ЖАН КЛОД ЛАРШЕ: ПРАВОСЛАВЉЕ У ДОБА ТРАНСХУМАНИЗМА

УМЕСТО УВОДА 

 

Недавно се, у издању Центра за црквене студије, појавио тематски зборник посвећен др Драгиши Бојовићу, нашем угледном медиевисти, редовном професору Филозофског факултета Универзитета у Нишу, међународно признатом научнику и идејном творцу мниогих драгоцених подухвата у изучавању наше средњовековне ( како би рекао Владимир Вујић –  прве ) књижевности. У зборнику коме су допринос дали наши и страни научници, и који се бави делом Драгише Бојовића, налазе се и драгоцени прилози не само о прошлости, него и о садашњости у суочењу са истинама православне вере. Један од таквих прилога припада највећем православном теологу Запада, др Жан Клоду Ларшеу, догматологу и патрологу светског гласа. Ларше се бави покушајем вештачког, борбено атеистичког, преобликовања људске природе, који је насртај не само на Бога, него и на човека. Са дозволом Центра за црквене студије из Ниша објављујемо га у „Печату“, надајући се да ће и код нас подстаћи плодотворан дијалог са савременошћу ( В.Д. ) 

А. ОДБАЦИВАЊЕ ПРИРОДЕ

 

1. Одбацивање појма људске природеу савременом друштву

 

а) Woke покрет у читавом спектру значења

Одређене струје савременог размишљања одликује критички приступ и оспоравање појма људске природе, као и одређених карактеристика које се везују за природу човека.

Ова тенденција одбацивања природе је посебно изражена у савременој теорији рода, која је тренутно веома раширена. Према овој теорији, концепти мушког и женског рода, као и полови на којима се они заснивају, немају објективно постојање, већ су то друштвене конструкције које треба деконструисати. Ово омогућава свакој особи да субјективно и потпуно слободно одреди сопствени пол, род, евентуално одсуство рода, као и сексуалну оријентацију, бирајући из широког спектра могућности.

Ова теорија, другим речима, пориче постојање полности као спецификације природе или природу уопште која би укључивала било какву сексуалну спецификацију. Позивајући се на њу, одређени број појединаца одбацује природно одређење пола и преобликује га вештачким, хемијским и хируршким средствима (то је транссексуалност); док други, бројнији, одбацују биолошко одређење рода који би одговарао њиховом полу како би усвојили други род или како би се сматрало да су без рода (то је тзв. трансидентитет); други пак усвајају „сексуалне оријентације” различите од хетеросексуалности коју природа генетски и физиолошки даје људским бићима, као и другим сисарима у основној сврси да омогући њихово спонтано репродуковање. Ове три могућности могу остати независне једне од друге или се могу комбиновати.

Теорија рода је у својој примени имала значајне последице: 1) на брак (сада је он могућ између мушкараца или између жена); 2) на рађање (које се може остварити ван односа мушкарца и жене помоћу техника вештачке оплодње, односно in vitro фертилизације и коришћењем „сурогат мајки”); 3) на породичну ћелију (која је сада замислива ван традиционалног оквира који је под термином родитељски пар подразумевао мушко-женски пар, укључујући и развој једнородитељских породица).

Иако није повезано са теоријом рода, али у контексту раније споменуте теме репродукције, важно је истаћи како је у савременом друштву дошло до банализације абортуса. Ово је постигнуто одбацивањем идеје да фетус има природу и особине људског бића, као и достојанства које је суштински повезано с тим особинама.

Друга струја савременог мишљења, веома различита од претходних по својим изворима и мотивацијама, такође доприноси одбацивању појма људске природе и њених основних атрибута. Ради се о антиспецизму, покрету који се налази у оквиру радикалне екологије, а који сматра да у природи не постоји хијерархија врста нити битне разлике међу њима. Специфична природа човека као бића обдареног духом и разумом, као и  слободном вољом која га поставља изнад осталих животиња, негирана је, будући да се човек сматра животињом међу осталим животињама. Тако нпр. најрадикалнији антиспецисти човека сврставају не само у категорију  предатора, већ га сматрају и штетнијим предатором од осталих, те би, из тих разлога, требало да буде елиминисан како би се заштитиле остале животиње које су угрожене његовим деловањем, одакле и парадоксална подршка ових заштитника живота различитим методама ограничавања рађања.

Трећа струја пак негира постојање различитих људских раса, које су такође део општих карактеристика природе. Примедба да је разлика међу расама записана у њиховом генетском наслеђу сматра се небитном, јер ова струја мишљења, као и претходне две, не придаје никакву важност науци.

Поменута струја мишљења настала је у Сједињеним Америчким Државама, где су односи између беле и црначке популације прилично напети и где се, посебно у неким државама, још увек суочавају сa дискриминацијом која је само наставак те историје. Међутим, ова струја је вештачки увезена у Европу, где је контекст веома различит, што је довело до тога да његови представници дају оштрији идеолошки карактер.

Ове три савремене струје су саставни делови woke покрета, који је веома распрострањен у медијима и истовремено добро интегрисан у разним образовним институцијама које доприносе њеном ширењу, али и кажњавању (искључивању) оних који не желе да се прикључе том покрету. Подсетимо се да енглеска реч woke значи бити пробуђен, односно бити свестан разних облика дискриминације којима су жртве –  или се сматрају таквима – потчињени (или су тако сматрани) од стране доминантних (или су тако сматрани): жене од стране мушкараца, сексуалне мањине од стране хетеросексуалне већине, животиње од стране људи, црнци од стране белаца. Може се уочити да је заједнички именитељ свих ових мишљења – што дакле карактерише woke покрет –  негирање природних разлика: 1) између два рода (мушког и женског) и између два пола којима припадају; 2) између хуманости и анималности; 3) између раса. Разлике, које се систематски схватају као неједнакости у односним паровима надмоћности-подређености и доминације-потчињености, имају искључиво културно порекло и стога се релативизују, те се сматра да треба да буду укинуте променом менталитета који би био покренут освешћивањем, односно буђењем.

