Најл Фергусон: Америка пропада стопама СССР-а
Духовиту фразу „касна совјетска Америка” сковао је историчар са Принстона Харолд Џејмс још 2020. Како се „Други хладни рат”, у коме смо данас, захуктава – тако ова фраза постаје све актуелнија. Први пут сам истакао да смо у Другом хладном рату 2018. У чланцима за Њујорк тајмс и Нешнал Ривју, покушао сам да покажем како Народна Република Кина сада заузима простор који је ослобођен распадом Совјетског Савеза.
Овај став је данас мање контроверзан него што је био тада. Кина очигледно није само идеолошки ривал, чврсто привржен марксизму-лењинизму и једнопартијској владавини. Она је такође технолошки конкурент – једини са којим се САД суочавају у областима као што су вештачка интелигенција и квантно рачунарство. Пекинг је и војни ривал, са морнарицом која је већ сада већа од наше и нуклеарним арсеналом који брзо сустиже амерички. Такође, Кина је геополитички ривал САД, не само у Индо-пацифичком региону, већ и преко „проксија” у Источној Европи и другде.
Но, тек недавно ми је пало на памет да би у овом новом Хладном рату ми – а не Кинези – могли бити Совјети. То ми помало личи на онај тренутак када британски комичари Дејвид Мичел и Роберт Веб – који играју Вафен СС официре пред крај Другог светског рата – постављају бесмртно питање: „Јесмо ли ми зли?” Тако замишљам да се два америчка морнара једног дана питају, можда док им носач авиона тоне негде близу Тајванског мореуза: „Јесмо ли ми Совјети?”
Економска аналогија
Да, знам шта ћете рећи: „Постоји огромна разлика између дисфункционалне планске економије коју је Стаљин изградио и оставио својим наследницима – а која је пропала чим је Михаил Горбачов покушао да је реформише – и динамичне тржишне економије којом се ми Американци поносимо. Совјетски систем је расипао ресурсe и практично гарантовао несташицу потрошачких добара. Здравствени систем је био упропашћен оронулим болницама и хроничним недостатком опреме. Било је тешког сиромаштва, глади и дечијег рада.”
У Америци данас такви услови постоје само у најнижем слоју економске дистрибуције, премда је његов степен заиста ужасан. Смртност новорођенчади у касном Совјетском Савезу била је око 25 на 1.000. Бројка за САД у 2021. години била је 5,4, али за самохране мајке у делти Мисисипија или у Апалачији је износила чак 13 на 1.000.
Упркос томе, неко ће рећи: поређење са Совјетским Савезом је, ипак, апсурдно. Но, погледајте боље: „У СССР-у су постојала хронична ‘мека буџетска ограничења’ у јавном сектору – што је била кључна слабост совјетског система.” Ја видим врло сличну ствар у америчким дефицитима, за које Конгресна канцеларија за буџет предвиђа да ће премашити пет одсто БДП-а у догледној будућности и да ће неумитно порасти на 8,5 одсто до 2054. године.
Друго, мешање централне владе у процес доношења одлука о инвестицијама? И то видим у САД, упркос реторици око „индустријске политике” која долази из Бајденове администрације. Економисти нам стално обећавају чудо продуктивности од информационих технологија, у последње време нарочито од вештачке интелигенције. Али просечна годишња стопа раста продуктивности у Америци (не рачунајући пољопривреду) остала је на само 1,5 одсто од 2007., што је незнатно боље од „суморних година” 1973-1980.
Америчкој економији би данас могли да завиде у остатку света, али сетите се како су амерички стручњаци прецењивали совјетску економију 1970-их и 1980-их. Неко ће ипак рећи: „Совјетски Савез је пре био болесник него суперсила, док САД нема премца у области војне технологије и ватрене моћи.” Заправо не.
Војни буџет „на папиру”
Имамо војску која је истовремено скупа и неадекватна за задатке које обавља, као што јасно показује новообјављени извештај сенатора Роџера Викера. Док сам читао Викеров извештај – препоручујем и вама да учините исто – стално сам размишљао о ономе што су совјетски лидери говорили до самог краја: да је Црвена армија највећа и најубојитија војска на свету.
На папиру је тако заиста било. Али испоставило се да је „совјетски медвед” направљен од тог истог папира. Црвена армија није могла да добије чак ни рат у Авганистану, упркос десетогодишњој мисији смрти и разарања (звучи познато?).
