Генерал Лазаревић поводом четврт вијека од битке за Кошаре: Нисмо капитулирали, бранили смо домовину и борили се против терориста!

Прије тачно 25 година, 9. јуна поподне, током ноћи и све до зоре 10. јуна 1999. године, трајали су на аеродрому код Куманова разговори о завршетку агресије на СР Југославију и Србију и о прекиду непријатељстава на Косову и Метохији.

„Бранили смо домовину, борили се против терориста, чували државне границе и све смо издржали стоички и херојски. Морам одмах да скренем пажњу да после 9. и 10. јуна није било никаквог повлачења српских војних и полицијских снага са територија јужне покрајине. То је нетачно, јер нисмо се повлачили, већ смо по договору са државним врхом СРЈ и Србије и на основу споразума у Куманову реализовали операцију измјештања наших војних јединица, полицијског састава, технике и наоружања, али и помогли евакуацију цивила који су жељели да напусте Косово и Метохију“, испричао је за „Политику“ о ономе шта се догађало уочи и након потписивања Војнотехничког споразума у Куманову и усвајања Резолуције 1244 Уједињених нација у Њујорку генерал-пуковник у пензији Владимир Лазаревић, легендарни командант одбране СРЈ и Србије на Косову и Метохији 1998. и 1999. године.

Генерал Лазаревић је касније био командант Треће армије, а потом замјеник начелника Генералштаба Војске СР Југославије.

„И одмах треба рећи, то свијет мора да зна, да је до преговора и дошло на захтјев НАТО-а првих дана јуна, јер команда Сјеверноатланске алијансе никако није успијевала да нас порази током агресије која је трајала 78 дана. Након битака на Паштрику и Кошарама, посебно након 26. маја када су наше јединице и њихови храбри припадници херојским подвигом зауставили покушај десетоструко бројнијих терориста ОВК и њихових помагача из НАТО-а да изврше копнену инвазију на нашу земљу преко границе са Албанијом, тај исти НАТО који је 24. марта 1999. започео агресију без одобрења УН признао је да нам ништа не може и затражио је примирје“, рекао је Лазаревић.

Он је рекао да је основни циљ, на којем је инсистирао НАТО у свом захтјеву, био апсолутни прекид свих непријатељстава на КиМ, а уз то је договорено и неодложно, како су истицали у НАТО, измјештање снага Војске Југославије и МУП-а ван покрајине.

„Договорено је увођење ваздушне зоне безбједности у ширини од 25 километара изнад административне линије раздвајања, као и копнене зоне безбједности у дубини Србије од пет километара према Прешеву, Врању, Медвеђи и Копаонику. Одмах иза тога усвојена је одлука да се одмах по измјештању војних и полицијских снага наше земље ван покрајине формира такозвани Трећи одред за специјалне намјене, такозвани Косметски одред од 999 наших припадника (879 припадника Војске Југославије и 120 припадника полиције)“, рекао је Лазаревић.

„Било је предвиђено да се тај одред врати на Космет. Исто тако, договором од тога дана одређене су локације за смјештај и лоцирање међународних мировних снага у оквиру Кфора које би биле задужене за функционисање система на КиМ. Што је до посебног значаја, прецизно су одређени термини када ће почети, али и када ће се завршити измјештање. Операција измјештања требало је да почне шестог дана од потписивања споразума, а да се заврши 13. дана. Одмах да истакнем да смо измјештање завршили 18. јуна, односно пет дана раније него што је био последњи рок“, рекао је генерал Лазаревић.

Како је рекао, то је, без икаквих дилема, била најтежа, али и најтужнија операција у историји и постојању Приштинског корпуса, јединствен подухват, веома атипична и специфична операција, изузетно важна за СРЈ и Југославију у том тренутку, али и касније.

„Требало је напустити матичне касарне, локације на којим се боравило деценијама, измјестити војне и друге јединице на нови простор, што је доносило тешко оптерећење код свих припадника, од командног кадра до сваког војника. једноставно, најтеже је било одвојити се од своје касарне, од свог павиљона, свог полигона за вјежбање и са морално-психолошког аспекта то није било нимало лако“, указао је генерал.

Он је подсјетио да је Приштински корпус годинама имао значајну улогу у одбрани СР Југославије и Србије и њених државних граница на фронту од 250 километара, а да су настојали да угуше оружану терористичку побуну на територији покрајине, као и на очувању људства, технике и грађана. Додао је да су операцију измјештања пратиле непрестане провокације, напади и покушаји да се изазову оружани сукоби.

„Много се ћутало о тим данима, а то су аутентични и поуздани подаци, када је, док је Кфор мирно и не реагујући као да га се то уопште не тиче, немо посматрао шта се догађа, убијено и киднаповано 36 припадника наше војске. Њих 16 које су терористи киднаповали никада нису пронађени. А у том тренутку, у тих неколико дана измјештања, са нама је кренуло на хиљаде цивила, и Срба и припадника других националности, који су бјежали пред терором, јер су знали шта их чека послије свега. Ми смо и о нашем народу бринули даноноћно“, рекао је Лазаревић.

Он је нагласио да је војска извукла сву технику нетакнуту и неоштећену и подсјетио да је руски министар одбране маршал Сергејев још 2000. године рекао „да су НАТО планери, када су видјели приликом измјештања Приштинског корпуса нашу технику, опрему и дисциплиновано људство, падали у несвијест“.

„Ми нисмо капитулирали и наставили смо са својим редовним активностима у касарнама у градовима и мјестима поред и близу Копнене зоне безбједности. Пред нама су били још озбиљнији задаци и обавезе – да очувамо постигнуто примирје и у пракси будемо ангажовани на реализацији одредби из резолуције у Њујорку после потписивања Косовског војнотехничког споразума. У првој реченици резолуције 1244 УН стоји записано да СРЈ и Србија имају пун суверенитет над КиМ. Ми се јесмо измјестили са територије покрајине, али смо непрестано сањали о тренутку повратка. Тај сан је недосањан за све нас из Приштинског корпуса“, поручио је генерал Лазаревић.