 

б)  Прикривање ограничености људске природе

 

Савремени менталитет у великој мери карактерише прикривање – што је облик негације – једне димензије људске природе у овом свету, која је њена ограниченост, манифестована посебно кроз пропадљивост, тачније, кроз старење и смрт.

Термини који су везани за старост су се током времена мењали: старци су постепено постајали старије особе, особе трећег доба, сениори, мање млади.

У часописима се ствара уверење да „живот почиње са 60 година”, да се човек још увек сматра младим са 80 година пошто све више људи живи преко 90 година. Зато је, током епидемије ковида, када се видело да болест односи велики број особа старијих од 85 година, јавност била толико изненађена, ако не и шокирана.

Оно што слови под именом младоликост је заправо идеал који истичу рекламе из разних економских разлога и тај идеал одражава наду и илузију да је могуће, за оне које генерално зовемо старијим особама, остати у пуној форми до краја живота, односно умрети здрав. Оно што су стари некад називали пропадљивост тела, пажљиво је сакривено.

Штавише, сама смрт је сакривена различитим средствима. Брза експанзија обичаја кремирања тела покојника може бити у великој мери објашњена жељом да се брзо уклони мртво тело како не би остало ништа што би о томе сведочило.

 

в) Жеља за потпуном контролом над телом, његовим  изгледом, капацитетима и његовим развојем

 

Жеља за потпуном контролом над телом представља прави феномен цивилизације, што показује значај који су добили медицински третмани „против старења”, козметички производи (anti-age креме, ботокс, итд.), естетска хирургија, али и сви начини мењања изгледа тела: пирсинг, имплантати, тетоваже.

То се, такође, односи и на ширење феномена самоповређивања, о чему савремена уметност у својим „перформансима” сведочи на начин који је једнако запрепашћујући колико и штетан.

У сфери сексуалног, али у другачијем облику и степену, код одређеног броја појединаца, како смо већ приметили, постоји жеља да се контролише природа пола, род који му припада и сексуална оријентација која је дата природом. Најуочљивији феномен је транссексуалност или промена пола, остварена хормонским третманом и хируршким операцијама.

За оне који су свесни ограничења тела и ограниченог трајања егзистенције, трансхуманистички покрет пружа наду да, захваљујући технолошком напретку у областима биологије и физиологије – омогућеном пре свега овладавањем људским геномом и информатике – може бити остварено „унапређење” (на енглеском enhancement) људских способности, да трајање живота може бити значајно продужено, да процес старења може бити заустављен и преокренут, и да се сама смрт може победити.

г) Жеља за превазилажењем физичких, психичких и интелектуалних граница

 

Трансхуманизам, такође, претендује да негира границе које су инхерентне психичким и интелектуалним способностима човека.

Информатика омогућава стварање практично неограничене меморије и превазилази природне способности човека у погледу класификације, сортирања и рачунања, како по количини тако и по брзини извршавања ових задатака. На једноставнијем нивоу, индивидуални рачунари (или паметни телефони) чине вежбање меморије и рачунања мање неопходним. Програми виртуелне стварности омогућавају замену за перцепцију и машту.

Али, пре свега, вештачка интелигенција развијена у домену информатике поставља себи циљ да замени људску интелигенцију и управља људским понашањем, смањујући тако човекову способност избора и моћи воље, три способности које дефинишу специфичну природу човека.

Човек је тако усмераван да постане киборг, посебно биће, где технологија замењује све његове физичке, психичке и интелектуалне способности. Како показује реч трансхуманизам, његова природна хуманост је превазиђена, у корист онога што се сматра у најбољем случају као над-хуманост, у најгорем као алтер-хуманост, па чак и као нехуманост.

 

д) Модификација људског генома

 

Промена људске природе постаје још радикалнија када биолошке технике, које се шире већ неколико деценија, имају за циљ да модификују људски геном, који највише доприноси дефинисању природе човека. Закони су до сада, у свим земљама, забрањивали стварање клонова и химера, али је много вероватније, с обзиром на то да се не могу контролисати све лабораторије, да ће неки на томе и даље радити. Оно што се данас свакако сматра најнапреднијим, јесте селекција и замена гена у ембрионима, са циљем стварања појединаца без мана и оних који одговарају квалитативним критеријумима које су дефинисали родитељи или друштво. Ова пракса је некад била квалификована као еугеника, реч коју иначе њени актери избегавају да користе због њених негативних конотација које су везане за иницијативу нациста да се створи  „чиста раса”. Налазимо се у процесу остваривања „врлог новог света”, утопије, коју је замислио Олдус Хаксли у његовом истоименом роману објављеном 1932. године, за који се није могло замислити да ће једног дана постати стварност.

Развојем ВТО (вештачке телесне оплодње) и употребом спољних донора, тзв. банке сперме и јајних ћелија у неким земљама већ нуде својим клијентима могућност да направе бебу „по мери”.

 

2. Филозофске основе

 

Појам људске природе развио се још у антици (заједница која се окупљала око Аристотела). Хришћанска мисао га је усвојила дајући му свој смисао (повезујући га са библијском идејом о лику и подобију са Богом), а временом је постао и суштински важан за њену теологију, антропологију и етику. Великим делом је интегрисан, иако на различите начине, у читавој западној филозофији.

 

а) Филозофија права и њене разлике

 

Модерна мисао, игноришући хришћанску разлику између изворне и пале природе, поделила се по том питању, посебно од XVIII века. Неки мислиоци су вредновали њен позитиван аспект, било да се ради о Русоу – који је сматрао људску природу фундаментално добром и приписивао њене мане друштвеним утицајима – или се ради о мислиоцима – додуше малобројнима, али вернима старој концепцији чији су главни представници у антици били стоици, Платон и, пре свега, Аристотел, а у средњем веку Тома Аквински – мислиоци који су се држали идеје о природном праву.

Други филозофи, напротив, имали су негативан став у односу на природу. Такав је био случај са филозофима и теоретичарима права који су наглашавали или неједнакост међу људима (на пример Русо након што је уочио изопачење човека од стране друштва), или насиље у њиховим односима у тзв. природном стању (на пример Хобс), позивајући се на успостављено право (позитивно право) како би исправили ту неједнакост и обуздали то насиље, сматрајући природу нечим чему се друштво мора супротставити.

