Слободан Иконић: Ко чека – дочека

Минули Свесрпски сабор у Београду с разлогом је вратио осмех на лица многобројних Срба – не само у Србији и Српској, већ и у региону и дијаспори широм света – са уверењем да нису препуштени сами себи и тужној судбини која је на крају 20. и почетком 21. века подсећала на ону из 19. века, када је тек ослобођена Србија била само једна од земаља у којој живи подељен српски народ. Сабор није био само „фешта и вашар” – како су га подругљиво описали антисрпски опоненти, аутошовинисти, западни медији и њихове домаће експозитуре – јер је истовремено потписан низ споразума између институција у Бањалуци и Београду, а најзначајнији документ је декларација Србије и Републике Српске.

Озбиљни посматрачи и аналитичари ће рећи да декларација има капитално, историјско значење, трајну вредност која обавезује и не може се укинути или довести у питање. У њој је садржано све што чини српско национално биће – од српског језика, ћириличног писма, Српске православне цркве до српског националног питања. „У декларацији је одредница коју мало ко запажа, а то је да се Косово и Метохија мора тако звати – а не ‘Косово’”, указао је за „РТ Балкан” дипломата Зоран Миливојевић, додајући да се декларација обазире и на негирање жртава, што такође представља угрожавање идентитета.

Успони и падови кроз крваве ратове – уместо да доведу до остварења вековног српског завета о уједињењу – силом им је избијан из руку и враћан на почетак. За неких 150 година историја се поигравала и понављала до мере пуког опстанка српског бића, без обзира што је српски народ био највећи и најзначајнији на Балкану, или баш управо због тога. Било је тренутака када су ти идеали били остварени, чак и под турском окупацијом. Под пастирском руком патријарха и уз помоћ великих везира српског порекла српске земље су биле црквено и духовно обједињене, чувајући тако и српску државотворност. Црква је тада била можда и једини чувар завета предака и залог државности.

Вековни усуд раскола

Усуд српског корпуса и његове православне цркве упоредо је пратио раскол у хришћанству – црквени раскол или шизма – изазвана богословским, канонским, политичким и другим разлозима. „Западно царство” прогласило је ново и другачије хришћанство, другачију религију и нову, западну империју, оглашавајући православне за „шизматике” – иако није Исток отпао од хришћанства него је то учинио Запад – прикривајући то гомилом историјских фалсификата и бучном пропагандом. Тако је на Западу створена фама о „Византији” и „источњацима” као лажљивим, подмуклим, превртљивим, суровим и склоним злочину и интригама. Другим речима: непоправљивим „отпадницима Европе”.

А „шизматике”, како наводе хроничари, требало је спасавати и то, како иронично кажу, огњем и мачем. А као историјски пример наводе труд Британске империје да за читаво столеће продужи живот турском „болеснику с Босфора” како би угушила покрете балканских народа (Срба и Грка) за ослобођење и спречила „руски утицај”. Управо уз овај осврт, публициста и геополитички аналитичар Борис Над ће навести да се нешто слично поновило и крајем 20. века – када је Запад током разбијања Југославије безрезервно стао на страну сепаратиста и исламизма у Босни – а потом политички и војно подржао албанску побуну на Косову и Метохији.

Римокатоличка црква – којој је било важно да има што више верника, без обзира које су нације – схвата да се и национално мора укључити у борбу за ширење католицизма. То ће се поклопити с одржавањем „Свехрватског католичког конгреса” у Загребу 1900. године, који ће сасвим изједначити хрватске интересе са интересима римокатоличке цркве. Огромна већина врхунских интелектуалаца Срба католичке вере постепено и полако се кроатизује. Слично је било и са исламом и губљењем Срба муслиманске вероисповести. Са аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине 1908. додатно је подгрејана нада Загреба да ће и ове земље бити припојене хрватском простору.

