклеарне силе. Тачније, ако њихово сопствено „нуклеарно одвраћање” не може довољно да их заштити – онда им само Бог може помоћи. Осим тога, амерички напад на Северну Кореју изгледа мало вероватан, а на Русију још мање.

Одговор на стратегију САД

Реално говорећи, недавна промена политике Бајденове администрације којом је Кијеву дозвољено да користи америчко оружје за напад на Русију – уз подршку и упутства НАТО особља, подржаног сателитским подацима и подацима западних обавештајних служби – је, чини се, представљала кап која је прелила чашу руског стрпљења. Познато је да се о нацрту споразума расправља од септембра 2023. године.

Американци су, очекивано, бесни јер их је Русија матирала у североисточној Азији – критичном региону за глобалну стратегију Вашингтона. Прошлог викенда, док је Путин био у Пјонгјангу, амерички саветник за националну безбедност Џејк Саливен показао је вољу за даљу ескалацију у пажљиво структурираном интервјуу за ПБС, иначе медиј финансиран од стране америчке Владе. Саливен је навео следеће:

• Кијев је слободан да употреби америчко оружје „било где, где руске снаге нападају преко границе”, што ће се конкретно односити и на Курску област Руске Федерације, одакле су предузимани напади на украјинску Сумску област.
• „Овде се не ради о географији, већ о здравом разуму. Ако Русија напада или спрема напад са своје територије на Украјину, једино што има смисла јесте дозволити Украјини да узврати ударац.”
• Мерило ће бити да ли руске снаге користе своју територију као „уточиште”
• Украјина ће, такође, моћи да користи ПВО системе – укључујући оне које испоручују САД – да гађа руске авионе, чак и ако су ти авиони у руском ваздушном простору, односно „ако се спремају да гађају украјинску територију”
• Авиони Ф-16 (оспособљени за нуклеарно оружје) биће распоређени у Украјини у намери да се Кијеву омогући да нападне Русију.

Све ово је одлучено, упркос Путиновом експлицитном упозорењу о могућности снабдевања руским оружјем региона одакле могу бити покренути критични удари ако Брисел и Вашингтон не престану са наоружавањем Украјине. Руски лист Извјестија је у том контексту саопштио да би „изгледа Северна Кореја могла бити одговарајући кандидат”.

Економски потенцијали

Сходно томе, у Путиновој делегацији у Пјонгјангу је био и нови министар одбране Андреј Белоусов. Сам руски председник је потписани уговор назвао „актом истинског продора и фундаменталним документом који ће чинити основу наших односа на дуги рок”. Али медијска пажња коју је привукао војни садржај новог савеза између две земље бацила је у сенку огроман неискоришћени потенцијал за унапређење њихове економске сарадње.

Путинове спољнополитичке стратегије – за разлику од његових совјетских претходника – увек имају добро осмишљен економски садржај. Москва и у овом случају покушава унапредити везе са партнерима у Азији, према којој је усмерен кључни вектор руске политике за развој „Далеког истока”.

Водећи се том перспективом, Путин је позвао на укидање санкција Савета безбедности УН против Северне Кореје. За Пјонгјанг, такав став руског председника представља истинску прекретницу ка изласку из међународне изолације. Билатерална трговина порасла је девет пута и прошле године је премашила 34 милијарде долара. Русија има велики простор да увози квалификовану радну снагу из Северне Кореје на свој „Далеки исток”, који има хроничан проблем са недостатком исте.

Путинова посета је поново оживела стратешки важан пројекат обнове и развоја луке Раџин, оспособљене за све временске прилике, која може обезбедити стабилан проток терета из Русије на азијско-пацифичка тржишта. Две земље су у вези са тим потписале и споразум о изградњи граничног друмског моста преко реке Тумен. Такође, како је рекао помоћник руског председника Јуриј Ушаков, потписани Уговор је потребан због дубоких промена геополитичке ситуације у региону и свету. Он је нагласио да ће уговор поштовати све фундаменталне принципе међународног права и неће бити усмерен против било које земље. Његов циљ ће бити да обезбеди већи степен стабилности у региону североисточне Азије.

Кинеска детерминанта

Веома је занимљиво посматрати и то како ће се Кина уклопити у нову парадигму. Чудном коинциденцијом, баш када је Путин слетео у Пјонгјанг, Пекинг је био домаћин првог дипломатског и безбедносног дијалога на нивоу заменика министара (дијалог „два плус два”) са Јужном Корејом.