На папиру, амерички одбрамбени буџет заиста премашује буџет свих осталих НАТО чланица заједно. Али шта тим буџетом заправо купујемо? Како Викер тврди, ни изблиза довољно да се боримо са „антидемократском коалицијом” коју Кина, Русија, Иран и Северна Кореја агресивно граде.
Викеровим речима, „америчкој војсци недостаје модерна опрема и средства за обуку и одржавање, а постоји и огроман инфраструктурни заостатак… Војска је истрошена и исувише лоше опремљена да би испунила све мисије које су јој додељене, уз разуман ниво ризика. Наши противници то препознају и то их чини склоним ‘авантуризму’ и агресивнијим.”
И, као што сам на другим местима истакао, Влада ће ове године скоро сигурно потрошити више на сервисирање дуга него на одбрану. Према Конгресној буџетској канцеларији, удео бруто домаћег производа који иде на плаћање камата на савезни дуг биће дупло већи од онога што трошимо на националну безбедност до 2041, делимично захваљујући чињеници да ће све већа цена дуга смањити потрошњу на одбрану са три процента БДП-а ове године на пројектованих 2,3 одсто за 30 година. Ово смањење нема смисла у време када претње, које представља нова осовина предвођена Кином, рапидно расту.
Геронтократско вођство
Запањујуће су ми политичке, друштвене и културне сличности које откривам између САД и СССР-а. Геронтократско вођство је било једно од обележја касног совјетског руководства, оличено у сенилности Леонида Брежњева, Јурија Андропова и Константина Черненка.
Ипак, према садашњим америчким стандардима, касни совјетски лидери нису били толико стари. Брежњев је имао 75 година када је умро 1982, али је седам година пре тога доживео први мождани удар. Андропов је имао 68 година када је наследио Брежњева, али је доживео тоталну инсуфицијенцију бубрега само неколико месеци након што је преузео дужност. Черненко је имао 72 године када је дошао на власт. Он је већ био безнадежни инвалид, боловао је од емфизема, срчане мане, бронхитиса, плеуритиса и упале плућа.
Одраз квалитета здравствене заштите коју уживају њихове америчке колеге данас је то што су у исто време и старији и здравији. Без обзира на ту чињеницу, Џо Бајден (81) и Доналд Трамп (78) свакако нису мушкарци у пуном налету младости и виталности, као што је Волстрит џорнал јасно саопштио. Први не може да направи разлику између своја два секретара „шпанског кабинета”, Алехандра Мајоркаса и Хавијера Бесера. Други меша Ники Хејли и Ненси Пелоси. Ако Камала Харис никада није гледала Смрт Стаљина, ни сад није касно.
Друштвена патологија
Још једна значајна карактеристика касног совјетског живота био је потпуни цинизам према скоро свим јавним институцијама. Бриљантна књига Леона Арона Путеви до храма показује колико је живот 1980-их постао бедан.
У великом „повратку истини” – који је покренула Горбачовљева политика гласности – совјетски грађани су могли да искажу своје незадовољство у писмима напокон слободној штампи. Нешто од њихових писама било је специфично за совјетски контекст – открића о стварности совјетске историје, посебно приче о злочинима из Стаљиновог времена. Такође, ако помно прочитамо притужбе Руса на њихове животе 1980-их наићи ћемо на доста језивих подударности са америчком садашњицом.
У писму Комсомолској правди из 1990, на пример, читалац је осудио „ужасни и трагични губитак морала од стране огромног броја људи који живе у СССР-у”. Симптоми моралне слабости укључивали су апатију и лицемерје, цинизам, сервилност и цинкарење. Цела земља се, написао је совјетски грађанин, гушила у „бесрамним и непрекидним јавним лажима и демагогији”. До јула 1988. 44 одсто људи у анкети Московских новости сматрало је да је њихово друштво неправедно.
Затим погледајте најновија Галупова истраживања мњења америчких грађана и видећете слично разочарање. Удео грађана који има поверења у Врховни суд, банке, државне школе, председништво, велике технолошке компаније и радничке синдикате је негде између 25-27 одсто. За штампу, систем кривичног правосуђа, ТВ, крупни бизнис и Конгрес, стопа поверења је испод 20 одсто. За сам Конгрес је слабих осам одсто. Дакле, просечно поверење у главне институције је отприлике упола мање него 1979..
