ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЈЕРОМОНАХ ЈУСТИН ПОПОВИЋ И РУСКА ПРАВОСЛАВНА ОМЛАДИНА

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Рад се бави везама јеромонаха Јустина Поповића са покретом руске православне емигрантске омладине у Београду у Србији двадесетих година 20. века. Указује се на студента теологије, Николаја Зернова, брата му Владимира и сестре Софију и Марију, који су били иницијатори српско – руског кружока за интелектуални дијалог. Састанци су одржавани у дому Јелице Поповић, рођаке Наде Аџић, будуће сараднице епископа Николаја Велимировића и игуманије манастира Враћевшнице, монахиње Ане, а присуствовали су им, имеђу осталих, Иво Андрић, Десанка Максимовић, Исидора Секулић. Дат је и Поповићев опис састанка руске православне омладине у манастиру Хопово, као и његова оцена значаја црквених делатника и богослова ( од митрополита Антонија Храповицког до свештеника Сергија Булгакова ) који су помагали настојања младе руске емиграције да припреме основе за препород своје отаџбине. Николај Зернов истиче да их је српском народу нарочито приближило управо познанство са Надом Аџић, која је породици помогла да боље схвате српски народ. Продуховљена и достојанствена, вели Зернов, она је у себи спајала „народну мудрост, укорењеност у Српству, и нежну, нетакнуту искушењима, девичанску душу“. Била је религиозна, али на српски начин – чудила се руској исповести пред Причешће, верујући искрено да она нема греха. Тек касније се први пут исповедила, и то у манастиру Хопову, у коме су живеле руске монахиње на челу са чувеном игуманијом Екатарином, која је у царској Русији основала Леснински манастир.

У ПОСЛЕРАТНОМ ЛАВИРИНТУ

Први светски рат значио је радикални раскид са традиционалном Европом: нестале су велике монархије – две германске, руска и турска; наука је отишла у сасвим новим, „антиеуклидовским и антињутновским“, правцима, а философија се окренула ирационализму и порицању сваке могућности сцијентистичке гносеологије. Бергсонизам и философија живота постали су нови начини читања и тумачења стварности. Освалд Шпенглер је пророковао „пропаст Запада“.

У послератном Београду је врило као у кошници: мноштво модернистичких и авангардних струјања, манифести и полемике, социјални бунт и метафизичка узнемиреност стварали су усијану атмосферу која би се могла назвати „експресионистичком“.

Утицај експресионизма као космичко – свечовечанског осећања света могао се опазити и код истакнутих српских хришћанских мислилаца епохе, какви су били епископ Николај Велимировић и јеромонах Јустин Поповић. Велимировић је, још у „Религији Његошевој“, истакао да је теологија „све или ништа“, а Јустин је сматрао да је догматика самерива аскетиком као личносним остварењем предања Цркве. Обојица су користила експресионистички књижевни стил да би галванизовала нерв епохе ( Димитријевић 2022: 133 -161) Импулси оваквом схватању света у дело српских богослова стизали су како из Европе, тако и из Русије, која се, после теургијских покушаја „сребрног века“, нашла у вихорима бољшевичке револуције.

ЈЕРОМОНАХ ЈУСТИН И РУСКИ ЛОГОНАУТИ

Отац Јустин Поповић се, од младости, налазио под снажним утицајем руске духовности и теолошке мисли. Његов омиљени светац био је Серафим Саровски, а у студији „Јустин Ћелијски и Русија“ ( Лубардић 2009: 19-43 ), Богдан Лубардић је указао на кључног хероја руске духовне ренесансе, Достојевског, чије је христоцентрична мисао читавог живота обасјавала путеве Јустиновог боготражитељства. Ликови Достојевскових јунака за њега су били нека врста савремених „житија светих“, која православно богословље ослобађају западног рационалистичког схоластицизма, неспособног да се носи са „проклетим питањима“ егзистенције. На оца Јустина нарочито је утицала студија Павла Флоренског, „Стуб и тврћава Истине“, у којој су најличнија преживљавања спојена са догматским учењем Цркве, и у којој је показано да је аскетско Добротољубље пре свега Лепотољубље, састрадална љубав према творевини преображеној у Творцу Који је постао Богочовек Исус Христос, и да је управо то она Лепота која, по Фјодору Михајловичу, треба да спасе свет. ( Лубардић 2011) Преподобни Јустин је своју еклисиологију градио на увидима Алексеја Хомјакова, изнетим у огледу „Црква је једна“, који су засновани на идеји саборности као слободне сабраности и сабраћености у Христу, туђе папистичкој незаблудивости, која је породила протестантски хипериндвидуализам и превратнички дух социјалног утопизма. Словенофилска и соловјовљевска вера у могућност изградње хришћанске друштвености, увереност да је, како каже Иван Карамазов, Запад само „драго гробље“, а да је пред Црквом од Истока будућност – све су то били трагови руског хришћанског схватања стварности у стваралаштву писца студије „Достојевски о Европи и Словенству“.

