Драгорад Драгичевић: Зашто Ждралови Расула Гамзатова опет лете

Масовно руско певање у славу војничке жртве, које је до нас стигло попут таласа, наметнуло нам је болно питање шта се догодило у Украјини па један народ истог рода гине и пева у славу војничке жртве за слободу, а други гине за демократију по западном моделу и ничим угрожену слободу Европе и Америке?

У народу коме није дано да бар једну генерацију роди и испрати без рата, није ни несмислено ни патетично да себи поставимо питање: за шта и за кога бисмо, као појединци, били спремни да безусловно положимо свој живот? Разуме се, за дете, за брата, сестру. Упрошћено, за породицу и потомство. Како пак да објаснимо спремност да се живот положи за отаџбину, чему смо сведочили на Кошарама и у Републици Српској, и чему свакога дана сведочимо на ратишту у Украјини? И ту је одговор једноставан: отаџбина је услов да потомство преживи. И да после опстају и потомци потомака. Јер, човек који безгранично воли своју децу безгранично воли и нерођену децу своје деце. И безгранично воли отаџбину својих унука и праунука, јер отаџбина је услов опстанка деце, унука, праунука.

Политичка сцена сурово сведочи да је међу нама не мало оних који своју земљу доживљавају као хотел, и толико је воле. Њима је потребна држава, а не отаџбина. Држава може да се нађе свуда, отаџбина само на једном месту, и то тамо где су твоји које волиш и где и сам твој Бог пребива.

У Русији се изнова масовно пева шансона Журавли, коју је 1957. написао дагестански песник Расул Гамзатов, препевао је на руски Наум Гребењев, а компоновао Јан Френкел. Певају је углас пуне дворане, певају је на друштвеним мрежама, с том разликом што су се старијима масовно прикључили млади. До нас су стизале незаборавне интерпретације Ждралова, како самог комозитора Френкела тако и Муслима Магомајева, Марка Бернеса, Димитрија Хворостовског… али данас попут таласа стиже масовно певање са младим Јуријем Дроновим, уметничког „њуејџерског” имена Шаман. Он је симболично изронио из младе генерације Руса која је веровала у свет слободног прожимања култура и постао симбол муњевитог, баш благовременог, освешћивања руске младости пред западњачким господарима рата. Аранжман Ждралова у извођењу Шамана није тако освештан тугом и пијететом као када је композицију изводио Муслим Магомајев, већ је допустио да се крила песме оптерете патриотском страшћу младости, безмало гнева, а да јој и поред новог терета задрже лакоћу лета ждралова. И Шаманово извођење чудесне песме прешло је границе Русије најмање колико их премашују ждралови између Сибира и Африке. Опет је кључни стих у Ждраловима онај који садржи слику поретка ждралова у прелету, и правилан размак између птица у клину, осим на једном месту, где је приметан већи размак између двеју птица услед замора једне птице или услед њеног привременог испадања из поретка. Е, то упражњено место дозива песника да се жртвује. И покреће масовну идентификацију са његовим поривом да положи живот за отаџбину и претвори се у ждрала који ће у прелету приликом сеобе кликтањем да се јавља својима на земљи.

Русе је отаџбина позвала на жртву, Украјинце је позвала држава

Ова емотивна шансона-композиција Јана Френкела у совјетска времена је много слушана и певана у Југославији, највише у Србији. Није нам, међутим, познато да ли је једноставна љубавна песма према отаџбини дагестанског песника Расула Гамзатова препевавана у Југославији или Србији у поетској варијанти. Са дагестанског није сигурно, а изгледа да није ни са руског препева Наума Гребењева. Нама је с тога сасвим отворен пут да за потребе овог написа понудимо могући препев са препева, јер је скоро сигурно да су двојица савременика и пријатеља, Гребењев и Гамзатов, сарађивали на препеву. Гребењев је, уосталом, мајсторски препевао многе песнике Кавказа и Истока, а сам Гамзајев је на песничким приредбама радо говорио своје Ждралове на руском препеву Гребењева.

Ждралови

Изгледа, војници што за слободу

На крвавим бојиштима гину

Понекад под земљу нашу не оду

Него се међ беле ждралове вину.

Од давних доба до наших лета

прелећу и кликтајем нас здраве.

Да ли баш зато обузме нас сета

Кад ћутке гледамо у висине плаве?

Лети, лети небом клин посустали,

Лети кроз маглу у смирају днева.

