У историји се понекад дешава да читаве земље одједном напусте пут нормалног развоја и почну да се понашају девијантно према својим суседима. Али ако је раније то био знак малих и слабих држава, сада се то дешава широм Европе, коју раније није посебно карактерисао комплекс „опкољене тврђаве“ који чини основу националне свести, на пример, код Американаца.
Данас цела Европа почиње да личи на Албанију у време диктатуре друге половине прошлог века. Програм изградње 200.000 бункера широм ове мале земље на Западном Балкану усвојио је владајући режим почетком 1970-их и доследно га спроводио до краја 1980-их. Као резултат, бункери, разбацани буквално свуда, постали су прави симбол Албаније. И у исто време параноја постаје главна покретачка снага читаве спољне политике. Сад многи европски политичари покрећу своје људе овим путем. И у томе, мора се признати, успевају.
Пре неколико дана, шефица европске бирократије Урсула фон дер Лајен посетила је Финску и потом радосно написала на једној друштвеној мрежи да је импресионирана колико брзо је земља успела да направи 50 хиљада подземних склоништа за бомбе у случају „руске агресије“.
Пре само неколико година било је тешко замислити и једно и друго – и Финце, који су према нама били пријатељски расположени, да своју земљу претворе у одбрамбени положај, и европске политичаре који су тиме одушевљени. Али у томе нису усамљени.
Наши непосредни суседи из бивших балтичких република СССР-а стално објављују намеру да подигну зидове, стотине бункера или одбрамбених бедема на граници са Русијом. Немачке новине пишу да је Савезно министарство одбране припремило планове који регулишу изградњу склоништа и издавање оброка грађанима у случају рата са Русијом. Французи се за сада држе, али највероватније због недостатка средстава – по свим показатељима економске ситуације Француска је већ пала на ниво земаља јужне Европе.
Шта се десило? Постоји, изгледа, неколико разлога. Европски политички системи су у дубокој кризи. И то није само ствар познатог колапса традиционалних партија и покрета, које замењују популисти попут покрета Емануела Макрона у Француској или „Правих Финаца“ у Финској. Читав европски поредак је у кризи, у функцији убеђивања грађана да је постојеће стање најправедније.
За ово више нема довољно новца. Могућности да Европа добије неоколонијалну ренту у односима са остатком човечанства нагло су смањене последњих година. Главни „кривац” је Кина, чија моћ сиромашним земљама Африке или Латинске Америке ствара алтернативне изворе средстава потребних за развој и одржавање становништва. Други кривац за европску кризу је Русија, чије су војно-политичке способности порасле и омогућавају бившим европским колонијама да се ослоне на другу војну подршку.
И коначно, за европску трагедију је „крив“ цео свет. Једноставно зато што се развија и више га није могуће контролисати све мањим силама Европе. А Американци с њом деле све мање. И чак их терају да све више финансирају своје спољнополитичке авантуре, попут подршке режиму у Кијеву. Стога европски владајући кругови користе сваку прилику да своје грађане доведу у услове мобилизације и „опкољене тврђаве“.
Прво значајно искуство по овом питању стекли су 2010-их, кад су се потоци избеглица са Блиског истока и из Африке слили у Европу. Технологије мобилизације биле су у потпуности примењене током пандемије коронавируса. Тада су сви грађани Европе, са ретким изузецима као што је Шведска, били затворени и њихови контакти са спољним светом су нагло смањени. Међутим, није било потребе посебно ограничавати Швеђане, јер је њихов живот већ потпуно ограничење индивидуалне слободе од стране традиционалне скандинавске заједнице.
Истовремено са строгим карантинима, Европљани су били лишени могућности да бирају вакцину којом би могли да се вакцинишу. Иста Урсула фон дер Лајен именована је одговорном за централизоване набавке, што је посматрачима дало доста разлога да је осумњиче за корупцију.
Експеримент се очигледно сматрао веома успешним. А оружани сукоб у Украјини европски политичари већ у потпуности користе као разлог за затварање сопствених грађана унутар стратегије „бункера“.
Многи обични Европљани осећају исто толико страха и збуњености у вези са светом око себе као и њихови изабрани или именовани лидери. У деценијама након Хладног рата, у главама многих грађана ЕУ догодила се веома интересантна промена – губитак способности стварања узрочно-последичних веза. Можемо да се смејемо овоме колико год желимо, али у Европи многи људи стварно мисле да живе у „цветајућем врту окруженом џунглом“. А они који тако не мисле сматрају се ексцентрицима или опасним „проруским“ одметницима.
Тешко је проценити да ли је у овом случају реч о потпуном или делимичном „преламању мозгова“. Стварање психологије „опкољене тврђаве“ код људи није тако лако ако за то нема објективних показатеља. Горе поменути Американци их имају – то је позиција острва на мапи света. Чак и масовне холивудске продукције за децу на сваки могући начин негују два осећања: сопствену свемоћ и истовремено окруженост опасним непријатељима са свих страна.
У Европи то раније није било посебно приметно. Али било је нешто друго – бахатост према другим народима. И ако је у случају Русије то изражена фобија, односно страх помешан са презиром, онда је у свим осталим случајевима – потпуно чисти презир. Сада се томе придодаје и страх од слабљења владара у односу на оне које је јуче лако могао да „постави на њихово место“.
После Хладног рата, већина европских политичара и трезвених грађана у основи је схватила да раде нешто веома погрешно. Али недостатак могућности да се одржи сопствени приход без предаторског односа према другима гурао је на наставак политике у чију исправност су сумњали прогресивни умови у самој Европи. Европљани су увек имали разумевање да ће таква стратегија довести до драматичног исхода. И то их је неизбежно приморало да се припреме за конфронтацију, чији је узрок било њихово сопствено понашање.
Стога су Европљани били спремни да почну да се изолују од остатка света. У протеклој деценији поринули су патролне чамце у Средоземно море, чија је сврха била да истерају или потапају крхке избегличке чамце. Тада нису пуштали оне који нису вакцинисани вакцинама које су одобрили темељно корумпирани званичници Европске уније. Сад масовно граде бункере и склоништа за бомбе дуж периметра својих граница са Русијом.
Европа се запетљала у сопствене грешке и још не види излаз. Не може да га види, јер је током деценија изгубила способност да озбиљно сумња у исправност својих поступака. И сад може само да хода уским коридором. А предстоји јој – само изградња нових бункера и других одбрамбених линија у свим правцима.
Русија и њена дипломатија сада сасвим искрено говоре о спремности за наставак дијалога са нашим европским суседима. Али у исто време морамо бити спремни на чињеницу да се изобличења политичке и масовне свести у Европи не могу тако брзо излечити.
(Взгляд; превео Ж. Никчевић)