Зато је отац Јустин међу руском антибољшевичком емиграцијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца пре свега тражио личности које би његово схватање религиозно – метафизичких питања потврдиле не само теоријски, него и практично. Писао је о руским подвижницима и смерним монахињама, а као узор епископима нудио је поглавара Руске Заграничне Цркве, митрополита Антонија (Храповицког), који је, кажу, служио писцу „Браће Карамазова“ као узор за лик искушеника Аљоше.  Налазио је млади Јустин много начина да се сретне са делатницима руског богословља и културе, и да њихова искуства пренесе својим сународницима, нарочито преко часописа „Хришћански живот“ који је уређивао са намером да у Српској Цркви подстакне духовну обнову. ( Цветковић 2021: 24-29)

МЛАДИ РУСИ И МОГУЋНОСТ ОБНОВЕ

Млади руски емигранти били су оцу Јустину прави пример како би та обнова могла да изгледа. Они су, са своје стране, настојали да међу својом српском браћом и сестрама подстакну религиозна трагања и упуте их на Цркву као излаз из лавиринтског беспоретка у Европи после Првог светског рата. То је оцу Јустину давало наду и загревало срце: можда ће Христос, тај, како је писао, „Бог словенских очајника“, добити одане логонауте и међу српским младићима и девојкама.

У интелектуалном Београду многих покрета и праваца, саздавали су се и салони отворени за дискусије, у којима се трагало за одговорима на питања што их постављала савременост.

Руска емиграција је настојала да своја питања, понета из отаџбине, решава и у емиграцији, која је у Београду и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца заснивала нове почетке. Нарочити значај је имала чињеница да се у Сремским Карловцима нашло средиште Руске Заграничне Цркве, која није признавала бољшевичку власт у Совјетском Савезу, настојећи да сачува не само црквене, него и политичке, традиције царске Русије.

Међу руском емигрантском омладином било је и оних који су кренули боготражитељским путем, настојећи да обнове дух Свете Русије, без кога, како су мислили, нема и не може бити препорода у будућности.

ПОРОДИЦА ЗЕРНОВ

У том смислу, у Београду је, са снагом и уверљивошћу младалачког ентузијазма, деловала породица Зернов: браћа Николај и Владимир, сестре Софија и Марија. Унуци свештеника и деца угледног московског лекара, они су се нашли у сложеним емигрантским условима, али спремни да учествују у борби за препород.

Николај Зернов ( Николај Михајлович Зернов (1898-1980), теолог и  активиста екуменског покрета, професор на Оксфорду, аутор низа значајних књига из историје руске духовности )  је 1923. године са будућим епископом Касијаном (Безобразовим), Василијем Зењковским, Сергијем Булгаковим, Константином Керном и Николајем Афанасјевим створио Београдски православни студенстки кружок. Укључили су се, између осталог, и у рад Хришћанске заједнице младих људи, која је ширила протоекуменистичке идеје, настојећи да хришћанство приближи младима. Радмила Радић истиче да је реч о англофилској организацији, која је имала прилично развијену делатност двадесетих година прошлог века:“ХЗМЉ је организовао недељна религиозна и васпитна предавања са пројекцијама, свакодневне часове за проучавање Светог писма, заједничке молитве и читање Св. писма, курсеве енглеског језика и есперанта, хор, оркестар, рад са извиђачима и планинарима, летње логоре за дечаке, спортску секцију (шах, пинг-понг, хокеј, фудбал), спортска и друга такмичења са циљем јачања хришћанства код омладине, радио, фото-клуб, чајџиницу, друштвене вечери, трпезу у корист студената и сл. У Крагујевцу су организовани курсеви из дактилографије и механике, а у Нишу течајеви описмењавања и страних језика. У Нишу је деловао и Позоришни одељак ХЗМЉ а често су организована и посебна предавања за децу.Предавања у центру и подружницама ХЗМЉ држали су: владика Николај Велимировић, Јустин Поповић, прота Стева Димитријевић, професор др Марко Леко, лектор на Београдском универзитету Џемс Вајлс (James Wiles, члан Британског и иностраног Б. Д.), П. Х. Ситерс, али и бројни гости који су долазили у Београд тих година као: гибралтарски и гилдфордски бискуп др Џон Грег (John Harold Greig), Е. М. Робинсон (Edgar M. Robinson) секретар Светског комитета ХЗМЉ у Женеви,17 професор, каноник и касније бискуп Е.С. Вудс (Reverend Edward Sydney Woods) из Кембриџа и др.“

