НАТО РАТУЈЕ ДА САЧУВА ВАВИЛОНСКУ КУЛУ АМЕРИКЕ: Интервју – Гојко Ђого, песник, добитник „Извиискре Његошеве“

ОД збирке „Туга пингвина“ (1967) до књиге песама „Пут за Хум“ (2022) Гојко Ђого је остварио своју апокрифну лирску митологију по којој се препознаје у данашњој буци и многогласју.

Као аутор модерног осећања за језик и културно наслеђе, с развијеном историјском свешћу и моралним слухом у епохалним изазовима, припада реду најизразитијих српских песника и есејиста који су обележили размеђе два метежна века.

Оваквом оценом његовог стваралаштва образложена је недавна одлука да му припадне престижна награда „Извиискра Његошева“ за целокупно дело. Ђого, овим поводом, за „Новости“ говори о поезији и младости, новоговору и разбраћи, алама које нас сатиру, боравку у Хиландару…

– Мој слободан стих је далеко од Његошева херојског десетерца. Али, поглед на свет претежног дела Црногораца и Херцеговаца јесте његошевски. Вероватно сам и ја међу њима. Могло би се рећи да она једна жица (струна) на гуслама, као даљински управљач, у неким кризним ситуацијама у животу пресудно утиче на наше понашање.

Зашто Његош и даље „тишти“ нашу регионалну „браћу“?

– Његошево Србство је свето. Цело његово дело је надградња косовског мита и култа Лазара и Милоша. Стога је новоцрногорцима и муслиманима или Бошњацима мрско оно што је Његошу свето. Његово дело као и историјска читанка обесмишљавају њихов нови национални идентитет, добрим делом заснован на идеолошким или религијским основама.

Они, просто, не знају шта ће са Његошем. Не могу га спалити нити поравнати цео Ловћен као што је поравнан његов врх. Зачудо је да нису разбацали и камење од срушене капеле са оне гомиле на Ивановим коритима. Муслимани никако да се ослободе комплекса Његошевих „потурица“ или „домаћих Турака“. Несхватљиво је зашто заборављају историјски контекст. Као да је Његош певао јуче. С друге стране, Монтенегринима је мало обнова државе, они хоће и нову историју, нову цркву, нови језик, ново писмо и, што је најгоре, идеологију црногорских „усташа“ која је утемељена на мржњи према свему што је српско. А ту их чека не само „Србство“ Његошево него и „Српство“ њихове рођене браће и очева, ту почиње велика драма наше отуђене сабраће. Опет је, с обе стране, реч о трагици малих разлика. Те идентитетске муке исказују се на различите начине, а највидљивије су у политичком животу Црне Горе и Босне и Херцеговине, у њиховој мржњи према српском народу и односу према Србији као држави. То, дакако, не вреди подједнако за све делове једне и друге државе, поготово не за црногорска Брда, за Боку и „окупирани“ део Старе Херцеговине. Има у свету доста великих и малих што, зарад својих интереса, све чине да ове поноре међу нама продубе. Ми им свесрдно помажемо.

Оценио је жири да се ваше песме издвајају у данашњем многогласју. Да ли се поезија довољно чује и цени у медијима, међу људима, у школама?

– Поезија је скрајнута као никад, посебно у медијима. Некад је суботом, у другом ТВ Дневнику, представљан по један песник што је данас незамисливо. Понеког угурају у Културни дневник пред поноћ кад мало ко гледа ТВ. Штета је драгоцено рекламно време уступати поезији. Часописи су пуни песама, али ко чита часописе који излазе тромесечно у триста примерака. Летопис Матице српске срећом не одступа од традиције. А некад су у Београду излазила месечно три часописа. Частан је пример „Новости“ које у „Култури“, уторком, редовно прате књижевни живот. Па и „Политика“ у „Културном додатку“ објављује понеку песмицу. Школски програми се углавном држе за класике и поезију за децу. Не знам да ли је неко од живих песника у лектири? Хтели су и Десанку да избаце. Но, не треба се томе чудити, у свеопштој буци поезија нема шта да тражи, она се шапће на ухо.

Могу ли се вратити велики дани песника?

– Никад поезија није имала баш „велике дане“. Можда у време романтизма. Песници су, ипак, све до наших дана припадали друштвеној елити и њихов глас је слушан. Присетимо се наше „књижевне“ дипломатије између два велика рата. Не верујем да ће се песници икад, на сличан начин, вратити на друштвену сцену. Добро, никад не треба рећи никад.

Шта мислите о образовању и васпитању које наша деца у школама добијају?

– Моји унуци су завршили са школом, тако да нисам боље упућен у проблеме образовања. Само знам да су наставници одавно понижени и да су данас на самом дну друштвене лествице. У школу иде ко нема куд да побегне. За неке предмете ускоро нећемо имати предаваче. И деца то знају. А закон о образовању ђаке је „претпоставио“ наставницима. Они то често злоупотребљавају, и родитељи им у том неваљалству понекад помажу. Ту вероватно треба тражити и разлоге за насиље у школама. У њиховом „васпитању“, такође, својим изопаченим садржајима подоста учествују мобилни и друштвене мреже. Погледајте около, у кафани, у трамвају, на клупи у парку, сви буље у те справице, и одрасли и деца, нико ни са ким не разговара.