У том строју један размак мали –

То место можда баш мене снева.

Једнога дана међу ждраловима

Пловићу и ја кроз измаглице сиве.

И кликтаћу на птичјему вама

Које сам на земљи оставио живе.

Ово певање Русије у славу војничке жртве наметнуло нам је болно питање: шта се догодило у Украјини па један народ истог рода гине и пева у славу војничке жртве за слободу, а други гине за демократију по западном моделу и ничим угрожену слободу Европе и Америке?

Ствар је у томе да је Русе отаџбина позвала на жртву, а Украјинце је позвала држава. Иако на први поглед изгледа да су две трагедије исте, разлика која долази из дубине појмова је огромна. Иако председник Украјине, са истеклим мадатом, сваку објаву завршава са „Слава Украјини”, сваком Украјинцу је јасно да он не говори у име отаџбине већ у име државе. Јер отаџбина Украјина била је до 2014. отаџбина и русофоној трећини Украјине, када је држава Украјина одлучила да не буде отаџбина оном делу народа који говори руски.

Овде смо дужни да бар мало олакшамо ову муку са појмовима. Наиме, држава може, приближно, да се дефинише и као организација која законима и силом управља одређеном заједницом народа или нација. Појам државе је све учинио да минимизује и „развласти” појам отаџбине. Отаџбина пак може да се дефинише и као наслеђе свега што нам је остало од предака, рачунајући чак и самог Бога, наслеђе које морамо да сачувамо за потомке. Отаџбина је појам који садржи у себи минимално и појам државе. Појам државе, показује се у животу, не мора да садржи и појам отаџбине.

Држава не тражи да се жртвујемо за своју децу, већ за оне које она одреди својом пројекцијом. Украјинска држава је одредила да се Украјинци жртвују за западну демократију и чланство у НАТО. Отаџбина пак зове у крајњој угрожености, коју осећају и она и сва њена деца (отаџбину не насељавају грађани већ њена деца), као да су један организам.

„Небо је још у Христово вријеме други начин да се каже Бог”

Срби су на болном распећу због погибељи Руса и Украјинаца, њима братских народа. Међутим, то распеће је емотивне природе због приближно једнаке љубави према овим народима. У разумској перцепцији, међутим, већина Срба није у дилеми: Запад и украјинска политичка елита принудили су Русију на рат. Срби имају и превише горког историјског и савременог искуства да не би схватили ко стоји иза овог рата. Речју, украјинска држава склопила је споразум против украјинске отаџбине. Нигде не пише да ћемо и ми остати поштеђени од те могућности.

У занимљивом чланку о феномену шансоне Журавли „Теополис – ждралови и поглед ка небу који буди Русију” (Печат, 17.05.2024) о. Дарко Ристов Ђого примећује да „загледаност у небо и алегоријска слика хришћанског Царства Божијег кроз тему војника који као птице које лете ка небу тешко да су спојиве са поривом да се у име земље укине сваки човјеков поглед ка небу. Поглед ка Небу, тамо гдје се налазе они који су живот дали да бисмо ми живјели – не постоји краћа одредница хришћанства. Небо је још у Христово вријеме други начин да се каже Бог или близина Бога”.

Атеисти који критикују цркву, да парафразирамо Ернеста Сабату, на известан начин верују у Бога чим га толико мрзе. Тако је и са нашим прозападњацима: они поричу Србију, а траже да њоме управљају. Прави атеисти, каже Сабато, су равнодушни циници, њих критика цркве не занима. А када је у питању отаџбина, оно што бисмо могли да назовемо атеистима у односу на отаџбину, то су космополити, појединци којима је свеједно да ли живе у Паризу или пак у Лондону – они у свакој земљи живе као у хотелу.

Немамо право да устврдимо како смо ми, традиционалисти, бољи од других, од оних којима је отаџбина нека врста хотела који се, ако нас деложирају, може заменити другим хотелом. Космополита има свој поредак вредности, патриота свој. Не рађамо се бољима од њих, већ смо страдањима научени безусловном давању за отаџбину као за услов опстанка потомака. Осим што смо изабрали спремност давања живота за отаџбину као услов опстанка деце и њихове деце, ми смо у већини и принуђени на такву жртву: луксуз космополитизма може да заговара само мањи део друштва, јер не бива да цели народи могу прелазити у хотел ако им отму отаџбину.