Руска православна омладина у то време пошла је у сусрет младим Србима, иако су људи попут Николаја Зернова схватали да су „на различитим фреквенцијама“. Зернов је, у својим сећањима, јасно уочио сва противречја новонастале Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је стално била изложена националној суревњивости и сукобима: „Нама, Русима, било је тешко да гледамо тај балкански сепаратизам, који је нашој словенској браћи сметао да сложно раде за опште добро. Такоже нам је била туђа опседнутост Француском, којом је било захваћено друштво у престоници. Идеал тог друштва била је радикална, антиклерикална идеологија. Сваки српски студент маштао је да се нађе у Паризу. Срби су били опијени својом победом, која је њихову малу краљевину учиниле државом с којом су велике државе морале да рачунају. Ми смо дошли из другог света, потресеног бољшевизмом, и схватали смо колика је његова претња на Балкану, неумешном да пронађе слогу. Понекад смо покушавали да своје исксутво поделимо са Србима. Они су нас гледали као губитнике, који хоће да држе лекције својим успешним домаћинима“. ( Николай Михайлович Зёрнов, За рубежом: Белград – Париж – Оксфорд: хроника семьи Зёрновых (1921–1972) )

Ипак, основан је и српско – руски кружок. Кружок је почео са радом 11. децембра 1923. године, и бавио се питањима књижевности, уметности и философије, а религије се дотицао само као философског питања. Српско – руски кружок окупљао се у стану Јелице Поповић, сестре од ујака Наде Аџић, потоње игуманије манастира Враћевшнице, Ане, на београдској адреси Доситејева број 30 а. Нада, ћерка угледног српског педагога, Стевана Аџића, пријатељевала је са Зерновима, а Јелица Поповић је била професор клавира у средњој музичкој школи, а касније и на Музичкој академији у Београду. На окупљања у њен салон су долазили, између осталих, Иво Андрић, Исидора Секулић, Десанка Максимовић, Велибор Глигорић, итд. Узгред је навраћао и Јован Дучић. Од Руса су, поред породице Зернових, свраћали Константин Керн, будући архимандрит Кипријан, професор литургике на Институту Светог Сергија у Паризу, Николај Афанасјев, будући протојереј и професор канонског права на истом институту, а приликом долазака у Београд долазили су и Димитрије Мерешковски и његова супруга Зинаида Хипијус.

Већина младих Срба с којима су се Руси сретали није имала веру Наде Аџић. Отргнути од својих црквено – националних корена, у трагању за индивидуалистичком религиозношћу или крајње материјалистичким решењима друштвених питања, отуђени од православне „почве“, познаници Зернових су себе сматрали припадницима западне цивилизације. Занимали су се за све, о свему расправљали, али нису живели; младе Српкиње с којима су се виђали на састанцима нису нигде радиле, а маштале су о социјализму и оствареној утопије свеопште једнакости и братства. Зернов истиче:“Наша вера у обновитељску снагу Цркве и наше одбацивање револуционарног утопизма били су непојамни младој српској интелигенцији.“ ( Зернов )

ИНИ МЕЂУ СРБИМА: РУСКА ОМЛАДИНА И ИНОШТВО ЈУСТИНА ПОПОВИЋА

Иако су се трудили да својим српским вршњацима објасне истине православне духовности, Зернови нису нарочито успевали у свом подухвату, мада су са свима остали у пријатељским односима:“Они су душевно били веома привлачни, али, у исти мах, код њих је било бесполетности и као судбинске уклетости. При блиском сусрету с њима, забринуто сам мислио о будућности Србије која ми је постала драга. Та идеалистичка, али вере лишена, омладина није могла да помогне својој земљи: није имала циља у животу и није хтела да понесе одговорност за њу“. ( Зернов, Исто )