Бринете ли због вештачке интелигенције која је почела да пише и песме? И то не тако лоше…

– Немам ништа против да роботи пишу песме. Само, у поезији је, да поновим за Дучићем, осредње исто што и лоше. Ако робот буде писао добро онда ће он носити име оног што га је „нахранио речима“ или програмирао, а тај мора бити песник. Но, за поезију ћемо лако, али шта ако се вештачка интелигенција отргне из човекових руку и злоупотреби своју „стваралачку моћ“, као у научној фантастици. Сведоци смо да су нека од највећих открића човековог ума откривена за човеково зло колико и за добро. Вештачка инталигенција се може преобразити у Сатану и, као у Његошевој „Лучи“, заратити против Бога и његовог поретка на земљи и у космосу. Али, ајде да не фантазирам…

Да ли сте сагласни са оценом да нам и данас уводе облике вербалног деликта, да се кажњава одређени начин мишљења и понашања? Мисли се ту и на родно осетљив језик…

– У праву сте. Наше „демократско“ закондавство допуњава, по злу чувени, члан 133 југословенског кривичног закона који је санкционисао вербални деликт. По њему су кажњавани они што су говорили оно што је власти било непоћудно, али он није прописивао шта и како грађанин мора да говори. Свак је могао да мисли шта хоће али да не говори оно што је било супротно „званичном мишљењу“. Наш законик заповеда не само шта не смемо него и шта морамо говорити. Закон који нас принуђава да говоримо „родно осетљивим језиком“ утолико је опакији од оног са чланом 133. Он приморава и лингвисте да изнова нормирају наш језик, да пишу нови правопис и иновирају речнике, а цело друштво да тај новоговор користи у јавној употреби. То је ругање науци о језику и ругање целом народу.

Треба имати на уму да та језичка „реформа“ није инцидент нити последица неке заблуде извесних друштвених група које премоћно утичу на органе власти, то је део програма неолибералне идеологије која смера да промени и нашу свест, да „мислимо“ према њиховим налозима. Удар на језик је само један, али врло битан, тактички потез у тој стратегији. Шта су друго те резолуције „колективног Запада“ ако не заповести шта не смемо говорити и чинити? Знатан део наше интелигеције са ентузијазмом се улизује тим силницима. Наша власт се, уз подршку већине народа, званично одупире том западном насиљу; утолико пре не би смела да својим неразумним законима, у ствари, увози ту идеологију која изнутра поткопава темељне стубове друштва као што су образовање и култура.

Како ствари стоје, вашу песму „Узалуд нас давите“ није прегазило време. Још машу „новим земљописним мапама“, иако ми имамо „тапије и књиге матичне“. Хоће да нас „баш сатру“ и „науче памети, једном заувек“, иако су њихови „рукописи крвави“… Докле ће то тако?

– Још ће потрајати то сатирање. И да се сагнемо и носом додирнемо под, нови колонизатори би тражили да узјашу на леђа. Тешка је наша колективна кривица, ми смо подложили ватру у којој су спепељена три велика царства. И Хитлеру смо се, макар на кратко, испречили на путу. Наше правдање и јадиковање је наивно и узалудно, нема историјске правде, а небо је високо. Моћне осветнике не занима истина него наплата „греха“. Цртање мапа на Балкану, зацело, није завршено. А оне се одувек топовима цртају.

На нама је да јуначки своје јаде подносимо. Премда бих могао цинично додати: Тако нам и треба „кад нисмо умели другима јаде задавати“, што би рекао Лаза Костић.

Прошла им је и Резолуција о Сребреници. Како сте доживели такву одлуку и резултат гласања?

– То је немачка резолуција. Немци су разбили Југославију, Немачке „штуке“ су први пут, после Другог светског рата, полетеле изван граница Немачке, и то право на Београд, своју стару мету. Немци су главни окупатори у Босни и Хецеговини. Они су, дословно, принудили или завели и друге земље да им асистирају, и неће се, без велике муке, повући са балканског ограшја. Drang nah Ostn остаје немачко „начертаније“. Некад сам, признајем, мислио друкчије. Имао сам неколико пријатеља Немаца па сам, судећи по њима, веровао да су се Немци „ослободили себе“. Био сам заборавио стих Паула Целана: „Смрт је мајстор из Немачке“. Опет, нажалост! Гласање у Генералној скупштини је бар показало да још има народа и земаља што се не дају унајмити ни ујармити. Показало је и са каквим комшијама – пиранама од народа – живимо.

Шта мислите, какав коментар на тај подухват Запада би дали Ного или Капор?

– Не бих их мешао, они су се више пута изјашњавали о сличним „подухватима“, треба само читати њихове књиге, а они нека почивају у божјем миру.