Добро је познато да млађи Американци данас пате од епидемије поремећаја менталног здравља, коју Џон Хајдт и други приписују паметним телефоним и друштвеним мрежама. Са друге стране, старији Американци подлежу „смрти од очаја”, болести коју су прославили Ен Кејс и Ангус Дитон. И док су се Кејс и Дитон усредсредили на пораст „смрти од очаја” међу белим, средовечним Американцима (њихов рад је постао комплементаран Ј. Д. Ванцеовој „Хилбили Елегији”) – новија истраживања показују да су Афроамериканци сустигли своје беле суграђане у бројкама смрти од предозирања опојним средствима.
Само 2022. године, више Американаца је умрло од предозирања фентанилом него што је убијено у три велика рата: Вијетнаму, Ираку и Авганистану. Недавни подаци о америчкој смртности су шокантни. Очекивани животни век се смањио у протеклој деценији на начин који не видимо у упоредивим развијеним земљама. Главна објашњења – према Националним академијама наука, инжењерства и медицине – су упадљив пораст смртних случајева због предозирања дрогама, злоупотребе алкохола и самоубистава, као и пораст различитих болести повезаних са гојазношћу.
Да будемо прецизни, између 1990-2017. дроге и алкохол су били одговорни за више од 1,3 милиона смртних случајева међу радно способном популацијом између 25-64 године. Самоубиство је у истом периоду било узрок 569.099 смртних случајева, поново радно способних Американаца. Метаболички и срчани узроци смрти, као што су хипертензија, дијабетес типа два и коронарна болест срца, такође су порасли у тандему са гојазношћу.
Овај преокрет у дужини очекиваног животног века једноставно се не дешава у другим развијеним земљама. Питер Стерлинг и Мајкл Л. Плат тврде, у недавном раду, да је то зато што земље Западне Европе, Уједињено Краљевство и Аустралија чине више да „пруже комуналну помоћ у свакој фази (живота), олакшавајући тако суочавање са изазовима и штитећи појединце и породице од очаја.”
У САД, насупрот томе „сваки симптом очаја је дефинисан као поремећај унутар појединца. Ово погрешно уоквирује проблем, приморавајући појединце да се сами ухвате у коштац”, пишу они. „Такође треба нагласити третман од стране фармаколога који прописују безброј лекова за анксиозност, депресију, бес, психозу и гојазност, као и нове лекове за лечење зависности од старих лекова.” Гојазни сте? Зашто не пробате оземпик? (лек против гојазности – прим. прев).
Декаденција као симптом пада
Масовно самоуништење Американаца – годинама рефлектовано кроз фразу „смрти од очаја” – стално ми одзвања у глави. Ове недеље сам се сетио где сам то раније видео: у касној совјетској и постсовјетској Русији. Док се очекивани животни век мушкараца поправио у свим западним земљама крајем 20. века, у Совјетском Савезу је почео да опада после 1965. године, накратко се повећао средином 1980-их, а затим је нагло пао почетком 1990-их, да би поново опао после 1998. због финансијске кризе. Стопа смртности међу руским мушкарцима старости између 35-44 године, на пример, више се него удвостручила између 1989-1994. године.
Објашњење је јасно као дан. У јулу 1994. године, два руска научника – Александар Њемцов и Владимир Шкољников – објавили су чланак у националним дневним новинама Известија са незаборавним насловом „Живети или пити?”. Њемцов и Шкољников су демонстрирали „скоро савршено негативан линеарни однос између ова два индикатора”. Недостајао им је само наставак „Живети или пушити?”, јер је рак плућа био други велики разлог зашто су совјетски мушкарци умирали млади. Културу прекомерног опијања и пушења омогућиле су јефтине цене цигарета под совјетским режимом и јефтине цене алкохола након колапса комунизма.
Статистика је шокантна, као и сцене којима сам био сведок у Москви и Санкт Петербургу касних 1980-их и раних 1990-их, због којих ми је чак и мој родни Глазгов деловао умерено. Анализа 25.000 обдукција спроведених у Сибиру између 1990–2004. показала је да је 21 одсто смртних случајева одраслих мушкараца изазваних кардиоваскуларним проблемима укључивао смртоносне или скоро смртоносне нивое етанола у крви.