Једини који је у том кругу био другачији, по Зернову, био је јеромонах Јустин Поповић:“Међу нашим српским пријатељима био је само један човек с којим смо се потпуно слагали, богослов јеромонах Јустин Поповић. Обдарен као писац, самосвојан мислилац, дубоко верујући хришћанин,  он је имао наше погледе на Цркву и задатке, који се налазе пред њеним члановима. Комунизам је за њега пре свега био побуна секуларног човека против сопственог Творца. Црнобрад, озбиљног, ретко насмејаног, лица, био је представник храброг, бескомпромисног српског Православља, различитог од руског, топлијег и мекшег. Многи Срби су били равнодушни према религији, али они који су живели у Цркви били су ревносни у држању постова и обичаја, и мање толерантни од многих Руса. Отац Јустин је био један од таквих ревнитеља. На нашим скуповима увек је наступао огњевито, а мисао му је била оштра и често парадоксална. Срби су га сматрали фанатиком, а разумевање је налазио код нас, Руса. Кратко време пре нашег одласка из Србије он је обавио обред „братимљења“ између Наде Аџић, мојих сестара и мене. Овај, сада скоро заборављени, обред је особеност српског Православља. Тај обред братски повезује његове учеснике. Када га је обавио над нама, отац Јустин нам је подарио српску сестру, и на тај начин нас ородио са српским народом.“ ( Зернов, Исто )

Сам Јустин Поповић је био очаран младим Русима у потрази за Смислом.

НА САБОРУ РУСКЕ ОМЛАДИНЕ

Пишући о Сабору руске православне омладине у манастиру Хопово 1925, отац Јустин је, као и увек у својим чланцима двадесетих година 20. века, наглашавао трагичан положај човека у свету без Бога, из кога је једини излаз у Христу. По њему, сав наш живот је бол, који, као раскаљени калај изливен на тело, жеже људско биће. Поставши духовни сваштождер, савременик мора бирати праву духовну храну ако жели да опстане. Јер, како каже отац Јустин, „од горде муке неки једе зло као хлеб, неки – страсти, неки – сласти; а када очајање нагризе самосвест, неки се хране проклетствима“. (Поповић 2007: 459) Наравно, истиче српски богослов, то што свет палости нуди није и не може бити храна – у питању је опијум, који онесвешћује. Наша омладина је у таквом стању да се често опредељује за духовни опијум, баш као да припада бонвиванском полусвету. Па ипак, млад човек не може дуго тако да живи. Кадар је да се прене из летаргије, и потражи Литургију:“Но када вековечни проблеми громом својим ударе у душу младог човека, он се пробуди на подвиг, на религију, на Хришћанство, на сунце. И ништа заносније од младе душе обучене у сунце Истине; ништа крилатије од ње, ни Серафими шестокрили“( Исто) Христос је, каже Јустин, зато и  волео младост јер је она кадра да са хридина гордости скаче у бездане смирења.

Ревносни јеромонах ипак тугује што српска омладина углавном нема снаге да се суочи са сржном стварношћу, него остаје на површини и у привидима, и никако се не подиже из свагдашње датости у вечну задатост. Писац сматра да је један од кључних узрока таквом стању младих успаваност наших архијереја који безбрижно седе не Христовој столици, док се потомци Светог Саве опијају плитким материјализмом и сцијентизмом попут руске младежи шездесетих и седамдесетих година 19. века. Руска омладина, са своје стране, пробудила се – потрес у њеној души донели су Достојевски, Соловјов, Толстој, али и бољшевичка револуција, која је поставила насушна религиозно – метафизичка питања у крви и огњу.

Скуп руске омладине у манастиру Хопово оцу Јустину је био доказ да се прелом у њеној свести десио, и да све што се збива води ка обнови руске хришћанске самоистоветности. Живи пример обраћења учествовао је на скупу – био је то свештеник Сергије Булгаков, који је прешао пут од материјализма ка идеализму, и о коме српски богослов пише у суперлативима. Док се други знаменити појављују са трубама, он је међу своје младе сународнике стигао са смирењем, које је одежда правог хришћанина. Његов значај као живог доказа да православна вера има будућност навео је оца Јустина да га одведе међу ђаке у богословију у Сремским Карловцима, где је руски сведок духовног препорода држао предавање о хришћанству као путу ка изграђивању идеалне личности. И у Београду се Булгаков стално сретао са земљацима, и говорио им о „једином на потребу“.