 

б) Фројдизам

 

То је био случај и са фројдовском психоанализом, која је сматрала да је нагон смрти (извори насиља против других и против себе) инхерентан људском бићу и његовој примитивној психо-биолошкој конституцији, и да се ти нагони морају обуздавати и сублимирати друштвеним поретком, исто као и сексуални нагон који је у својој бити неодређен и неограничен.

 

в) Антропологија и етнологија

 

Погубан ударац појму људске природе задале су хуманистичке науке у другој половини XX века, посебно антропологија и етнологија (Клод Леви-Строс). Ове науке су ставиле акценат на људску природу коју су сматрали изворно слабом, па чак и непостојећом; а људе су генерално одређивали само друштвеним утицајима.

 

г) Егзистенцијализам

 

Још један филозофски покрет, настао педесетих година прошлог века, одиграо је кључну улогу у одбацивању појма људске природе: атеистички егзистенцијализам (чији је главни теоретичар и гласноговорник био Жан-Пол Сартр). Сартр, сматра да је природа, која је a priori дефиниција онога што је човек, неспојива са његовом слободном вољом. Његов основни принцип је да „постојање претходи суштини”, што значи да човек прво постоји као неодређено биће, а затим се сам слободно дефинише.

Ова мисао, нова у овој филозофској формулацији, заправо наставља индивидуалистички правац који је утемељен још у антици: тако се Платон у Теетету и Кратилу супротстављао идеји да је појединац мера свих ствари. Али док је у антици ова проблематика углавном била усмерена на питање истине (многе истине насупрот јединственој истини), у егзистенцијализму се она фокусирала на питање слободе (првенство индивидуалне слободне воље насупрот ограничењима и присилама наметнутих од природе).

 

д) Постмодерна мисао

 

Постмодерна мисао (чији су представници Фуко, Лиотар, Делез и Гатар, Бурдије, Бодријар и пре свега Дерида) напала је сваки облик универзализма, а самим тим и све универзалне дефиниције, све облике суштинских дефиниција и све норме, а напала је и хришћанство као носиоца и покретача ових дефиниција и норми на Западу. Сматрајући ове универзалне дефиниције и норме друштвеним конструкцијама које су увек у служби угњетачке класе, постмодернисти предлажу њихово деконструисање. Међу овим дефиницијама и нормама налази се и она о људској природи.

Овај правац мишљења је у складу са егзистенцијализмом и индивидуализмом, јер одбацује појам људске природе – то јест, дефиницију човека која би била заједничка свим људским бићима – и заправо оставља само мноштво хетерогених појединаца, од којих свако може да се дефинише како жели, без икаквог ослањања на било коју норму. Међутим, то је у суштини тежак задатак због притиска који успостављене друштвене структуре (уз подршку језика који има моћ да дефинише и наметне заједничко мишљење, формирајући „наратив” који нема везе са објективном реалношћу, која се ионако сматра неухватљивом) врше на чланове друштва.

Овај правац мишљења, познат као French theory, сматра се једним од главних покретача woke идеологије коју смо раније споменули. Темељи се, заправо, на Деридиним критикама бинарних супротности, које он види искључиво као језичке конструкте који обликују модерну западну мисао. Woke покрет одбацује ове бинарне разлике попут мушко-женско, хетеро-сексуално-хомосексуално, човек-животиња, белац-црнац, сматрајући да оне немају објективну основу, те да су њихови рационални и научни докази неважни. Осим тога, на основу Бурдијеових идеја, woke покрет види ове бинарности као стални однос између угњетача и угњетеног.

 

3. Индивидуализам

 

Већина савремених филозофских праваца који одбацују природу, оправдавају индивидуализам. Индивидуализам је, наравно, одувек постојао; Св. Максим Исповедник га повезује са основном страшћу (мајком свих осталих), која погађа човека од пада услед прародитељског греха, односно са самољубљем (фр. la philautie, грч. φιλαυτία) или себичном љубављу према себи. Међутим, слабљење осећаја за људску заједницу, које је карактеристично за савремена друштва, заједно са другим факторима, као што су значај који потрошачко друштво даје индивидуалном задовољству или развој дигиталних технологија, појачало је индивидуализам у савременом друштву.

Као што истичу Св. Максим Исповедник и други Свети Оци, онај ко поседује врлину љубави (или љубави према ближњем, фр. la charité) воли све људе као да су један, позивајући се на чињеницу да сви имају исту природу и да је та природа створена по лику Божијем са циљем да стекне његову сличност. „Сви смо ми од једне и исте суштине, део једних других. Зато дубоко волимо једне друге”, пише Св. Антоније Велики. Св. Максим Исповедник слично тврди да „савршена љубав не прави, међу свим људима који имају исту природу, никакву разлику засновану на различитости карактера. Она види само ту јединствену природу, воли под‌једнако све људе”. Он исто тако примећује да љубав, „постављајући као закон једнако поштовање код свих, отклања сваку представу о неједнакости природе, произашлу из предрасуда о сваком појединцу, и обухвата у себи све у једној и истој природи”. „Онај који… поседује савршену љубав”, пише он даље, „не прави више разлику између себе и другог, између роба и слободног човека, мушкарца и жене… Он у људима види само њихову јединственост: сви су једнаки и за све осећа исто срце”. Св. Јован Златоусти примећује да светитељи делују „као да је човечанство само једна особа”. Св. Симеон Нови Богослов саветује: „Све вернике треба да сматрамо, ми верници, као једно биће”.

Самољубље (фр. la philautie, грч. φιλαυτία), које је супротно љубави према ближњем (фр. la charité), према речима Св. Максима Исповедника, доводи до тога да се јединствена природа човечанства цепа на бројне, међусобно супротстављене и, што је још горе, међусобно разарајуће делове.

 

4. Веза са атеизмом

 

Постоји тесна веза између одбацивања природе и атеизма који се развио у савременом свету.