Пушење је било одговорно за запањујућих 26 одсто свих смртних случајева мушкараца у Русији 2001. Самоубиства међу мушкарцима старости од 50-54 године достигла су бројку од 140 на 100.000 становника 1994, у поређењу са 39,2 на 100.000 за мушкарце не-хиспаноамеричког порекла, старости од 45-54 године у САД. Другим речима, Кејс и Дитонова „смрт из очаја” је нека врста бледе имитације руске верзије из периода пре 20-40 година. Самоуништење совјетског човека је заиста било горе. Па ипак, није ли сличност са самоуништењем америчког човека упадљива ствар?
Наравно, ова два система здравствене заштите на површини изгледају прилично различито. Совјетски систем је једноставно имао недовољно ресурса. Насупрот томе, у средишту америчке здравствене катастрофе је огромна неусклађеност између расхода – који су међународно без премца у односу на БДП – и исхода, који су ужасни. Али, као и совјетски систем у целини, здравствени систем САД је еволуирао тако да читава гомила лобистичких група може да извлачи ренте. Надувена, дисфункционална бирократија, која је сјајно пародирана у недавној епизоди Саут парка одлична је за номенклатуру (ОВД), али лоша за раднички слој грађанства.
У међувремену – као и у касном Совјетском Савезу – радничка класа и добар део средње класе такође пије и дрогира се до смрти, док политичка и културна елита све више инсистира на бизарној идеологији у коју суштински нико више не верује.
Идеолошке опсене
У Совјетском Савезу, велике лажи су биле да партија и држава постоје да служе интересима радника и сељака, и да су САД и њихови савезници империјалисти, који су тек нешто мало бољи него нацисти у Великом отаџбинском рату. Истина је била да је номенклатура брзо формирала нову класу са сопственим, често наследним, привилегијама шаљући тако раднике и сељаке у сиромаштво. Док је Стаљин, који је започео Други светски рат на истој страни као и Хитлер, потпуно пропустио да предвиди нацистичку инвазију на СССР, а затим је и сам постао најбруталнији империјалиста.
Еквивалентне лажи у „касној совјетској Америци” јесте да су институције које контролише (демократска) партија – федерална бирократија, универзитети, главне фондације и већина великих корпорација – посвећене унапређењу маргинализованих расних и сексуалних мањина, и да су кључни циљеви америчке спољне политике борба против климатских промена и, како то каже Џејк Саливен, да се помогне другим земљама у одбрани „без слања америчких трупа у рат”.
У стварности, политике за промовисање „разноликости, једнакости и инклузије” не помажу потиштеним мањинама. Уместо тога, чини се да су једини корисници истих хорда апаратчика, тзв. „ДЕИ (DEI – Diversity, equity, and inclusion) службеника”. У међувремену, ове иницијативе очигледно поткопавају образовне стандарде, чак и на елитним медицинским школама, и подстичу сакаћење хиљада тинејџера у име „родно афирмишуће хирургије”.
Што се тиче тренутног правца спољне политике САД, он није заинтересован да помогне другим земљама да се бране, колико је истрајан у томе да се друге земље боре против наших непријатеља као „проксији”, без да им ми обезбедимо довољно оружја да заправо победе.
Ова стратегија – највидљивија у Украјини – рекло би се, има смисла за САД, које су у „глобалном рату против тероризма” откриле да њихова толико хваљена војска не може поразити чак ни одрпане талибане након 20 година напора. Али веровање у америчка наговарања и обећања може на крају да осуди Украјину, Израел и Тајван на заборав, по моделу Јужног Вијетнама и Авганистана.
Ако говоримо о климатским променама, свет је сада преплављен кинеским електричним возилима, батеријама и соларним панелима, а све то се масовно производи уз помоћ државних субвенција и електрана на угаљ.
Док смо барем покушали да се одупремо совјетској стратегији преношења марксизма-лењинизма на „трећи свет” – што је плаћено огромном ценом у људству – заокупљеност наше политичке елите климатским променама резултирала је, пак, потпуном стратешком некохерентношћу. Чињеница је да је Кина одговорна за три четвртине од тридесетчетворопроцентног повећања емисије угљен-диоксида од рођења Грете Тунберг (2003), и две трећине четрдесетосмопроцентног повећања потрошње угља.
Да бисте видели колики је јаз који сада раздваја америчку номенклатуру од радника и сељака размотрите налазе Расмусенове анкете из септембра прошле године, која је настојала да испита разлике у ставовима између „Ајви лигаша” (Американци који имају диплому једног од осам најпрестижнијих универзитета у Америци – прим. прев.) и осталих, обичних Американаца.