У Далмацији је, поред Срба православаца, било и доста Срба католика (посебно у Дубровнику и околини), који су били свесни свог српског порекла и веома се поносили њиме. У Босни и Херцеговини је у време аустроугарске окупације 43% од укупног броја становника чинило српско православно становништво, док је на територији Хабзбуршке монархије, највише Срба живело на простору Јужне Угарске, Војне крајине, Хрватске, Славоније и Далмације, и то око милион Срба. У Војној крајини Срби су до 1881. године чинили 47% становништва.

Ако је 19. век био крај вишевековног ропства, обнова српске државе и наде у обједињавање српског националног корпуса, у 20. веку се судбина тешко поиграла и српском државом и српским народом. Само у овом столећу Срби су шест пута ратовали за одбрану своје отаџбине и слободу Срба ван ње – војевали су за ослобађање и част у два балканска рата, у Првом и Другом светском рату, у грађанском рату на просторима бивше Југославије који се водио од 1991-1995. године, страдао као и током злочиначке НАТО-агресије 1999. године и од Албанаца на Космету, након НАТО агресије.

У два балканска рата Срби су изгубили око 88.000 становника (војника, жена, деце и стараца). Прецизније, Србија је у Првом балканском рату (када смо се ослобађали и протерали Османлије) изгубила 43.000 становника, а у Другом балканском рату српски губици су износили 44.500 особа. У Првом светском рату Срби су изгубили око 1.250.000 становника. Тек Други светски рат је био погубан бар за још скоро два милиона српских живота

Поигравање судбине

Уједињење јужних словенских народа после Првог светског рата требало је да буде остварење вековног сна о јединству српског народа, мада се није знало ни са којом територијом је Србија ушла у новоформирану државу (прво Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца а касније Краљевину Југославију). Ни скупштина Србије се о томе није изјашњавала, а низ уступака Срба и Србије касније ће се показати као наиван и узалудан. Већ 1919. године смо прешли на грегоријански календар, да се не бисмо замерили Хрватима и Словенцима. Десет година касније укинут је и Видовдан као национални празник јер је, како су тада зборили, био много националистички и српски.

Нису Срби добили сатисфакцију ни после Другог светског рата, који су обележили брутални логори смрти и уништавање читавих етничких заједница, депортације и одвођење на присилни рад и пресељење. Штавише, не само да се у комунистичкој Југославији није смело причати о српском погрому и страдањима милионских размера од хрватских усташа у концентрационим логорима – Јасеновцу, пре свега – већ су наново били и територијално закинути.

Тако је својевремено академик Коста Чавошки аргументовано објаснио како су Броз и Комунистичка партија Југославије (КПЈ) исцртали авнојевске границе и којим принципима су се руководили. До открића ових необично значајних и далекосежних историјских чињеница – о којима скоро да није било речи у сачуваним и објављеним записницима са ратних седница Политбироа Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ) – Чавошки је дошао сасвим случајно у реконструисаним стенографским белешкама са седнице Председништва АВНОЈ-а од 24. фебруара 1945. године.

Из списа се јасно уочава да су за различите федералне јединице узете границе настале у различитим историјским тренуцима:

• За Босну и Херцеговину 1878. година, у границама одређеним Берлинским уговором;
• За Црну Гору и Србију 1912, пре Првог балканског рата;
• За Словенију 1929. у границама бивше Дравске бановине;
• За Хрватску 1939. година у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине;
• За Македонију југословенска територија јужно од Качаника и Ристовца.

Зашто није узета иста година? Ово нису академска већ далекосежна политичка питања, јер су избором различитих година поједине федералне јединице доведене у неједнак положај. Далекосежне одлуке о томе које ће федералне јединице творити нову Југославију и у којим границама ће се оне конституисати доносило је најуже руководство Комунистичке партије Југославије, које је у ратним условима чинила неколицина руководилаца око генералног секретара Јосипа Броза Тита, чија је реч обично била пресудна. Запаженији удео у доношењу ових одлука имао је и Едвард Кардељ, а потом и преостала двојица тзв. „велике четворке”: Александар Ранковић и Милован Ђилас.