Представници Сеула су, наводно, покренули питање приближавања Москве и Пјонгјанга, али је кинеска страна заузела „принципијелни” став да Северна Кореја и Русија – као пријатељски и блиски суседи – имају легитимну потребу за разменом, сарадњом и развојем односа. Осим тога, портпарол кинеског министарства спољних послова рекао је да је наведени дијалог у Пекингу одговор на потребу за јачањем билатералних односа између Кине и Јужне Кореје и да нема посебне везе са дипломатским ангажманом других земаља.

Занимљиво, Глобал тајмс (кинески државни медиј – прим. прев) је цитирао мишљење истакнутог кинеског стручњака да дијалог „два плус два” може послужити као „стабилизатор и посредник регионалних тензија и сукоба”, јер омогућава Кини и Јужној Кореји – које имају блиске трговинске и културне везе – да унапреде комуникацију и поверење по питањима дипломатије и безбедности.

Према кинеском Министарству спољних послова, обе стране су током дијалога поновиле своју посвећеност пријатељским и обострано корисним односима између Кине и Јужне Кореје и „активном ангажовању у дијалогу и размени на свим нивоима и у свим областима”.

Такође су се сложили да ојачају комуникацију кроз механизме као што су стратешки дијалог на високом нивоу, дијалог о дипломатској безбедности у „два плус два” формату и дијалоге у формату 1.5 (1.5 track dialogue; врста дијалога која комбинује званичне и незваничне контакте – прим. прев.) „како би се унапредило међусобно поверење и успоставио здрав и стабилан развој стратешког партнерства две земље”.

Јасно је да су Кина и Јужна Кореја – земље које су имале велику корист од глобализације – заинтересоване за стабилност глобалне производње и очување ланаца снабдевања и сходно томе биће несклоне политизацији и „секјуритизацији” у коју се Русија и Северна Кореја могу упустити.

Тако је, пише Глобал тајмс, кинеска страна нагласила да је „одржавање мира и стабилности на полуострву у заједничком интересу свих страна – укључујући Кину и Јужну Кореју – и да је неопходно охладити тензије, избежи ескалацију и наћи начине за постизање политичког решења. Кина је увек утврђивала своју политику у зависности од предметног случаја, и наставиће да на свој начин игра конструктивну улогу на Корејском полуострву”.

Да ли је Пекинг угрожен?

Суштина ствари је у томе да се Русија и Кина крећу независним правцима у погледу политике према Северној Кореји и дистрибуције моћи у североисточној Азији. Путинова посета Пјонгјангу је вероватно „извукла на површину” ову линију расцепа у партнерству „без граница” између Москве и Пекинга. То, на неки начин, подгрејава сумњу да, можда, не би требало пренаглашавати савезништво Русије и Северне Кореје након што се слегне прашина од Путиновог доласка.

Иако братске везе две земље сежу у прошлост (од Стаљинове подршке корејској борби против јапанске колонијалне окупације до приче да је Ким Ил-Сунг, оснивач Северне Кореје, служио у Црвеној армији), у тренутним околностима Русија придаје централно место својим односима са Кином, и неће подржавати једностране потезе у североисточној Азији који би могли негативно да утичу на кључне интересе Пекинга.

На концу, уговор који су потписали Путин и Ким Џонг Ун најупутније би било посматрати као савез за одмазду против регионалних стратегија САД у Евроазији и североисточној Азији, а све у вези са украјинским сукобом и жестоким погоршањем односа Русије са Америком, Јапаном и Јужном Корејом, који су, такође, непријатељи Пјонгјанга.

Ипак, нема сумње да је севернокорејски лидер Ким Џонг Ун овде прави победник. Тај статус је поштено зарадио тиме што је прешао Рубикон у погледу рата у Украјини, показујући ниво солидарности са Русијом којем нема премца међу историјским пријатељима Москве на „Глобалном југу”.

М. К. Бадраумар је пензионисани индијски дипломата који је службовао у Русији, Јужној Кореји, на Шри Ланки, у Западној Немачкој, Пакистану, Авганистану и Узбекистану, пре него што се пензионисао као индијски амбасадор у Турској.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: indianpunchline.com

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Kristina Kormilitsyna/AP Photo