У хришћанском схватању, Бог је створио природу, па је самим тим, Он и дефинисао. Дефиниција сваког бића представља његову суштину, односно појам који се може повезати са универзалном природом (која се разликује од индивидуалне природе). Иако у хришћанској антропологији суштина или природа човека подразумева, као и његова свесна рефлексија и разум, његову слободну вољу и способност да се самодетерминише, одбацивање природе често произлази из идеје да би она за човека била извор ограничења и лимитирала његову слободу зато што би га a priori дефинисала, тј. поставила му границе (дефинисати долази од латинске речи finis што значи граница).

Одбацивањем Бога, који је дефинисао човека у његовој природи, човеку се враћа потпуна аутономија и потпуна слобода, слобода пре свега да се сам дефинише како жели, независно од било каквих норми и претходно постављених граница. То је јасно изложено у Сартровој књизи Егзистенцијализам је хуманизам, где каже: „Атеистички егзистенцијализам, који ја представљам, […] тврди да ако Бог не постоји, постоји бар једно биће код кога постојање претходи суштини, биће које постоји пре него што може бити дефинисано било којим концептом и то биће је човек […]. Шта значи да постојање претходи суштини?  То значи да човек прво постоји, сусреће се са светом, а тек онда сам себе дефинише. Човек, каквог га замишља егзистенцијалиста, ако није дефинисан, то је зато што на почетку није био ништа. Он ће постати нешто тек накнадно, и то онаквим каквим ће себе обликовати. Дакле, не постоји унапред одређена људска природа, јер не постоји Бог који би је дефинисао. Човек није само онакав каквим он себе схвата, већ и онакав какав жели да буде и како себе схвата након постојања, како себе жели након тог заноса ка постојању, јер човек није ништа друго до оно што од себе направи. То је основна премиса егзистенцијализма”.

За савременог нерелигиозног човека, Бог је само извор ограничења и ослобађање од Бога услов је слободе, слободе без граница. Овде се можемо сетити чувене реченице Достојевског: „Ако Бог не постоји, све је дозвољено”, јер само Бог, као апсолут, може бити извор вредности и апсолутних норми. Ако се занемари Бог, све постаје релативно. У односу на појам људске природе, то значи да ако је она a priori недефинисана (или не постоји као одређена дефиниција човека), човек може да обликује себе како жели,  или да буде обликован (на пример технологијом) према обрасцу који сваки појединац или група појединаца може дефинисати према својој машти. Човек тада заузима место Бога као створитеља себе (у сопственом постојању) или као створитеља себи сличног (у друштвеном плану који тежи обликовању свих појединаца у друштву).

 

Б. НЕДОСЛЕДНОСТИ, НЕДОСТАЦИ И ШТЕТНИ УТИЦАЈИ ОДБАЦИВАЊА ПРИРОДЕ

 

1. Контрадикције у Сартровом ставу

 

Сартров став, који је претходно изложен и који је инспирисао неколико праваца модерне и постмодерне филозофије, садржи контрадикцију.

Ако човек не може бити дефинисан пре него што постоји, али се сам дефинише у постојању, значи да је слободан. Дакле, постоји барем једна карактеристика која дефинише човека пре него што се он сам дефинише, јер је она услов те самодефиниције човека: то је слободна воља, принцип његове слободе.

Сартр, иначе, признаје да слобода није дефинисана од стране човека: човек, истиче он, нема слободу да не буде слободан. Такође, он види у слободи суштину ‒ другим речима, природу човека када пише: „Нема разлике између самог бића човека и његовог слободног бића.”

Пошто слобода претпоставља свест, логично је, у Сартровој перспективи, посматрати свест као још једну карактеристику људске природе. Сартр, уосталом, каже да је „човек онакав каквим себе перцепира”, што претпоставља способност разумевања, другим речима, свесну рефлексију.

Сартр даље каже да је човек „онакав каквим себе жели”, што значи да се уз претходне две природне карактеристике додаје воља.

Морамо, уосталом, истаћи да човек, при рођењу, није било шта, већ поседује довољно специфичних карактеристика да га можемо сматрати човеком а не карфиолом или јежoм.

Идеја егзистенцијалистичке филозофије и њеног потпокрета егзистенцијалистичко-персоналистичке филозофије јесте да се предефинисана природа човека, која је само скуп предодређења који се супротставља људској слободи, заправо заснива на конфузији између изворне или суштинске природе човека какву је створио Бог, и његове пале, грешне природе, која је подложна свим врстама детерминизама. Изворна човекова природа сматра се, у патристичкој антропологији, створеном од Бога по његовом лику, а способност самоодређења (која омогућава човеку да буде слободан) је, према грчким Оцима, једна од главних компоненти људске природе, уз дух (или интелект – νοῦς) и разум, а чак и према Св. Григорију Ниском, главна карактеристике те природе За Св. Максима Исповедника, способност која омогућава човеку да буде слободан је темељно укорењена у његовој природи, до те мере да је он означава као „природну вољу”. За хришћанску антропологију и духовност, онако како је схватају грчки Оци, ова способност чак служи човеку да себе дефинише. Истина је да, према тој дефиницији, првобитна, суштинска природа служи као норма, али та норма је идеал, од којег су је грех и пад удаљили, те аскетски живот треба да омогући њен поновни проналазак тако што ће се борити против ограничења пале природе, а то су страсти. Апатија – стање у којем је човек победио своје страсти – у духовним текстовима Отаца добија значење слободе. Светац, који у себи остварује идеалну људску природу, природу у њеном савршенству, појављује се као суверено слободан, учествујући у божанској слободи јер је својој природи вратио њен првобитни сјај у којем се она показује као носилац Божјег лика кроз стицање сличности са својим Узором.

 

2. Недоследности постмодерне филозофије

 

Постмодерна мисао обухвата веома различите мислиоце којима је заједничко: 1) да одбацују такозвану модерну мисао – пре свега мисао произашлу из просветитељства, са њеним истицањем значаја разума, науке и напретка, и вером у могућност објективног сазнања и универзалних норми; 2) да деконструишу све дефиниције, концепте, норме и вредности које претендују на објективност и универзалност.