Већина народа у Европи је имала идеју и пројекат своје велике државе: велика Немачка, велика Бугарска, велика Хрватска, велика Албанија… Академије свих балканских држава и данас имају пројекте великих националних интеграција, док је само идеја велике Србије била проблематична. Аустроугарска ће то чак искористити као оправдање за објаву рата Србији.

Познато је да су се Италија и Немачка најкасније ујединиле и да је то је временом довело прво до покушаја тих земаља да се и оне укључе у колонијални експанзионизам, па пошто им то није пошло за руком – родили су се фашизам и нацизам. У Првом светском рату је, а да се не зна баш сасвим тачно зашто, изгинуло 15 милиона људи! За последицу смо добили распад трију највећих европских царства: аустроугарског и османског, односно турског и руске империје. Самим тим, и ослобађање чак 16 нација које су након тога, пре или касније, засновале своје државе.

Нове геополитичке игре

Историчари и геополитичари сматрају да је растакање словенских држава дириговано споља и да је реч о намери великих сила да тај простор распарчају, како би њиме лакше владале. Две југословенске државе – Краљевина СХС и социјалистичка Југославија – разбијене су спољним ударцима. Немачка је у томе, и 1941. и 1991. године, одиграла одлучујућу улогу.

Нова геополитичка игра Немачке – која је отпочела уједињењем ове земље и разарањем Југославије – уз помоћ Европске заједнице (ЕЗ), није ништа друго него тестаментарно спровођење политике прошлих времена. А историја све памти. Када је на Берлинском конгресу 1878. године – уз велике напоре српске дипломатије – постигнута сагласност о признању независности Србије, Бизмарк је свој пристанак условио тиме да Србија мора остати минијатурна држава.

Када је Аустроугарска уручила ултиматум Србији 1914, немачки цар Вилијам II изјавио је: „Срби се морају поразити до темеља.” У истом стилу, марта 1941. Хитлер је наредио да се Југославија мора разорити војно, али и као државна творевина. Министар спољних послова Немачке Кинкел поновио је 14. маја 1992. речи свог претходника Геншера, изречене у првим данима кризе у Југославији: „Србију морамо бацити на колена.”

Историчари ће данас рећи да су приликом распада Југославије народи имали пред собом два пута: један који подразумева прилагођавање Западу и прихватање њихових услова, а други – који су само Срби изабрали – подразумевао је борбу за своју културу, традицију, веру, народ. С потписивањем Дејтонског споразума на Западу су за Републику Српску мислили да неће опстати а испоставило се да је она најјачи фактор унутар БиХ.

Многи ће рећи да Београд данас покушава да спасе свој народ на својој територији, односно на Косову и Метохији, док Српска, у ствари, постаје својеврсни Пијемонт Српства. Већ од самог настанка (9. јануара 1992) била је трн у оку Запада и његових регионалних сателита и препрека њиховом освајачком путу ка Истоку. Геостратешки, државотворни, историјско-цивилизацијски, културни и духовни значај Републике Српске био је главни узрок свих насртаја на њену самосталност и процеса њеног постепеног укидања који траје већ пуне 32 године.

Иако је маневарски простор у великој мери сужен, што споља (окружени смо НАТО чланицама и њихова војна формација је и у нашој јужној покрајини), што изнутра (економска зависност од страних компанија и „добронамерног” ММФ-а) – уз безбедносну, не баш јасну, пројекцију о партнерству са снагама које су окупирале део наше државне територије – није потрошена сфера духовности, науке и образовања, или како је то својевремено изразила проф. Смиља Аврамов, неуморни борац за истину и права Срба:

„Србији је потребна духовна обнова, потребан јој је један нови теоријски и практични модел, у коме ће српски народ живети у хармонији сам са собом, што ће рећи модел превазилажења подела. Потребан нам је модел политичког, социјалног и економског развоја, али уз распознавање знакова времена у коме живимо…” Управо је на том трагу био и Свесрпски сабор, чија декларација је основ за будуће поступање и увођење у живот свега потписаног.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: Танјуг/Немања Јовановић