Владимир Умељић: ЈЕДНОМ ТАРГЕТ, УВЕК ТАРГЕТ?

Није ми обичај да користим било какве новотарске кованице из некаквог „новосрпског“ језика, но следствени текст има везе са чињеницом, да су не тако давно Београђани масовно излазили на улице и хрлили на мостове са таквом значком на грудима и при том пркосно очекивали НАТО-ракете и бомбе.

Тада ми је један познаник рекао:

„Ми Београђани смо као и увек омиљене жртве Запада!“

То није било сасвим тачно односно довољно прецизно. Никада нису посебно Београђани, Нишлије, Пећанци, Пљевљани, Новосађани, Крајишници, Сарајлије, Подгоричани, Книњани, итд. били дотичне „омиљене жртве“ Запада.

Не, циљ су вазда били сви Срби, васколико српство.

 

Запад нам од краја 20. века па до данас опет једном плете црну пређу, најкасније од поновног „пунолетства“ Немачке, од уједињења, чиме је почео процес ревизије резултата Другог, али и Првог светског рата (и, уједно, два немачка историјска пораза), превасходно на Балканском полуострву.

А ревизионизам историје, као што је познато, не иде без реваншизма. Како је швајцарска историчарка др Барбара Хуг својевремено констатовала (Junge Welt, Berlin, 29.05.2020.):

„Историја Балкана – ко је њу заиста писао? Ко је њу сазнао, ко је свестан ње?

О Хрватској су изашле две књиге на немачком, које би смеле да говоре истину о томе и стога су за препоручити. То је, као прво, дело Ђура Затезала „… јер они су знали шта чине“ (Сведочења очевидаца о Србоциду у „Независној Држави Хрватској“), у којој је Владимир Умељић у својој уводној рецензији посветио много простора феномену геноцида.

Умељић је, као друго, 1994. објавио и своју студију „Време окупације и геноцид у Југославији 1941-1945.“ и посветио књигу „свим невиним жртвама бесмисленог геноцида и свим невиним хрватским и муслиманским жртвама слепе освете у Југославији 1941-1945, као и свим другим жртвама људског безумља, које увек изнова постиже, да љубав према ближњем падне у заборав“.

(…)

Србија је изашла из Првог светског рата као победник и, како изгледа, то се овој земљи не може опростити. Та победа 1918. је по свему судећи остала трн у оку и „хуманистичких“ а у ствари нељудских наредбоваца 1999.“

Није дакле у питању ко су били ти „нељудски наредбодавци“ на крају 20. века, то су они губитници светских ратова, но будући да су САД после пропасти Хитлеровог Трећег рајха коначно (и по први пут у историји) под својим вођством ујединиле читав Запад, закључно са повратком Немачке у фамилију, то одговорност за овакво третирање Срба у међувремену лежи на свима њима.

Та одговорност је, свакако, асиметрична и није згорега подсетити се да се Немачка последњи пут (условно речено) пријатељски односила према Србима, када је пруски „гвоздени канзелар“ Ото фон Бизмарк предложио Александру Обреновићу савезништво и заједнички поход против аустријских Хабзбурговаца.

При томе је обећавао да ако Срби ударе са своје стране, Пруска ће одмах кренути ка Бечу, италијански борац за слободу и независност Ђузепе Гарибалди ће се са својим добровољцима тог тренутка искрцати у Далмацији и напасти Аустријанце са јужне стране, итд.

За узврат је Бизмарк обећао припајање Босне и Херцеговине Србији.

Колико је то било озбиљно мишљено, то нећемо никада сазнати, јер српски кнез је ову понуду, после консултација са руским двором, одбио. Проценио је наиме, да је ризик по тада актуелно и још увек слабачко клијање обновљене српске државности исувише велики.

Констелација пријатељ/непријатељ у светским ратовима је позната.

Непријатељско третирање Срба од стране Немачке на крају 20. века, међутим, није почело 1999:

„Немачка тајна служба БНД је од почетка осамдесетих година 20. века, у сарадњи са (комунистичком, прим. аутора) хрватском тајном службом, систематски радила на заоштравању конфликта између Београда и Загреба, и при томе користила канале и особе, који су већ при сарадњи нациста и усташа играли једну улогу, а са којима је БНД одржавао интензиван контакт. Осим тога, постоје подаци о тадашњим масивним испорукама немачког оружја примаоцима у Хрватској (Andreas Zumach, „Die internationale Politik hat versagt“; Januar 1995.).

Но ни то заправо није био почетак, сарадња немачке тајне службе, локалних хрватских сецесиониста (и само номинално комуниста) и хрватске усташке емиграције по овом питању (разбијање друге Југославије) била је очигледно већ у седамдесетим годинама прошлог века врло развијена.

Дакле, једва тридесетак година од краја Другог светског рата, када је владало прилично раширено мишљење да не само Источна, већ ни Западна Немачка нема заиста сопствену спољну политику а камоли да би могла да организује самосталне тајне операције.

БНД-шеф је тада био Клаус Кинкел, у време НАТО-напада на остатак српских земаља 1999. министар иностраних послова, који ће се потом прославити својим изјавама: „Србију морамо бацити на колена!“, као и: „Срби су највећи губитници досадашњих догађања и они ће и даље губити!“.