Анкета је дефинисала прве као „оне који имају постдипломске студије, приход домаћинства већи од 150.000 долара годишње, који живе у поштанском броју са више од 10.000 људи по квадратној миљи” и који су похађали „школе Ајви лиге или друге елитне приватне школе, укључујући Нортвестерн, Дјук, Станфорд и Универзитет у Чикагу.”
Упитани да ли би се залагали за „рационисање трошења гаса, меса и струје” у борби против климатских промена, 89 одсто људи из „Ајви лиге” је одговорило потврдно, наспрам 28 одсто „обичних грађана”. На питање да ли би лично платили 500 долара више у виду пореза и већих трошкова за борбу против климатских промена, 75 одсто Ајви лигаша је одговорило да, наспрам 25 одсто свих осталих.
„Наставници треба да одлучују шта ће ученици учити, а не родитељи”, била је изјава са којом се сложио 71 одсто Ајви лигаша, што је скоро дупло више од просечних грађана. На питање „да ли САД пружају превише слободе појединцу?” више од половине Ајви лигаша је рекло да, док је само 15 одсто обичних грађана одговорило на исти начин. Елита је била отприлике двоструко наклоњенија од свих осталих да има позитиван став о члановима Конгреса, новинарима, синдикалним лидерима и адвокатима. Можда онда и није изненађујуће што је 88 одсто „Ајви лигаша” рекло да се њихове личне финансије побољшавају, за разлику од једног од пет у општој популацији.
САД као нови СССР
Лажна идеологија у коју ретко ко заиста верује, али сви морају да је понављају као папагаји, осим ако не желе да буду прозвани дисидентима? Присутна? Становништво које више не сматра важним патриотизам, религију, рађање деце или учешће у заједници? Такође! А огромна катастрофа која је разоткрила потпуну неспособност и лажност на свим нивоима власти? Чернобил, читај COVID-19.
Коначно, иако немам право на правну експертизу, мислим да препознајем совјетску „правду” када видим да се у њујоршкој судници правни систем злоупотребљава са надом у дискредитацију и затварање политичког противника. Питање које се даље поставља је: Шта ако је Кина научила лекције из Хладног рата боље од нас? Бојим се да Си Ђинпинг није само схватио да по сваку цену мора избећи судбину својих совјетских колега. Он је, што је важније, схватио да на крају ми сами можемо постати Совјети.
А има ли бољег начина да се то постигне него прављењем „карантина” од целог острва недалеко од њихове обале (мисли се на Тајван – прим. прев.) како би нас то испровоцирало да пошаљемо поморску експедицију у пробијање блокаде, са очигледним ризиком од започињања Трећег светског рата? Најгора ствар у вези с приближавањем Тајванске полупроводничке кризе је то што ће – у поређењу са Кубанском ракетном кризом из 1962. – улоге бити обрнуте. Бајден или Трамп постају Хрушчов, док Си Ђинпинг постаје Кенеди. (Посматрајте га [Си Ђинпинга прим. прев.] како припрема дискурс, говорећи председници Европске комисије Урсули фон дер Лајен да Вашингтон покушава да подстакне Пекинг да нападне Тајван.)
Могло би се рећи да су многи наши савремени проблеми резултат спољних сила које воде вишедеценијску кампању субверзије. Они су то несумњиво покушали, баш као што је ЦИА давала све од себе да сруши совјетску власт у Хладном рату.
Ипак, треба размотрити могућност да смо сами себе довели до тога – баш као што су Совјети сами себи урадили многе погрешне ствари. Током Хладног рата је била уобичајена забринутост либерала да би на крају могли постати немилосрдни, тајновити и неодговорни као Совјети због неопходности трке у нуклеарном наоружању. Мало ко је сумњао да ћемо постати дегенерисани као Совјети, и прећутно одустати од победе у Хладном рату који је сада у току.
Још увек се надам да можемо избећи пораз у Другом хладном рату, да ће економска, демографска и социјална патологија која погађа све једнопартијске комунистичке режиме, на крају пресудити Сијевом „кинеском сну”. Али што је већи број смртних случајева из очаја, и што је шири јаз између америчке елите и свих осталих, мање сам уверен да ће наше сопствене патологије успорити.
На крају, јесмо ли ми Совјети? Погледајте око себе.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: The Free Press
Превод: Михаило Братић/Нови Стандард
Насловна фотографија: Reuters
