Милош Ковачевић: Реликт епохе комунизма

Ако држава жели да побољша статус ћирилице, неопходно је да измени Закон о службеној употреби језика и писма, и да појам службене употребе не везује само за „државну службу”, него да га прошири на све сфере употребе стандардног (књижевног) језика, сем индивидуалне

Када се говори о разлозима лошег статуса ћирилице, било у издаваштву, било у медијима, било у образовном систему, било у свакодневном животу – главни je разлог без сумње Закон о службеној употреби језика и писама у Републици Србији. Тај закон је реликт комунистичке језичке политике, јер је у њему статус српског језика и ћирилице предодређен не Уставом Републике Србије из 1990. године него садржајем Амандмана бр. 26 Уставне комисијe Скупштине СР Србије од 7. јануара 1989. године, којим је први пут уз појам службене употребе језика и писма уведен и појам јавне употребе језика и писма.

Појам „јавне употребе” Србима су подарили Хрвати. Израз „јавна употреба” уведен је први пут у Уставу СР Хрватске из 1974. године. Петнаест година касније у Србији је, под утицајем и притиском Хрватске, израз „јавна употреба језика и писма” уведен у наведени амандман. И управо кад су Срби прихватили хрватско становиште, Хрвати су свој терминолошки изум у свом Уставу из 1990. године одбацили, и оставили га Србима да с њим бригу брину. Иако је у формулацији Устава Србије од 28. септембра 1990. године израз „јавна употреба” формално напуштен, јер се говори само о службеној употреби језика и писма, он се у примени задржао у Закону о службеној употреби језика и писама (1991). А у том закону, кад је у питању српски језик, извршена је до данас само једна једина измена: термин српскохрватски језик замењен је термином српски језик, и то тек 7. маја 2010. године, чак четири године после доношења новог Устава Републике Србије (2006), где се у члану 10 прописује службена употреба само српског језика и ћириличног писма. Дакле, ни у Уставу из 2006. нема ни помена о „јавној употреби”, али се она и даље, до дана данашњег, задржала у непромењеном Закону о службеној употреби језика и писама.

ТЕМА НЕДЕЉЕ: ЗАШТО ИЗДАВАЧИ ИЗБЕГАВАЈУ ЋИРИЛИЦУ
Реликт епохе комунизма
Ако држава жели да побољша статус ћирилице, неопходно је да измени Закон о службеној употреби језика и писма, и да појам службене употребе не везује само за „државну службу”, него да га прошири на све сфере употребе стандардног (књижевног) језика, сем индивидуалне
Уставним амандманом из 1989. уведен је појам јавне употребе језика и писма (Принтскрин)

Када се говори о разлозима лошег статуса ћирилице, било у издаваштву, било у медијима, било у образовном систему, било у свакодневном животу – главни je разлог без сумње Закон о службеној употреби језика и писама у Републици Србији. Тај закон је реликт комунистичке језичке политике, јер је у њему статус српског језика и ћирилице предодређен не Уставом Републике Србије из 1990. године него садржајем Амандмана бр. 26 Уставне комисијe Скупштине СР Србије од 7. јануара 1989. године, којим је први пут уз појам службене употребе језика и писма уведен и појам јавне употребе језика и писма.

Појам „јавне употребе” Србима су подарили Хрвати. Израз „јавна употреба” уведен је први пут у Уставу СР Хрватске из 1974. године. Петнаест година касније у Србији је, под утицајем и притиском Хрватске, израз „јавна употреба језика и писма” уведен у наведени амандман. И управо кад су Срби прихватили хрватско становиште, Хрвати су свој терминолошки изум у свом Уставу из 1990. године одбацили, и оставили га Србима да с њим бригу брину. Иако је у формулацији Устава Србије од 28. септембра 1990. године израз „јавна употреба” формално напуштен, јер се говори само о службеној употреби језика и писма, он се у примени задржао у Закону о службеној употреби језика и писама (1991). А у том закону, кад је у питању српски језик, извршена је до данас само једна једина измена: термин српскохрватски језик замењен је термином српски језик, и то тек 7. маја 2010. године, чак четири године после доношења новог Устава Републике Србије (2006), где се у члану 10 прописује службена употреба само српског језика и ћириличног писма. Дакле, ни у Уставу из 2006. нема ни помена о „јавној употреби”, али се она и даље, до дана данашњег, задржала у непромењеном Закону о службеној употреби језика и писама.
Важно је донети нови закон о психолошкој делатности