Отац Јустин је у Булгакову препознао надрационални однос према истинима вере. То је, у суштини, био и Јустинов однос, сазиран, између осталог, код Достојевског, што је, у „Записима из подземља“, устао против тоталитаризма тврдње да су два и два четири:“Карактеристичан је његов разговор са Толстојем. Једном приликом разговарали су о Достојевском као хришћанину. Толстој је говорио да је Достојевски нејасан, мутан, нерационалан у доказивању Хришћанства, и зато неубедљив; а ја се трудим, додао је Толстој, и надам се да ће рационално доказати истинитост Хришћанства, разумом објаснити Хришћанство. – Булгаков му је на то рекао:“Ако вам то испадне за руком, онда ћу ја престати бити хришћанин“.( Исто, фуснота, 461) Булгаков је присутнима говорио износећи из себе комад по комад срца, а требало му је, по оцу Јустину, стотину језика да каже све што има.

Међу присутнима се, као град који на гори стоји ( Мт.5,14 ), истицао митрополит Антоније Храповицки – решавао је све проблеме младих и на себе узимао сва њихова бремена, и говорио као онај који има власт јер има љубави. Семјон Франк је умео „уметнички просто да убеди све присутне да је молитва и подвижништво једини пут који води у завршно решење социјалних проблема“. ( Исто, 461) Благим и гипким речима обратио им се скупу Василије Зењковски, а Петар Лопухин је многе расплакао.

Оца Јустина је у Хопову нарочито одушевила христофилија руске омладине:“Молитвом су стражарили сваки свој дан, сваки свој састанак. Када су говорили, из њих је говорила Истина стара као Вечност и млада као Вечност. Разбуђени  вером и молитвом, они су били дивни и силни“. (Исто, 460)

Отац Јустин је у руској хришћанској младежи видео алтернативу уморној Европи, која је слом доживела у Првом светском рату:“Заљубљени у Христову истину, они испуњују завет Достојевскога: кроз помрчину Европе они проносе светли лик Христов, објављују га свету који се устумарао у прашуми европске културе. То је њихова мисија, то је њихов месијанизам“( Исто, 462) Зато се удружења руске омладине претварају у духовно борбена православна братства, која су, у ствари, „подвижничке организације“(Исто)

Отац Јустин жали због тога што у Српској Цркви влада „парализа православног осећања“(Исто), које је најстрашније код неких црквених званичника. То јест, „на свом гробу ми уморно гомиламо плочу на плочу,камен на камен, да би били што мртвији за васкрсење, да и при општем васкрсењу не би васкрсли“( Исто).

КО МОЖЕ ДА ПОВЕДЕ ОМЛАДИНУ?

Николај Зернов је памтио улогу митрополита Антонија у оживљавању руске омладине за веру, пошто је поглавар Руске Заграничке Цркве имао разумевања за световну културу и није пристајао на схоластички дух предреволуционарних семинарија. Подржавао је настојање своје духовне деце да привуку Цркви шире кругове младих, и да их упуте у могућности нових начина служења православној вери.

Николај Зернов истиче и ово:“Митрополит Антоније је на необичан начин спајао политички конзервативизам са црквеним радикализмом. Био је одлучан противник умртвљујућег бирократизма у црквеној управи, који је свештенство лишавао иницијативе и водио га ка нездравим расположењима која су се пројавила у покрету „Живе Цркве“. Више него ико допринео је васпостављању патријаршије у Русији. Био је новатор у теологији и смело се борио за реформе у богословским школама. Без обзира на то што је обновио учено монаштво, код њега није било нимало клерикализма. Разобличитељ специфичних слабости духовног сталежа, носио је печат свог племићког порекла. У њему није било ни трага пузаваштва пред властодршцима, а имао је смелост у расуђивању и независност карактера. Поседовао је велики дар да себи привуче младе. Био је рођени педагог. Све најбоље у њему се пројављивало кад је био окружен студентима. Волео је наш кружок, био је духовник многих његових припадника. Његови доласци били су прави празник за све.  Средњег раста, с великом главом и лепезастом брадом, својом крупном фигуром подсећао је на племића. Била му је дубоко туђа германизована петербуршка империја, и припадао је Московском царству првих Романова. Најуочиљивије на лицу биле су његове смеђе, мудре очи. Он је био стуб Цркве, снажан и непоколебив. У његовом присуству нестајале су религиозне сумње. У време проповеди често је плакао. Његова љубав према Христу била је тако жива и целосна да је изгледало као да је сам био у гомили Његових ученика, као да је сам слушао речи Спаситеља света.“ Кад човек прочита Зерновљеве речи о Храповицком, учини му се да гледа вербални портрет оца Јустина: одлучан противник умртвљујућег црквеног бирократизма, поштовалац свештеничке смелости и иницијативе, реформатор богословског образовања ( довољно је сетити се његовог захтева да Житија светих буду темељ образовања и  васпитања будућих служитеља олтара ), учени монах који није трпео клерикализам, без трага пузаваштва пред влашћу, смео у расуђивању, независног карактера, рођени педагог који је себи привлачио младе и одлично се осећао у њиховом друштву, непоколебиви стуб Цркве који је развејавао сваку религиозну сумњу, обдарен сузама христољубља које је гледало Спаситеља пред собом током молитве и проповеди – такав је био и велики српски авва, Јустин Поповић. ( Не заборавимо – и митрополита Антонија су његова духовна деца звали аввом, свеправославним свечовеком Богочовека Христа ).

