Дарко Ђого: Отац Јустин се вратио Београду

„Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим му приступим. И црна роса туге као танки поточић струји кроз моје вене. И тамо, у моме срцу, црна роса туге прерађује се у бледу и плавичасту. По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол…“

Да вас неко упита „чије су ово ријечи?“ – шта бисте одговорили? Ког модерног српског есејисте? По неком дубоком, космичком осјећању, блиске су Исидори Секулић. А опет: нису њене. Захваљујући прогонству српске богословске есејистике на маргине наше културе оне су познате тек људима који читају „теологију“. Они знају да припадају оцу Јустину Поповићу, ави Јустину или, званично, након канонизације. св. Јустину Ћелијском.

Не тако давно, у историјским размјерама, српска грађанска култура не само да није била алергична на своје православне коријене, већ је као цјелина српског себепоимања укључивала богословску мисао, нарочито есејистику. Владика Николај Велимировић и о. Јустин Поповић били су појмљени не као „црквени писци“ већ и легитимни модерни есејисти.

И иначе: токове философске мисли и културних идеја српска теологија није само пратила већ и стварала. У концепту Светосавља су се сусретали, како је успјешно показао Б. Шијаковић, Бергсонова и Шпенглерова философија, руска религиозна мисао, шира философска и културолошка проблематика оног времена и православна богословска традиција. У коликој мјери је један Владика Николај био појмљен као саставни дио српске књижевности најбоље говори чињеница да се Станислав Винавер осјећао дужним да пародира „Речи о Свечовеку“ у другом издању „Нове пантологије пеленгирике“, чиме га је заправо уврстио у оне достојне (ироничног) опонашања, раме уз раме са тада актуелним писцима али и са Његошем, Црњанским, Андрићем, Дучићем, Лазом Костићем.

Српска модерна теологија појављивала се у сваком културном регистру – од „писама читалаца“ (више Николјевих књига), преко књижевно-богословских расправа (Религија Његошева), културолошких студија („Светосавље као философија живота“), до узвишене и херметичне есејистике „Речи о Свечовеку“. Ова интегрисаност српске културе и српске теологије насилно је раздробљена 1945. године и трајала је до краја осамдесетих година.

Тада је, рецимо, Милан Радуловић уврстио два есеја – један Николајев, а други оца Јустина – у свој избор модерне српске есејистике. Но и тада је било снажног отпора поновној интеграцији српске религијске и светосавне модерне есејистике. Лично ми је свједочио да је један од људи који су хтјели да га због тог чина оставе без посла на Институту за књижевност и уметност након неколико година незадовољно примјећивао да је Милан премало Јустина и Николаја донио савременом српском читаоцу. Но и то смо ми.

Има, опет, културних импулса, оних из преких судова и идеолошких читања, који се репродукују и онда када једну идеологију замјени друга, али са истим метафизичким поријеклом, истим начинима обрачунавања са неистомишљеницима и истим менталним ограничењима. Било је то нарочито видљиво у протеклих неколико дана, од Спасовдана до данас. Мошти оца Јустина су опет дошле до града у коме је, иначе, о. Јустин био професор Богословије и Универзитета (како се, поносно, потписао на својој „Догматици“) и у коме је био један од саоснивача Српског философског друштва.

У извјесном смислу Београд се оцу Јустину протеклог Спасовдана извинио за прогонство на исти начин на који се Цариград извињавао омиљеном Јустиновом светитељу – Јовану Златоусту. Испраћени су као прогнаници, дочекани као светитељи. Испратио их је војник-насилник – дочекали војници свечане гарде.

Наравно, присуство Светог увијек доводи до реакције деструктивног. Тако се ових дана неславно прославио извјесни Владимир Пајић испред „Покрета слободних грађана“ да поучи српску јавност о лику и дјелу оца Јустина Поповића и то, износећи низ тврдњи које би биле сасвим комичне да не представљају континуитет оног насилног културног расцјепа између грађанског и националног који је уведен 1945. године.

Дакле: оно што Пајић и слични њему пишу и говоре није по себи ни опасно ни вриједно осврта већ индикативно као један образац (полу)размишљања који је суштински насилно остварен у српској култури. А он се понавља и обнавља не због своје убједљивости већ због тога што се приватизацијом „грађанске“ позиције остварује трајно прогонство „националног“ на маргине српске културе. Пајићев урадак заправо одличан је показатељ потпуне жанровске, чак и стилске зависности данашњих комесара у култури од комесара у култури 1945.

Најприје, реторички Пајић и ПСГ остају сасвим у 1945. будући да за себе узимају право да заступају „цивилизацију“, као и „просветитељство“ којима се о. Јустин наводно супротставља својом „антицивилизацијском“ реториком. Иако се данас умјесто „диктатуре пролетаријата“ као идејни стожер „напретка“ поставља „Европа“, ствар остаје безмало иста.