То је заправо модерни облик скептицизма, релативизма (како га је формулисао Протагора у Платоновим дијалозима Теетет и Кратил) и номинализма. На њу се може применити критика коју она сама упућује модерној (и историјској) мисли: да су њене филозофске конструкције само наративи (енг. narratives) – тј. интелектуалне и вербалне конструкције – које не могу претендовати ни на објективност, ни на истину. Такође, може  јој се ставити и примедба коју Сократ упућује Протагорином ставу: када Протагора каже да је „појединац мера свега”, он релативизује своју сопствену позицију и имплицитно тврди да она нема више вредности од ставова било ког другог појединца. Свакако се може прихватити део критике коју постмодернизам упућује просветитељству, а која је довела до: 1) апсолутизације разума (која је произвела рационализам који искључује сваки облик нерационалног, али и супрарационалног сазнања); 2) апсолутизације науке (која је произвела сциентизам (и научни догматизам) који одбацује сваки облик ненаучног сазнања); 3) апсолутизације прогреса (који је схваћен само у домену материјализма и који се сматра неограниченим). Међутим, потпуно одбацивање разума и науке истовремено отвара врата и свим облицима ирационалности (која је постала бујна у данашњим друштвима где у различитим облицима спиритуализма поново израњају стара паганистичка сујеверја) и одсуству сваког оквира, ригорозности и ограничења у сазнању материјалне стварности. Треба подсетити да грчки Оци никада нису негирали значај разума, већ да су сматрали да се он не може ослонити само на себе и да мора бити подређен духу (или интелекту) који му је надређен. Они нису у потпуности одбацили ни легитимитет науке, већ су само сматрали да се наука мора ограничити на своје право подручје: на чињенице.

Постмодерно размишљање (које највише наилазимо код Дериде, једног од његових главних представника) произвољно критикује бинарну структуру језика и мишљења, док се групе појмова могу формирати као тријаде или тетраеде – као што је то случај код Св. Максима Исповедника. Међутим, грешка овог размишљања је у томе што се, према Бурдијеу, претпоставља да дијаде увек представљају однос тлачитеља и тлаченог, те да су у служби првога.

Најзад, треба приметити да се постмодерна мисао, која је на почетку заговарала укидање сваког нормативног система, развила до те мере да претендује да постане сама нормативни систем који омогућава разумевање стварности или, прецизније, да постане „метаприча” која је супериорна, надређена свим другима, способна да оцењује њихову валидност док истовремено није подвргнута никаквом суду; другим речима, она је постала, упркос свом недостатку у виду уједињене структуре – идеологија.

 

3. Штетни утицаји woke покрета

 

Постмодерна филозофија, како смо увидели, представља темељ за woke покрет. Овај покрет се често види као савремена еволуција постмодернизма. Он не прихвата научне доказе који разликују мушкарце од жена, људе од животиња или расне разлике. Уместо тога, промовише гледиште да су дијаде попут мушкарац-жена, човек-животиња, белац-црнац, само лингвистичке конструкције без стварног односа са реалношћу. Ове конструкције служе оправдању различитих облика опресије – мушкарца над женом, човека над животињом, белаца над црнцима – и сматра се да се ослобођење може постићи укидањем ових дуалитета и граница које раздвајају људе од животиња или мушкарце од жена. Најрадикалнији представници woke pokreta предлажу укидање ових дуалитета тако што би одбацили онај њихов део који се сматра опресивним: отуда одбацивање мушкарца уопште од стране радикалног феминизма, одбацивање људског бића од стране антиспециста, одбацивање белог човека од стране оних који негирају постојање раса.

Међутим, идеја о систематској опресији, у претходно наведеним дијадама, која стоји иза првог термина над другим је преувеличана (нарочито злоупотребом процеса систематске виктимизације примењеног на други термин) и не оправдава укидање поменутих дијада. Кључна заблуда woke покрета лежи у томе што се меша појам разлике са појмом неједнакости, и верује се да ће се неједнакост окончати укидањем разлике која му се приписује. У вези са нашом темом, постоји погрешно мишљење да су конфликти који могу проистећи из оспораваних дијада, као и односи доминације који се могу развити између њих (и који могу бити потврђени и одржавани од стране друштвених институција, укључујући концептуалне и језичке), инхерентни људској природи и њеним специфичностима.

И овде, разликовање хришћанске антропологије и духовности између изворне и пале људске природе омогућава разликовање ствари.

Доминација једне категорије људских бића над другом категоријом људских бића (на пример различитих полова или раса), као и злоупотреба животиња од стране човека, произлазе из страсти пале природе, а никако из особености изворне природе. После самољубља или себичне љубави према себи, која је мајка свих страсти, Св. Максим Исповедник наводи, као извор подела и сукоба међу људима, „деспотску моћ” коју један врши над другим. Ова страст, како наглашава Св. Јефрем Сирин, која се још и назива „дух доминације” (и против које се треба борити), налази се у молитви коју православци изговарају неколико пута дневно током периода Великог поста. А када говоримо о злоупотреби животиња од стране човека, она такође произлази из страсти које су се појавиле након греха и пада прародитеља и тиме изокренуле хармоничне односе које је човек, у свом природном стању у рају, одржавао са другим Божјим створењима, које је био задужен да чува и штити – задатак који му је управо омогућила од Бога поверена супериорност бића које је обдарено духом, разумом и способношћу самоодређења.

Недостаци људске природе нису везани за њене специфичности, већ за ставове људи према њима, који могу бити добри или лоши. Негирањем ових специфичности и њиховим погрешним приписивањем као извора неједнакости и опресије, ризикује се појачавање сукоба и стварање нових облика дискриминације. Управо то чини woke покрет, суштински етикетирајући мушкарца, белца, хетеросексуалца као системског непријатеља жене, животиње, црнца или другосексуалца, борећи се против њих као таквих све до жеље за њиховим искорењивањем. Насупрот томе, хришћанска духовност предлаже духовно превазилажење страсти које доводе до доминације, супротстављања и експлоатације међу људима (без обзира на расу, етничку припадност или род), те усклађивање различитости кроз узајамну љубав. У томе се огледа значај реченице апостола Павла: „Нема ни Јеврејина ни Грка, нема ни роба ни слободног, нема ни мушкарца ни жене; јер сви сте ви једно у Исусу Христу” (Гал 3, 28).