Управо је Храповицки био Јустинов идеал епископа који би могао да пробуди младе. У свом тексту „Тајна личности митрополита Антонија и његов значај за православно Словенство“ ( Поповић 2007: 357-372), насталом после смрти руског архијереја 1939. године, он је истицао да је у митрополиту било нечег светачког, јер је умео да плаче и од радости и од туге у нашем свету, који је библијска долина плача, а светост је једино право просветитељство, јер се у њему прожимају догматика и аскетика, саборно и лично. Отац Јустин истиче да су наши свеци просветитељи и богослови јер су истине Новог Завета учинили начином свог живота и умовања. Догматске истине нам се, каже писца тротомне догматике, „Православне философије истине“, и дају да их претворимо у свој живот, у дух и дах, јер су оне, по речи Христовој, сами „дух и живот“ ( Јн. 6,63).

Очекујући од руских хришћана да православно Словенство, по узору на митрополита Антонија, воде ка остварењу еванђелских идеала, отац Јустин је веровао да је то пут и за српску омладину, којој је посветио не само своје књиге, попут „Светосавља као философије живота“, него и педагошки рад, молитву и духовништво, рађајући у Христу децу која су имала значајну улогу у животу Српске Православне Цркве у 20. веку.

ЛИТЕРАТУРА

Димитријевић 2022: Владимир Димитријевић: Олтарски простори српске књижевностим Добротољубље, Београд, 2022

Оливер Ђорђевић, Сретен Аџић и његова кћи игуманија Ана, Манастир Враћевшница 2014.

Зернов: Николай Михайлович Зёрнов, За рубежом: Белград – Париж – Оксфорд: хроника семьи Зёрновых (1921–1972), https://azbyka.ru/otechnik/Nikolaj_Zernov/za-rubezhom-belgrad-parizh-oksford-hronika-semi-zernovyh-1921-1972/, приступљено 23.4.2024. Лубардић 2009: Богдан Лубардић: Јустин Ћелиjски и Русиjа : путеви рецепциjе руске филозофиjе и теологиjе,  Беседа, Нови Сад, 2009. Лубардић 2011: Богдан Лубардић, Павле Флоренски и патролошки радови Јустина Поповића: историјат учинака једне рецепције – прилог разумевању почетака „неопатристичке синтезе“ у српској теологији, https://bfspc.bg.ac.rs/wp-content/uploads/pdf/stXX/stXX-09/05.pdf

Поповић 2007: Преподобни отац Јустин ( Јустин Поповић ): Сетве и жетве: чланци и мањи списи, уредник и приређивач: Епископ умировљени ЗХиП Атанасије, Наследници оца Јустина, Манастир Ћелије, Ваљево 2007.

Радмила Радић: Прилог истраживању мреже англофилских организација у Србији током прве половине 20. века, https://tokovi.istorije.rs/lat/uploaded/3%202012/CLANAK%20-%20RADIC%20RADMILA.pdf

Цветковић 2021: Владимир Цветковић, Јустин Поповић : синтеза традиције и иновације, Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 2021

Објављено у зборнику „Свети Јустин Нови Ћелијски и православни свет“ ( уредници Владимир Цветковић, Драгиша Бојовић), Центар за црквене студије, Међународни центар за православне студије, Ниш, 2024.