Неколико података:
„У то време партнерски однос између хрватских сецесиониста и БНД добија врло конкретну форму. Од одређеног тренутка, наиме, непосредно пред Титову смрт, све одлуке о стратешким и персоналним питањима доносе се усаглашавањем Крајичићеве групе у хрватској тајној служби са БНД-руководством и представницима усташке емиграције. Тиме је БНД дефинитивно постао активни аутор политике на Балкану“ (Erich Schmidt-Eenboom, „Der Schattenkrieger Klaus Kinkel und der BND, Düsseldorf, 1995.).

Погледајмо још како је ову констелацију видео један хрватски аналитичар:

„Кључну улогу у распаду Југославије (…) одиграла је њемачка тајна полиција БНД, која је открила своје интересе на Јадрану, иако су се други савезници Њемачке, посебно Британци, Американци и Французи противили тому.

Геостратешки помак Њемачке на Јадран значио је коначно рушење Версајског споразума, који је Њемце осамдесет година држао далеко од Медитерана. Крајачић је годинама координирао своју дјелатност с њемачком тајном службом (…“ (Miro Simčić, „Žene u Titovoj sjeni, VBZ, Zagreb, 2008.)

То значи да данас разне Виоле фон Крамон и Аналене Бербок само консеквентно следе већ традиционалну експанзионистичку политику своје земље, која траје (у односу на Србе најкасније) од почетка прошлог века.

А искуство је научило све потомке германских Нибелунга, да је та политика већ два пута у том веку на Балканском полуострву поломила зубе управо на Србима, на њиховом „чудноватом тврдом ораху“.

Једна од консеквенци је, претпостављено, и „блажи“ приступ овој проблематици, они себе вероватно сматрају шта више великодушним, јер данас нуде тј. инсистирају на, упрошћено речено, ропству уместо усмрћивању.

Јер Адолф Хитлер је својевремено прокламирао: „Срби су гнојни чир Балкана, који морамо сагорети!“, док Клаус Кинкел ето „само“ обзнањује да „Србију морамо бацити на колена!“

Пре је академско питање, да ли сви они припадају оним егземпларима, које је Барбара Хуг само под знацима навода назвала хуманистичким, јер у суштини „нељудским наредбодавцима“.

Закључно, анализе јесу добродошле, али ма колико оне биле аргументовано утемељене и критички конотиране, оне увек помало миришу на пуко критизерство, уколико не понуде или барем не ослове ако не решења тематизованих проблема, оно макар перспективе, шансе и могућности даљег пута.

Шта нам је, дакле, чинити?

Као прво, трезвено сагледати стварност, схватити ланац узрока и последица, препознати симптоматику, разлучити истину од лажи и сва та сазнања уградити у основу, у полазну тачку сваког даљег размишљања и делања.

То је, иначе, и сврха свих трезвених анализа, наиме, допринос стицању дотичних сазнања.

У конкретним условима данашњег света, који се све више раскољује, поларизује и дивергира, превасходно су потребни (ма колико то банално и уопштено звучало) јединство, мудрост, стрпљење, упорност, одлучност и – будност.

Јачати значи политички и економски државност, чувати војну неутралност уз јачање војних снага, интензивно радити на што тешњем повезивању Срба, које су светски зломоћници осудили на статус мањина у околним државним новотворевинама, јачати националну свест у живом духу историјске и културне традиције, при чему је Српска православна црква од приоритетног значаја.

А изнад свега, неуморно и бескомпромисно заступати сопствене националне интересе. Од општег ка посебно, прагматична политика поред осталог (и врло упрошћено) значи, да када год нпр. називамо Немце, Британце, Американце, итд. нашим „пријатељима“ и уз то још злоупотребимо онај скупи израз „традиционално“, врло препоручљиво је да истог тренутка у мислима усрдно замолимо Бога за опроштај због големе и свесно изговорене лажи.

Јер они нити су икада то били, нити су сада, нити ће икада бити.

Разуме се само по себи да се ово не односи на „нормалне“, „обичне“ људе, на лична познанства, пријатељства или орођавања, већ на њихове водеће елите, којима је ето очигледно свеједно, да ли ћемо изабрати ропство или смрт..

Јер они ни тада нису прекршили основно правило, да је једина слобода, коју човек може да има – слобода избора, зар не? Тешко, додуше, да ће они у овом последњем препознати поруку Христа Спаситеља, који нас је за слободу ослободио, што је истовремено и објашњење опстајања зла, без обзира на Свемоћ и Свемилост Творца, Небеског Сведржаоца.

Ако се дакле крене на тај начин, онда постоји оправдана нада, да ће Срби у нови мултиполарни свет ући ојачани а не као губитници, како је то својевремено немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел јавно, отворено захтевао и надмено пророковао.

Но ничија није горела до зоре, па ни оних који су на нашу несрећу живели мото: „Једном таргет, увек таргет.“ Па ма колико добровољно су Срби 1999. носили те значке, док су на мостовима пркосно чекали на НАТО-ракете и бомбе.

На још један поклон „наших традиционалних пријатеља“.