Георгије Зотов: СВЕ ЧАРИ ОКУПАЦИЈИ

 

Једног дана, док је био у таџикистанској провинцији, Георгије је разговарао са интелигентним младићем који је био страшно огорчен на све што је руско. Мора се рећи да у Таџикистану има много мање таквих младића него у Казахстану, Киргистану или чак Узбекистану, али ипак постоје. Младић на енглеском језику (како и приличи борцу за слободу, врло је слабо познавао језик окупатора), седећи са Георгијем у чајџиници у граду Пенџикенту, објашњавао му је колико је Русија утицала на Таџикистан.

„Било би нам боље да смо били под енглеском или француском окупацијом!“ – фантазирао је момак. – Или белгијском! Тада бисмо били део европске цивилизације, а можда бисмо били примљени у ЕУ“.

Георгије није пао са дивана. Он је већ слушао такве глупости.

„А чиме су вам Руси толико наудили, my dear?“ – љубазно се распитивао Георгије.

Испоставило се – много чиме. Руси су овде донели тоталитаризам и угњетавање Таџика. Руси су увели руски језик, а међународни језик је енглески и са њим је лакше. Руси су увели своје ћирилично писмо, а са латиничним писмом Таџикистан би био ближи Европи. Руси су научили Таџике да пију вотку, која је штетна за таџикистански организам. Руска култура није блиска Таџикистану, требало је конзумирати Луиса Армстронга и Битлсе.

Не, ово није шала, Георгије зна да се шали смешније. „Смејаће ти се 99% твојих суграђана, младићу“, приметио је Георгије, заливајући вишње чајем. „Не чуди ме што код вас влада тоталитаризам: борци за слободу као што си ти чине све да диктатура буде вечита“.

Затим је Георгије извадио своју царску криглу из трешања и наставио: „Не видим да бивше британске колоније, попут Пакистана и Мјанмара, живе супер, и да су се приближиле Европи“. Њима је до ЕУ као до месеца. А што се тиче Белгије – белгијска колонија Конго, која је под колонизаторима изгубила 15 милиона свог становништва, сад је апсолутно европска и чланица ЕУ. Зар не?“

„Еееех“, промрмљао је младић. „Ја сам мислио чисто теоретски“.

„Јебеш ти теорију“, културно је приговорио Георгије. – Пођи у Авганистан, који су британске трупе окупирале три пута и погледај како се тамо живи. Топла вода, струја и вај-фај су раскош, доступна само малој богатој групи становништва. А код вас све нормално. Да није било совјетске власти, ви бисте живели као они, можда чак и горе“.

„Није то сигурно!“ – узвратио је младић. „Сигурно је, одговорио је Георгије. – Мој пријатељ у Таџикистану (он је већ веома стар) имао је оца рођеног 1902. године. И отац му је увек говорио: „Цени то што су Руси урадили за нас. Сећам се како смо чудовишно живели под бухарским емиром, нису нас сматрали људима. 95% становништва је било неписмено, људи су умирали од глади. А Руси су изградили болнице, школе, погоне, фабрике, спровели струју, давали људима образовање и посао. То нису колонизатори, то су наша браћа“.“

Момак је мало оклевао. „А руски језик“, настави Георгије. – Захваљујући њему милиони ваших грађана хране своје породице радећи у Русији. Шта, ти милиони би отишли ​​у Лондон, зар не? И кад ти одеш у Узбекистан, на којем ћеш језику говорити? На енглеском? А тамо сви говоре енглески?“

Момак се закашљао, и опет процедио кратко „еееех“.

„Уморио си ме“, закључио је разговор Георгије. – Казахстан и Узбекистан су прешли на латиницу, али нису постали ни сантиметар ближе Европи. Ако већ хоћеш да на то потрошиш стотине милиона – наздравље. Имате тако богату земљу, ваљате се у луксузу. Свако добро вам желим“.

Младић је ставио руку на срце и платио рачун за котлић чаја и трешње које је окупатор конзумирао.

Георгије је ипак гост.

Што је, наравно, било погрешно.

Јер у Енглеској то није обичај.

 

(Телеграм канал Г. Зотова; превео Ж. Никчевић)