 

4. Недостаци и штетни утицаји теорије рода

 

Теорија рода прихваћена је тек уз одбацивање онога што представља најосновније чулно искуство, али и многобројних научних података: наиме, објективно постојање два пола и два одговарајућа рода, постојање при рођењу полова који нису јасно дефинисани (познати као интерсекс) или ретки случајеви каснијег неподударања осећаног рода и биолошког пола, као и маргинално постојање сексуалних оријентација различитих од хетеросексуалности, које су природно утемељене као начин репродукције људске врсте. Одбијање теорије рода да призна објективну стварност и њено стварање менталне паралелне реалности може се упоредити са оним што психијатрија назива делиријумом.

Конкретно, одбацивање природних датости и усвајање противприродних сексуалних понашања, као и промена пола и сексуалног идентитета, стварају поремећаје добро познате психијатрима и психоаналитичарима.

Поштујући оно што је природа дала, хришћанска антропологија се и даље држи разликовања између полова и родова, као и хетеросексуалности коју види као „стандардну сексуалну оријентацију”. Међутим, она се не ослања потпуно на друштвене дефиниције мушкости и женскости, које могу бити релативне и предмет дискусије. Без оспоравања двојности полова, хришћанска етика нуди различите приступе превазилажењу сексуалности, попут апстиненције, чедности и монашког целибата, док истовремено, без одбацивања двојности родова, хришћанска духовност промовише њихову извесну флексибилност, нарочито кроз врлине које су заједничке и мушкарцима и женама, и које обухватају и мушке и женске карактеристике.

 

5. Последице медицински потпомогнуте оплодње (МПО)

 

Промоција различитих сексуалних оријентација, које теоретичари рода и LGBTQI+ покрет издвајају из традиционалне мушко-женске везе, и паралелна жеља за родитељством, довела је до ширења употребе метода медицински потпомогнуте оплодње (МПО), посебно вантелесне оплодње (ВТО). Ове методе, првобитно намењене као помоћ неплодним паровима или онима који имају физиолошке потешкоће у зачећу, сада се често користе међу хомосексуалним паровима или међу самцима, било мушким или женским. У таквим случајевима, неопходно је користити дониране јајне ћелије или сперму, као и услуге сурогат мајки за мушке хомосексуалне парове или самце. Овакав приступ репродукцији, који се удаљава од природне везе мушкарца и жене, постаје потпуно одвојен од природе када се деца зачињу у лабораторијским условима, односно „вантелесно”. Овај процес не доводи само до деперсонализације, већ и до дехуманизације. Коришћење сурогат мајки додатно појачава овај ефекат, третирајући их не као циљ, већ као средство, што је у складу са основним етичким принципима које је дефинисао Кант, независно од било какве религијске основе.

Овај процес значајно замагљује традиционалне појмове и улоге у родитељству. Наиме, дете рођено на овај начин често нема традиционалну породичну структуру која подразумева оца и мајку, већ има или два оца или две мајке, или само оца без мајке, или мајку без оца. Стандардни психолошки услови, који су важни за развој детета током природног зачећа и трудноће, где оба родитеља са својим јединственим особинама и допуњујућим улогама играју кључне улоге у васпитању и обликовању, више се не примењују. Штавише, у савременом друштву, које често фаворизује мањинске групе у односу на већинску популацију, термини отац и мајка су у администратицији често замењени неутралнијим изразима као што су родитељ 1 и родитељ 2. Овакви поремећаји у породичној структури доприносе порасту родне конфузије у савременом друштву, посебно када је у питању идентификација пола и рода, што представља све већи изазов за појединце у формирању њиховог идентитета.

 

6. Неприхватање различитости и нарцизам

 

Парадоксално је то што се теоретичари рода представљају као заговорници поштовања различитости (или разлика), док је та теорија заправо негација природне разлике која постоји између полова и родова или, у најбољем случају, индиферентност према тим разликама.

Ово неприхватање различитости изазива значајно осиромашење, јер се људска особа гради и развија кроз препознавање разлике другога и суочавање с том разликом, затим у развијању размене и односа комплементарности.

Метода медицински потпомогнуте оплодње (МПО), о којој се раније говорило, у случајевима када је користе појединачни мушкарци или жене, одражава одређену врсту нарцизма. Она се карактерише жељом за стварањем потомства без укључивања партнера супротног пола, односно кроз процес ауторепродукције. Жена жели да роди без мушкарца – без особе која би била отац њеног детета. Мушкарац жели да „роди” без жене – без особе која би била мајка његовог детета. Обоје намеравају да буду једини биолошки родитељ свог детета, тежећи да пренесу своје вредности и образују дете на начин који одражава само њихове особине, без утицаја другог родитеља на психолошки развој детета.

У другим варијантама woke покрета, који тежи да сведе природне дуалитете на један концепт, примећује се слично одбијање прихватања другога који би омогућио суочавање са разликама и њихово интегрисање у обогаћујући однос комплементарности.

Подсетимо се да Књига Постања описује човека као бића које је темељно усмерено на односе. Ева је створена као садружница Адаму, „као помоћ која му одговара” (Постање 2, 18), створена из њега како би се истакло да деле заједничку природу која их чини једнакима упркос њиховим разликама. Појам одговарања носи у себи идеју међусобног допуњавања, док помоћ означава пружање подршке за савладавање изазова који прате самостални живот. Љубав (аgape) јесте та која омогућава постојање коегзистенције и хармонично спајање различитости, те помаже појединцу да се ослободи ограничавајућег нарцизма.