У том закону службена употреба језика и писма везана је само за оно што подразумева појам „државне службе”. А све оно што не потпада под службену подводи се под јавну употребу језика и писма. Једноставно речено: све што није службена употреба „у смислу овог закона” (а она је одређена врло уско, односи се на органе и организације „државне службе”, од општине до републике) – јесте јавна употреба. Кад се то на употребу ћирилице примени – то значи да је ћирилица обавезна само у раду „државних служби”, док је у свим другим сферама могућа употреба и латинице. И у свим тим сферама латиница је готово потпуно истиснула ћирилицу из употребе. Ако држава жели побољшати статус ћирилице, неопходно је да измени Закон о службеној употреби језика и писма, и да појам службене употребе не везује само за „државну службу”, како је то наметнуто у комунистичком периоду, него да га прошири на све сфере употребе стандардног (књижевног) језика, сем индивидуалне. Друкчије речено, да се напокон ослободи комунистичког реликта јавне употребе језика и писма, што би био велики законски подстицај враћању дигнитета ћирилици као српском националном писму.

Још је један битан разлог за законско враћање националног статуса ћирилици у Србији. Такав статус, наиме, ћирилица већ има у међубиблиотечкој асоцијацији IFLA (The International Federation of Library Associations and Institutions), у којој се од 1994. при кодирању језика у каталогизацији издања све књиге из Србије штампане латиницом подводе под „хрватски језик”. Томе је сагласан стандард ISO 12199 (Alphabetical Ordering of Multilingual Terminological and Lexicographical Data Represented in the Latin Alphabet), у коме се међу језицима који користе латиничко писмо не наводи српски језик. Пошто у међународном информационом систему за културни и научни развој, чијих се стандарда придржавају све чланице Унеска, не постоји одредница српски језик – латиница, све што је код Срба написано или ће бити написано таквом латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се и књижиће се у – хрватску културну баштину. А на исти начин ће се „прекњижити” и све оно што је српском, односно српскохрватском латиницом штампано пре 1994. године све до 1892. године, тј. до појаве Хрватског правописа Ивана Броза. Везивање српског језика само за ћирилицу, а тзв. хрватског само за латиницу усагласили су и потврдили 2008. године са хрватске стране Тихомир Маштовић, директор Националне и свеучилишне библиотеке у Загребу, а са српске Сретен Угричић у име Народне библиотеке Србије и Иван Костић у име Института за стандардизацију Србије, када су договорили промену кода у ISO библиотечким нормама које су важиле за српскохрватски језик.

Будући да је у бившем српскохрватском као заједничком језику хрватска варијанта src (Serbo-Croatian-Roman) била искључиво латиничка, а српска варијанта scc (Serbo-Croatian-Cyrillic) искључиво ћириличка – овим признањем тзв. хрватског језика све што је написано на латиници сматра се хрватским језиком, док се само оно што је написано ћирилицом књижи као српски језик.

И уместо да се Срби врате свом националном писму ћирилици и подстакну не само њено очување него и ширењe, поведена је светска кампања за заштиту латинице у српском језику. Тако је Институт за стандардизацију Србије више пута (1997, 2000, 2016, 2018, 2020) Комисији за стандарде Међународног техничког комитета ISO/TC 37 подносио захтеве за измену стандарда ISO 12199 тако „да на листи језика који користе латинички алфабет буде додат и српски језик”. Али је сваки пут предлог одбијен „већином гласова чланица међународног техничког комитета”.

Дакле, само дела писана ћирилицом књиже се као дела писана српским језиком, и подводе под српску културну баштину. Али као да већини Срба и није стало до српске културне баштине, јер се штампа бар троструко више латиничких него ћириличких дела, што значи да се бар троструко више Срба опредељује да припада хрватској, а не српској културној баштини.

Редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду