Марш наде у данима безнађа: Како су Руси на данашњи дан 1999. заузели аеродром Слатина

„Кад се чуло да стижу Руси, читава je Приштина била на ногама. Изашли смо на улицу да их чекамо, надали смо се да ће стићи раније, али су се они појавили тек иза поноћи. Дочек је био организован испред хотела ‘Божури’, надали смо се да ће ту да стану, да нам одрже неки говор, да нас поздраве… Ништа се, међутим, није десило, први тенк је пројурио, није стао, зауставио се тек доле код ‘Гранда’. Били смо спремили погаче, ракију.“

Овако се ноћи 11. на 12. јун 1999. године и зоре 12. јуна и доласка руских десантника у Приштину данас сећа саговорник РТ Балкан, Србин који је у то време живео у центру Приштине.

Прича, много је народа било на улици, главна улица је била пуна од „Гранда“ до „Божура“, и с једне и с друге стране пута било је пуно људи. Атмосфера напета, било је застава, парола, свега… Kад је прво борбено возило пројурило, није стало код „Божура“ људи су се мало разочарали, желели су Русе дочекају као домаћини.

„Тек четврто, пето возило стало је испред нас, изашао је један официр, поздравио се са људима на улици, мало смо попричали, нису се дуго задржавали, кратко, журили су да стигну на аеродром“, присећа се наш саговорник те ноћи у Приштини.

Долазак Руса пробудио је велику наду, мало ко се те ноћи од Срба у Приштини надао ономе што је уследило.

„Нико те ноћи од нас Срба није очекивао да ћемо да одемо из Приштине, да ћемо бити приморани да напустимо наш град. Кад смо чули да су Руси ту имали смо велику наду да ћемо у нашим кућама да останемо. Очекивали смо сигурност од Руса, гледали их као наш народ. После, следећих дана, са аеродрома нису уопште долазили у Приштину, нису се појављивали, то нас је мало разочарало“, прича наш саговорник.

На данашњи дан пре четврт века, после усиљеног, јуришног марша дугог 600 километара од Угљевика у Босни и Херцеговини, односно Републици Српској, до Приштине и аеродрома Слатина, у зору стигла је маршевска колона, батаљон руских Ваздушно десантних снага, јачине 206 људи, осам оклопних возила и 35 камиона, којим је командовао пуковник Сергеј Павлов.

Командант НАТО снага у Европи, генерал Весли Кларк био је, кажу, бесан и толико изненађен да је у чуду понављао да није могуће да су Руси на Слатини. Кад се уверио да се то и догодило, од команданта НАТО снага на Косову, генерала Мајкла Џексона у тражио је да нападну Русе, али генерал му је одговорио да његови војници „немају намеру да изазову трећи светски рат“.

Наредних сати Руси су спречили британске хеликоптере да слете на аеродромску писту, али се руски батаљон нашао у окружењу НАТО снага, таква ситуација остала је неколико дана.

У припреми војне операције, јуришног марша до тада невиђеног који је шокирао НАТО команданте, заузимања војног аеродрома Слатина крај Приштине у самој Русији, у Генералштабу, Министарству одбране, команди Ваздушно-десантних снага, учествовало је тек неколико људи.

Пар месеци раније мајор Јунус Бек Јевкуров добио је задатак да група од 18 војника јединце за посебне намене ГРУ ГШ ОС Русије тајно продре на територију КиМ, преузме контролу над аеродромом Слатина и сачека главнину снага руског контигента.

Јавкуров је задатак извршио тако да около нису ни приметили да Руси држе аеродром под контролом.

Јединица руских мировних снага у Угљевику у РС добила је 10. јуна наређење да се спреми конвој и претходница од 200 људи за пут на Косово. Војницима је подељена муниција, као и суви оброци за 10 дана.