 

7. Психолошке опасности неодређености
   или неограничене флуидности родова

 

Неодређеност родова или њихова неограничена флуидност (слобода промене рода по жељи, према моделу који предлаже Џудит Батлер!) коју заговара теорија рода, има врло негативан утицај на односе између мушкараца и жена. Идентитети постају нејасни; више није јасно дефинисано да ли је неко мушкарац, жена, обоје или ниједно. Мушкарци, који су у вези са мушкобањастим женама, више не успевају да се идентификују као мушкарци. Слично, многе жене, под утицајем одређених феминистичких струја које промовишу идеју „мужевне” жене, почињу да преиспитују шта значи бити жена. „Поремећај рода”, тема познате књиге Џудит Батлер, овде се манифестује као психолошки проблем који изазива нелагоду и патњу код људи који губе свој основни идентитет.

Ови проблеми се посебно одражавају на децу хомосексуалних парова, који често нису у стању да разјасне ко им је биолошки отац или мајка, налазећи се између социјалних и биолошких улога родитеља, без јасног модела за дефинисање сопственог идентитета.

 

8. Штетни карактер трансидентитета и транссексуалности

 

Основна замисао теорије рода, која тврди да род и пол нису природно одређени и стога могу бити слободно изабрани, данас се широко промовише кроз медије и документарни садржај, а нажалост, већ је имала знатне последице и на данашње друштво.

Често се дешава да девојчице желе да буду као дечаци или се чак осећају као да су дечаци, и обрнуто. У готово свим случајевима, ради се о пролазним жељама које саме нестају у пубертету или чак пре тога. Појава која се данас назива родна дисфорија манифестује се код неких адолесцената у периоду када долази до промена у телу које треба прихватити и када се формира личност. Догоди се да породично окружење, под утицајем теорије рода, следи жеље детета или адолесцента, охрабрује га у његовом „личном пројекту” и предузима медицинске кораке попут коришћења блокатора пубертета, хормонских инјекција, па чак и хируршких захвата за промену пола. У оваквим ситуацијама, породице често добијају подршку LGBTQI+ организација и државних институција многих западних земаља.

Нажалост, многи такви експерименти су се после неколико година показали као трагични, када се испоставило да су жеље и хирови младости замењени реалношћу, а млади одрасли људи схвате да се њихов осећај рода поклапа са њиховим биолошким полом, док третмани остављају трајне последице, којe се физички манифестују као уништавање тела, а психички у виду депресије и суицидних тенденција, укључујући и покушаје самоубиства.

У Сједињеним Америчким Државама, тренутно постоји много тужби које су подигли трансродни људи против својих родитеља, оптужујући их да су их подстакли на оно што сада сматрају неповратним уништавањем свог тела.

 

9. Штетне последице телесне трансформације

 

Нелагодност коју особа може осећати у вези са сопственим телом, само сазнање да човек нема контролу ни у погледу своје конституције ни у погледу самог изгледа, заиста представља препреку за његове духовне, психичке или физичке аспирације, и она прожима целу историју филозофије, од Платона до Фукоа, као и свеукупну историју духовности. Ово се посебно види у екстремним примерима различитих гностичких секти, али и у бројним примерима на које наилазимо у разним аскетским текстовима и праксама разних религија. То без сумње указује на дубоки проблем.

Овај проблем се тиче људске природе у овом свету, њених ограничења, или користећи метафизички израз, њене коначности, а одатле и тешкоће да ум, који је у својим замислима и маштањима неограничен, поднесе та ограничења. Ово се исто тако односи и на човекову тежњу ка достизању идеалног или супериорног стања у којем би та ограничења била онтолошки превазиђена, што би транспокрет и желео да постигне. Међутим, у данашњем свету, то је нереално, утопијски и незрело. Човек може да жали што нема крила да лети, што нема десет руку као Шива, или много очију као херувими, или што нема особине митског човека описаног у Платоновој Гозби – са два супротна лица која му омогућавају да види и чује са две супротне стране истовремено, четири руке, четири ноге које му омогућавају да се лако креће напред и назад, или два пола, мушки и женски, како би се саморепродуковао. Али он, као и свако живо биће, има своје специфичности и ограничења које мора да прихвати, и управо у прихватању тих ограничења лежи кључ за унутрашњи мир и срећу. Неприхватање ових ограничења само доводи до сталне фрустрације и неуспеха. Митски Платонов човек кажњен је од стране Зевса јер је хтео да се изједначи са њим, као што је Адам пао из свог првобитног стања, јер је покушао, према обећању Змије, да постане „као бог”. Онај ко иде против природе осуђује се на оно што Ерик Фасин назива (мислећи илузорно да може то избећи) „пакао противприродног”. Заиста, без позивања на божанску казну, може се сматрати да се природа увек освети ономе ко је негира и делује јој супротно.

 

10. Мане трансхуманизма

 

Трансхуманизам, који представља тежњу ка превазилажењу природних ограничења, обухвата низ недостака које смо истакли у претходним студијама, а које ћемо овде кратко сумирати.

Оно што се прво може приметити јесте да, унапређујући техничке аспекте у физичком и менталном функционисању људи, трансхуманизам истовремено умањује елемент хуманости. У крајњем исходу своје логике, то може водити ка сценарију описаном у документарном садржају француско-немачког културног канала АРТЕ као „свет без људи”.

Трансхумани свет, како се он замишља у трансхуманизму, тренутно је више плод маште него стварности, а вероватно ће тако и остати у будућности. У овом имагинарном свету пројектују се разне људске фантазије, попут тежње ка савршенству (било физичком, менталном или интелектуалном), свемоћи и бесмртности, остварене уз помоћ људских технологија у овом свету.

Међутим, овај приступ не узима у обзир ограничења технологије када је реч о старењу људског тела као целине и неизбежности смрти као крајње тачке људског живота.

Приметно је да продужетак животног века у последњих неколико деценија доводи до повећања броја инвалидитета и болести повезаних са атрофијом мозга, попут Алцхајмерове болести, Паркинсонове болести и деменције, као и болести узрокованих генетским мутацијама попут рака, што је последица старења ћелија и слабљења њихове способности за саморегенерацију, као и слабљења целокупног имунолошког система. Такође, важно је напоменути да се тренд раста очекиваног животног века, који је био присутан током XX века, успорио у последњих неколико година у развијеним земљама, делимично због све неповољнијих еколошких фактора, а у неким деловима света чак је  почео и да опада.