Но колико је поента промашена, тј. колико је о Јустин и данас актуелан и профетски мислилац најбоље говори ехо његових ријечи о Европи: „Душа европског човека је разбијена, атомизирана; огледан у њој, овај свет личи на хаотичну ломљаву подивљалих стихија, које никако не могу да се слију у милозвучну симфонију љубави.“

Није ли то савршена дијагноза постмодерног осјећања разбијености, фрагментације, апсолутног индивидуализма у коме свијет заиста јесте хаотична ломљава подивљалих стихија? Друга ствар јесте у томе што се савремени „Европљанин“ не може опредијелити шта у тој страсти према фрагментисању себе да воли а шта да мрзи, како да буде и разбијен и састављен, како да истовремено буде потпуни индивидуалиста коме је, опет, потребна нека заједница. Када је говорио о беспућу Европе (подразумијевајући при том читав Запад), о. Јустин је могао само да слути и види размјере лудила и бјеснила чији смо савременици.

Да ли је о. Јустин „крив“ што се данашњи човјек не може саставити толико колико да каже ко је и шта је његово „ја“? Но „Европа“ – ако је уопште има – данас је непреведиво више налик на оно што је о. Јустин пророчки видио него на оно што „про-европски“ политичари у Србији одржавају као привид Европе. Вријеме је дало за право оцу Јустину, но проблем са српским псеудо-грађанистима и „европејцима“ јесте тај што они морају да бране једну већ прохујалу визију Европе од стварности Европе – морају да бране као очајници сопствене заблуде а као политички трговци заблудама, морају да фатаморгану „Европе“ држе и даље живом, као понуду за српске капитулације и гориво за српски самопрезир.

Занимљиво је и стилско подударање Пајићевог пожељеног „Православља“ које стоји насупрот „фашизму“ и „етнофилетизму“ оца Јустина са ранијим пожељним „православљима“. Оно представља једну вудстоковску верзију религије за опћу праксу: љубав, мир, толеранција (све оно у име чега је „Европа“ беспоштедно тукла СРЈ и Београд прије 25 година).

Поларизација у којој на једној страни стоје „мир и љубав“, а на другој достојанство и идентитет пријетећег је карактера јер иза ње увијек стоји сила: ако не прихватимо „цивилизацијски“ мир (какав нам се нудио и 1999), онда долази „убјеђивање“ у те цивилизацијске вриједности.

Заправо, од Православља се тражи да не буде виђење Бога, човјека, живота, културе, народа, традиције. Да не буде фактор отпора „Европи“ већ низ флуидних осјећања пријатности. НАТО Православље се увијек пакује као „anything goes“ копија Православља. А ту је о. Јустин био несаломив и несавладив. Светитељ који је говорио о „рају руске душе“ и „српском Ускрсу“, светитељ који је свједочио да су наша космичка и свељудска осјећања аутентична само када су посредована кроз српско осјећање живота – он мора бити на мети једног ушминканог аутоколонијалног „православља“.

Треба запазити да су исти полемички обрти примјењивани и у периоду од 1945. до 1990: тада се насупрот „реакционарног“, „фашистичког“ и „националистичког“ Православља оних који нису пристајали на „нову стварност“ увијек истичу примјери оних кооперативних свештеника и идеолога који су „схватили тренутак“ и промовишу „напредак“, „нове друштвене вриједности“, „просвећеност“ (појмљену као механизам идеолошког дресирања маса) исл.

И то је прилично добро и корисно из Пајићевог саопштења будући да употребљена „аргументација“ као и лексика јасно назначавају оне који се препоручују као пожељна замијена за „анти-цивилизацијског“ оца Јустина: по сриједи су „прогресивни“ теолози и медијски посленици који и сами интимно мисле исто што и Пајић али то немају воље (и рачуна) да јавно кажу.

Подсјећа та реторика – изгледом али и поријеклом – и на ону са екстремних дукљанских порталоида у којима су о. Јустин и Владика Николај, управо као и сам св. Сава редовно описивани као „противници Запада“ који је тамо поистовјећен са „напретком“ и „цивилизованошћу“. Не случајно: ми одрођене црногорске сецесионисте и другосрбијанске промотере самомржње посматрамо у два одвојена регистра – једне као етнички а друге као култур-политички феномен. Но ријеч је о апсолутно истом колективитету: људима који су, након заборава себе, постали неко други себи и нама. Ријеч је о гласноговорницима културне конверзије коју су сами прошли. И ту им се испрјечују Свети Сава, Владика Николај и о. Јустин.

Уз Милоша Црњанског и свега још неколицину наших савремених књижевника, отац Јустин је један од ријетких чије ријечи је могуће читати ма одакле да се почне. У њему је српска теологија у ХХ вијеку доживјела свој врхунац. Управо он нас је опомињао да се у нама стичу и преплићу оно трајно и свечовјечанско са оним нашим, националним и посебним. Он и данас то чини:

„Изненађење је бити човек, и то-двоструко изненађење: бити човек у овако грандиозној и загонетној васиони. Ви то не осећате? Ви то не увиђате? Замислите: до овога тренутка ви нисте постојали, и неко вас сада, али у овом вашем младићском узрасту, са овим вашим сазнањем, са овим вашим апаратом осећања, са овим бројем чула, одједном изведе из небића у биће и – спусти у ову дворану. Како бисте се осећали? Гле, светлост је свуда око вас. Шта бисте помислили о њој?“

И Свјетлост свијетли у тами и тама је не обузе.