Следећег дана у четири ујутру, конвој је кренуо из Угљевика, боље рећи искрао се из базе тако да су у НАТО-у то приметили, схватили тек кад су Руси стигли на српску границу. Убрзо, крећући се брзином од око 80 километара на сат, стигао је на територију централне Србије. На територији Србије конвоју се, говоре доступни подаци, придружио и генерал Заварзин, кога је именовао руски Генералштаб.

На оклопним транспортерима и камионима истакнуте су заставице Русије, на возилима ознаке КФОР-а.

У међувремену, док је колона напредовала ка Приштини, из руског Генералштаба неколико пута је стизало наређење да се возила окрену, врате у Босну. Заварзин је то одмах пријавио генералу Ивашову, у то време начелнику Управе за међународну војну сарадњу, овај га је подсетио да је наређење за марш стигло од врховног главнокомандујућег, председника Русије и министра одбране, да нема повратка.

Засипана цвећем на путу кроз Србију, маршевска колона у Приштину је стигла 12. јуна око два сата ујутру. Праћена цвећем Срба, али и митраљеским рафалима Албанаца из даљине, кроз Приштину је прошла за око сат и по, на кратко се зауставила у Косову Пољу, већ у седам ујутру аеродром Слатина био је под контролом руског батаљона. Успут, Срби су љубили челик руских транспортера, окретали српске заставе и од њих правили руске.

Четири сата касније над аеродромом се појавио беспилотни извиђачки авион, убрзо су стигли и џипови са британским војницима. Са друге стране пристизали су британски тенкови.

Колоне су се зауставиле испред руских контролних пунктова, на писту су покушавали да слете британски хеликоптери, али су маневром руских оклопних возила у том спречени. Командир вода Николај Јациков који је био на контролном пункту затражио је од командујућег официра НАТО да заустави своје колоне, под претњом употребе оружја. Како НАТО генерал није разумео руског водника, овај је наредио да се на једном оклопном возилу открије ручни бацач граната, па је генерал ту поруку схватио.

Уместо напада на Русе, што је био захтев генерала Кларка, генерал Џексон наредио је да се аеродром опколи.

Наредних неколико дана 206 руских војника остали су један на један са Британцима у обручу пошто су у међувремену Мађарска и Бугарска затвориле ваздушни простор и нису одбориле руским авионима да пређу преко њихове територије и пребаце појачање на Слатину.

Уследили су преговори у Хелсинкију, аеродром Слатина био је под контролом руске војске али су га могле користити и снаге НАТО за пребацивање својих оружаних снага. У јуну и јулу те године, на Слатину је са аеродрома у Русији слетело више транспортних авиона а већи број руских војника на Косово је пребачен морским путем, преко луке Солун и територије Македоније.

Русија је добила зоне одговорности на КиМ у општинама Косовска Каменица, Србица и Малишево, руски мировњаци остали су на КиМ до 2003. године и одлуке да се руска војска повуче из мисија на територији бивше Југославије.

Они који су се тог дана затекли на Косову, у Приштини, дочекали руску колону, изнад свега сећају се наде рођене тог дана. И како се информација да Руси долазе, у ситуацији када то није јављено ни на телевизији ни на радију, када новина ни друштвених мрежа није било, проширила као пожар, од уста до уста. Док су по селима и градовима формиране колоне за одлазак, док су многи напуштали Косово, док су ОВК терористи дивљали на све стране, нападали и убијали Србе, једина нада је била да можда и неће морати да се иде…

Наш саговорник са почетка приче стан у Приштини напустио је са породицом крајем новембра 1999. године. Из ноћи у ноћ, прича, долазили су им на врата, претили, остављали поруке да ће, ако се не иселе до тог и тог рока бити ликвидирани. Уточиште су нашли у Крушевцу.

„Добри су војници Енглези, Французи, Италијани, импресивно делују амерички двометраши навежбаних мишића. Али, немају они оно што има наш војник из провинције. Не разумеју они шта је то ‘што се мора’ и како је када је ‘човек на ивици снаге'“, написао је у мемоарима пуковник Павлов командант руског десанта на Слатину.