Аполинер је 1914. писао: „Рекосмо збогом читавом једном свету…“ Мислите ли да је у 2024, са ратовима у Европи, на Блиском истоку, у Африци опет време за поздрав са светом?

– Аполинер је осетио да је завршена епоха бел епока, можда најлепшег раздобља у историји нове Европе, а из рата се вратио са тешким ранама. И ми присуствујемо крвавом урушавању униполарног светског поретка успостављеног после рушења Берлинског зида.

Сви ратови, почев од нашег „Милосрдног анђела“, преко Либије, Ирака, Сирије, до Украјине и Газе, нису друго до једна иста кампања у којој НАТО бомбардери покушавају да спасу од урушавања ту Вавилонску кулу на чијем је врху засела Америка. Све што се данас збива у свету подређено је том циљу. Па и Резолуција о Сребреници. Није тешко препознати тај цинизам, то замајавање целог света. Генерална скупштина УН се прегања око једног бесмисленог папира, којим се један ратни злочин, у ком су страдале неколике хиљаде војника и цивила, пре скоро три деценије, проглашава за геноцид, док се наочиглед тог света стреља цео један народ у Гази. Ово јеврејско варварство призива у сећање оно што су нацисти њима радили. Хоћемо ли и то означити као геноцид? Јасно је међутим, да тог злодела не би било, или не би било такво, да Израел нема подршку „Велике Звери“. То су ти историјски апсурди. Исход рата Америке и Европске уније против Русије, на украјинским пољима, пресудно ће утицати на обликовање новог светског земљописа.

Недавно сте путовали на Свету Гору, у Хиландар. Опишите нам утиске, разговоре које сте водили…

– Хиландар има неку ауру, нешто што вас подиже са земље, што се не осећа тако дубоко ни у једном нашем манастиру, осим, можда, под Острогом. Волео бих да сам могао мало дуже да тихујем поред Мајке Тројеручице, мада сад тамо нема некадашње тишине. У манастиру је, може се рећи, редовно ванредно стање, радови на обнови оног што је изгорело и што је било сувише трошно још увелико трају, чују се чекићи, радници, брундају машине… Само све ћути док траје бденије и литургија. Знатан део је обновљен, али има још доста посла. И поред свега, ту је велики број ходочасника, тако да је манастир морао, за неко време, да смањи број дозвола за посете. Приметно је да се Света Гора мења, и овде пристиже „цивилизација“, пешачке и коњске стазе заменили су макадамски путеви. Камиони превозе грађевински материјал и веће терете за манастире, а комбији и такси превозе посетиоце.

То запрашује околину кад је суво време, али тако је лакше бранити се од пожара. Поред пута ка Хиландару, са источне стране, од Св. Василија, виде се прикључци за воду. Сад и ходочасници путују удобније. И пешачење је олакшано онима што у том уживају, а само тако се може истински осетити чар и светост Атонске Горе. Нисам подуже разговарао са монасима, ни са игуманом, иако сам имао препоруке, они само трче да „опслуже“ посетиоце и раднике, једва одвајају време за молитву и за мало сна. То је бар први утисак, има можда и мирнијих дана. Али велики виногради и маслињаци су обрађени и опкошени, као и околина манастира и арсане Јовањица. То се не би могло обавити без помоћи волонтера, претежно из Србије и Српске, који притичу у помоћ у време највећих радова. Путовао сам са сином и унуком, и они су отпешачили до оближњег Есфигмена. Ја нисам био баш оран, а био сам тамо раније. Балша је ушао без проблема, а унука, Стефана, зилоти нису пустили „јер је вакцинисан против короне“. На повратку смо свратили на кафу и ракију у Каково, манастирско имање поред Јерисоса. То је рајски врт, то треба видети.

* * * * * * * * *
Све зависи од Одесе

Како се са Хиландара види ово овде?

– Чуо сам једну занимљиву реченицу: Све зависи од Одесе! То сам разумео као да судбина Срба, Србије и Српске зависи од повратка Руса у Одесу… Нисам чуо овај додатак о судбини јер знам да монаси, ипак, верују да је све у Сведржитељевој руци.

* * * * * * * * *
Властито искуство добро али скупо

Како данас гледате на оно што вам је реч донела и однела осамдесетих, када сте због „Вунених времена“ осуђени на затвор?

– Сви се ми са сетом осврћемо на своју младост, макар она и не била тако пријатна… Не знам да ли је тај судски процес нешто допринео мојој поезији, властито искуство је добро, али је скупо, каже једна пословица. Ових дана сређујем дневник који сам, из дана у дан, водио у то време и не узбуђујем се превише. Освежавам памћење, али ме не сврбе ожиљци, ни данас немам примедаба на своје држање. С тугом се, међутим, сећам неколико пријатеља који су ме се одрекли у том искушењу, а сад су на другој обали. Нека им је просто.

Кајете ли се због нечега?

– Хришћанин увек има доста разлога да се каје, а Господ сабира и одузима наше грехе. Кад год ми се учини да сам клецнуо, прислужим свећу.