ДУШАН КОСАНОВИЋ, СРБИН ИЗ ХРВАТСКЕ: ДОКОНИ НАБАЧАЈИ

Екстремни, неомодернистички, “прогресизам”, који је покушао, под кринком “реформи” и “екуменизма”, прокријумчарити у православну Цркву догматички и морални модернизам и да традиционално, јеванђеоско и апостолско, хришћанство замијени својим, “новим”, рационалистичко-еволуционистичко натуралистичким псеудорелигиозним концепцијама, — данас то већ можемо, с пуно олакшања, али и с пуно захвалности Богу, и аподиктично устврдити, — дефинитивно је изгубио битку!
Испод жита гмижу западњачке политичке коректности лијево-либералног прогресизма. У том су смислу илустративне схизоидне изјаве и неких европских икона идеологије мултикултурног прогресизма. Именовањем, истима овдје нећу давати епитет важности.

Једино православна вјера и, не заборавимо, аутентични ислам, могу задати смртоносан ударац западњачком социјалном дарвинизму и деструктивном прогресизму!

Много квалитетних опажања и слика, богате симболике, продора у непознато и стваралачких добачаја/домашаја има у појединаца који су нам пјевали своје мисли, све од Хомера, па до Рилкеа, мудрословна раскош испјевана ка хоризонту људске коначности, … али како разговарати са човјеком који не разликује дух од душе, ум од разума, истину од смисла, и њима сличне, кардинално важне појмове за наш сврсисходан живот и спасење? За неке су ово чак и синоними. Човјек бива жедан, дође к мени по воде, ја бих му дао, али он нема посуде! Елем, човјек нема спознајно теоријски контекст.

Ако је пак ријеч о рецентним глобалним геополитичким дешавањима, како разговарати са човјеком који не разликује фашизам од нацизма, социјализам од бољшевизма, комунизам од марксизма, глобализам од глобализације, интегризам од прогресизма … Елем, човјек нема хисторијско политички контекст. Апсолутно политички неписмени пак, најчешће мисле да су Хитлер и Стаљин слични, или пак, да су усташе и четници слични, и тому сличне небулозе. То су реликти титоизма. Ваља избјегавати сваку врсту диспута или полемике са шанкерским политикантима и телевизијским свезнадарима!

Бити полуписмен или бити политички идиот није забрањено. А оно што није кажњиво – допуштено је. Наглашавам, није поанта у томе што нетко нешто не зна. Моји родитељи нису читали књиге, вјеровали су што им телевизија каже, али нису били празновјерни и били су радознали. Иако нису били спекулативни мислиоци, када су тебали изнијети своје мишљење били су добри у метафорама и аналогијама, а метафоре су нешто највеће што је језик могао подарити мишљењу. Знали су бити зачуђени, а када су људи зачуђени, постану свјесни свог незнања о стварима које могу знати, од ствари блиских, да би одатле напредовали ка крупнијим стварима.

Сјећам се са почетка деведесетих, мајка с наочалама на носу, шије на својим кољенима, а ја јој читам биране Ничеове пасусе: „Јел’ тако да и ја тако мислим?“ – знала ми је добацити. Не треба ми ауторитативније потврде, да је Ниче у праву, од мајчине!
Или (не)бити пак, попут многих, правити се „Хрватином“, а не прочитати ништа од Крлеже – па то је недопустиво!

Примјерице, моја је дугогодишња познаница, напола Хрватица, напола Српкиња, па је још удата за Муслимана који је к томе хрватски војник по професији – она је анационална химера, напола кораба, а напола жаба, те је јалов сваки покушај сувисле комуникације са дотичном. Иако, врло образована! Само покушајмо замислити њену колосалну предрасуду, како су сви Руси пијанице! Овој се мисаоној жабокречини не може аналитички приступити нити са једне стране, те сам њену опаску само прескочио као псеће г. на путу.
Како год, поанта је у томе што већина људи не жели да зна, пуни су предрасуда, а ипак воле да доцирају или руководе другима.

Пјевањем данас зову неартикулирано гласање, назално уњкање и махнито трзање удовима уз умба-умба тактове, а чему је зоран примјер тзв. „еуросонг“. Језик животиња пак, – звуци, знакови, гесте – били би сасвим довољни за непосредне потребе овдашњих људи, и то не важи само за потребе које се тичу самоодржања и одржања врсте, него и за оне који треба да посвједоче о расположењима и емоцијама душе. Већини је све у емоционалном распону од „катастрофа“ па до „супер“ и – ништа између. Наслијепо тетурају кроз искуства кроз која их воде тјелесна чула. Није ствар различитог укуса ако нетко радије ужива у Северини, а не у Лари Фабиан – ријеч је у еволутивном јазу. Разлика је у фреквенцији/вибрацији; прве су врло ниске, а потоње, пак, врло високе. Поанта је, наиме, да смо ми пријемник; ми се подешавамо, већ према својој завичајној свијести …
Подсјећам на антологијску сцену из ремекдјела домаће филмске продукције „Скупљачи перја“ (1967), гдје у крчми, егзалтиран пјесмом (Оливера Катарина), човјек (Беким Фехмиу) удара длановима у разбијене чаше! Крв липти, али он се смије … то је Балкан.
За крај једна значајна безначајност: „Јосип Броз би начисто заблокирао када би угледао прелијепу Оливеру Катарину! – „Ево ти је!“, рекла би му Јованка.