Када трансхуманизам тежи унапређењу психичких и интелектуалних способности човека, он то чини углавном са квантитативног аспекта, због своје технолошке природе имајући ограничен утицај на квалитативне промене. Способност избора која се постиже информатиком, као што је вештачка интелигенција, у суштини се заснива на класификацији и вероватноћи, остајући у домену квантитативног. Интелектуалне функције су унапређене у смислу брзине и количине обраде података и поштовања унапред постављених логичких правила, али им недостаје дубље разумевање и интелигенција у кључним аспектима људске личности, као што су разумевање значења и однос према вредностима.

Када трансхуманизам стреми ка квалитету, на пример у области генетике, улази у контроверзне еугеничке праксе. Ове праксе зависе од индивидуалних критеријума, попут жеља или маште родитеља, или друштвених фактора, као што је потреба за одређеним бројем дечака или девојчица, или, као што је то био случај у време нацизма, у тежњи ка стварању „чисте” расе. Овакви приступи су етички неприхватљиви, јер третирају људе као објекте или као средства за постизање спољних циљева.

Највећи недостатак трансхуманизма и његових тежњи за унапређењем је у томе што он подразумева унапређење и проширење могућности људског бића а да не улази у дубља разматрања и решавања питања смисла тих промена, посебно када оне иду даље од обичних побољшања којa су на нивоу терапеутске рехабилитације. Често се трансхуманизам не бави ни основним питањем корисности таквих промена, а камоли њиховим стварним вредностима.

С друге стране, хришћанство такође нуди визију превазилажења ограничења која су инкорпорирана или срасла са људском природом, услед њеног пада.

Хришћански приступ је шири и дубљи, јер омогућава човеку да духовно прихвати и превазиђе неизбежне ограничености. То укључује духовно суочавање с неизлечивим болестима или инвалидитетом, прихватање патње када се она не може ублажити, и суочавање са смрћу и страхом који она изазива. Пре свега, хришћанство нуди могућност победе над смрћу и вечни живот након смрти, посебно за оне који ће бити примљени у Царство Небеско, где их чека вечни живот, без болести, пропадања и патње, те учешће у бескрајним добрима Божјим.

Хришћански приступ је реалистичнији од трансхуманистичког, јер узима у обзир и све оне неизбежне аспекте људске природе који ће до краја света остати непромењени, као што је генерална пропадљивост људског тела, манифестовану кроз болест и старење, али и саму неизбежност смрти. Хришћанство прати и подржава медицинске напоре да ублаже или успоре ове аспекте пропадљивости и одложе смрт, али истовремено нуди и духовне начине прихватања и превазилажења оних аспеката људског постојања којима медицина и техника не могу помоћи.

Хришћанска визија, такође, више поштује суштину људске природе: док трансхуманизам тежи измени људског генома, хришћанство не мења суштину људске природе коју је створио Бог, већ остварује њен дубљи смисао и сврху, те потпуно искоришћава њене могућности које је Бог усадио у њу, како то Св. Максим Исповедник назива њеним логосом, ослобађајући је само оних елемената који су унети грехом и падом, а који су нарушили њену функцију и изменили њен начин постојања.

На крају, хришћанство верује да, снагом божанских енергија – милошћу стеченом од оваплоћеног Логоса – они који верују и практикују ту веру, могу постати обоготворени, односно достићи божански начин постојања. Овај начин постојања укључује, али истовремено и превазилази обичан људски начин постојања, духовно га трансформишући.

 

Закључак

 

Појам људске природе, који су црквени Оци дефинисали на темељу Библије, наглашава јединственост човека као бића обдареног духом, разумом и слободном вољом, истовремено истичући да је човек створен према Божијем лику. Ово схватање је кључно за разумевање антропологије и етике. Према учењу грчких Отаца, етичке оријентације се своде на две: усклађеност с природом (κατὰ φύσιν) и супротност природи (παρὰ φύσιν), при чему је прва конструктивна, а друга деструктивна за људско биће, јер представља отуђење у односу на његово истинско биће и на оно што би требало постати.

Патристичка разлика између изворне, идеалне природе и пале човекове природе је такође веома важна за разликовање онога што представља норму и идеал као и онога што је одступање од тог идеала.

Одсуство ове последње разлике и одбацивање концепта људске природе данас доводе до конфузија и проблема у конципирању тога шта је идеално или чак нормално понашање човека у савременом друштву.

Забуна између изворне и пале природе има за последицу погрешно приписивање недостатака пале природе изворној природи. Међутим, ови недостаци се не могу исправити одбацивањем саме природе, већ борбом (коју нуди хришћанска аскетика у ширем смислу) са уобичајеним склоностима или стањима пале природе, односно страстима, који су главни извор раздвајања међу људима.

Способност за самоодређење, и тиме инхерентна слобода коју она подразумева, чини изворну природу човека не ограничавајућим фактором слободе, већ основом за њене могућности и исправно остваривање. Иако изворна природа садржи одређена ограничења која су својствена сваком створеном бићу, и стога релативна (јер само Бог је апсолутан и неограничен), идеја о неограниченој слободи, коју пропагирају многе савремене струје које одбацују природу, представља штетну илузију. Такође је заблудна и идеја да се телесна ограничења природе могу превазићи људским средствима – уз помоћ технике.

Одбацивање природе у основи води ка дехуманизацији људског бића и међуљудских односа, ка фрагментацији човечанства и губитку сваког поштовања према човеку, јер он у себи носи печат или одраз апсолутног – Божији лик.

Хришћанство, како га тумаче грчки Оци, пружа решење људској тежњи ка  превазилажењу ограничења природе и несавршености, присутних у себи, другима и друштву.

Кроз аскетски живот и Божију благодат коју прима на том путу, човек може духовно превазићи границе палог стања. Аскетизам се стога појављује као процес ослобођења који постепено враћа човеку његову праву природу, уздижући га, кроз благодат, на натприродни начин постојања, на пут обожења.

 

Објављено у три броја часописа „Печат“ ( 7, 14. и 21. јун 2024. године )