Зоран Чворовић: Геноцид vs Дејтонска БиХ
Одмах по усвајању у Генералној скупштини УН Резолуције о наводном геноциду у Сребреници, Влада Републике Српске је 30. јуна именовала радну групу, чији је задатак да у року од 30 дана сачини анализу досадашње примене Дејтонског мировног споразума, али и споразум о мирном раздруживању Републике Српске и Федерације БиХ.
Зашто је баш доношење Резолуције о наводном геноциду у Сребреници било разлог да председник Републике Српске, Милорад Додик, објави како је „Босна и Херцеговина дошла до свог краја”, те да, сходно томе, Влада Републике Српске и званично покрене раздруживање од другог ентитета дејтонске БиХ?
Притом се зна да је наведена Резолуција правно необавезујући акт и као таква свакако не може изазвати на кратак рок онакве правне последице по државност Републике Српске какве су у прошлости производиле бројне неуставне, антидејтонске одлуке Високог представника и Уставног суда БиХ. Осим тога, у јавности се неретко чује да Резолуција о наводном геноциду у Сребреници полази од начела индивидуалне кривичне одговорности, па стога овај документ не представља претњу за опстанак Републике Српске. Да ли је заиста тако?
Злочини других страна?
Иако Резолуција о наводном геноциду у Сребреници Генералне скупштине правно не обавезује чланице УН, не може се превидети политички значајна чињеница да је реч о документу који је донет под фирмом УН и да као такав полази од оцене карактера и исхода рата (1992-1995) у Босни и Херцеговини, коју већ три деценије званично заступају, пре свих, Колективни запад и политичко вођство босанскохерцеговачких муслимана. А њихова оцена рата у Босни и Херцеговини утврђена је пресудама Хашког трибунала.
Стога није случајно што се Резолуција Генералне скупштине УН о наводном геноциду у Сребреници у преамбули позива на осам пресуда Хашког трибунала у којима је злочин у Сребреници оквалификован као геноцид, почев од прве пресуде генералу Крстићу из 2004. године, као и на пресуде Жалбеног већа Међународног резидуалног механизма кривичних судова у предметима против др Радована Караџића и генерала Ратка Младића, којима се на терет ставља и кривично дело геноцида у Сребреници. У преамбули Резолуције наводи се и пресуда Међународног суда правде по тужби БиХ против Србије, у којој је ратни злочин у Сребреници оквалификован као геноцид позивањем на пресуду (као res iudicata) Хашког трибунала која је донета у предмету против генерала Крстића.
Суштина приступа Колективног запада рату у Босни и Херцеговини – која је дошла до изражаја у наведеним пресудама Хашког трибунала – састоји се у следећем: из трогодишњег грађанског рата у коме су све три стране – српска, муслиманска и хрватска – међусобно ратовале, издваја се само један догађај из ратне завршнице, па се на његовој фалсификованој представи гради лажна историјска, политичка и правна представа целокупног рата у Босни и Херцеговини. Следствено томе, пред оценом Хашког трибунала да су Срби у Сребреници у јулу 1995. године извршили наводни геноцид над муслиманима, из видокруга јавности нестају сви други злочини које су све три стране чиниле током крвавог трогодишњег грађанског рата у БиХ.
Колективна одговорност
Чињеница да су само највиши српски војни и политички руководиоци у БиХ оптужени и осуђени за геноцид, док су поједини представници хрватске и тек по где који представник муслиманске стране осуђени за ратне злочине и злочине против човечности, довољно јасно показује да је српској страни наметнута несразмерно већа правна одговорност у односу на друге две стране учеснице грађанског рата у БиХ. Притом, кривица за наводни геноцид у Сребреници највиших ратних политичких и војних руководилаца Републике Српске – пре свих др Радована Караџића и генерала Ратка Младића – утврђена применом института „удруженог злочиначког поступка” (УЗП), који је – како се истиче у кривичноправној теорији – „изграђен на бруталном кршењу начела индивидуалне субјективне одговорности”. То значи да је наведеним пресудама Хашког трибунала, на које се позива и Резолуција о наводном геноциду у Сребреници Генералне скупштине УН, српском народу наметнута у 21. веку колективна кривична одговорност!
Како је Хашки трубунал учинио српски народ у Републици Српској колективно одговорним за геноцид јасно се види из следећег става другостепене пресуде генералу Крстићу – која је служила као преседан за доношење каснијих пресуда за наводни геноцид у Сребреници: „Претресно вијеће је дошло до закључка – а тај закључак Жалбено вијеће подржава – да је убијање организовано и надзирано од стране неких чланова Главног штаба Војске Републике Српске (у даљем тексту ВРС). Чињеница да Претресно вијеће није приписало геноцидну намјеру неком конкретном службеном лицу у Главном штабу Војске Републике Србије не подрива закључак да су снаге босанских Срба починиле геноцид над босанским Муслиманима”.
Пошто „снаге босанских Срба”, тј. Војска Републике Српске, није била ништа друго него организација наоружаног народа, у пресуди генералу Крстићу недоказани злочин геноцида је тако приписан целом српском народ у Републици Српској. Следствено томе, теза која се неретко може чути у српском јавном простору, чак и од правника, да Резолуција о наводном геноциду у Сребреници, као и одлуке Хашког трибунала на којима се она темељи, полазе од индвидуалне кривичне одговорности – нетачна је и истовремено погубно политички кратковида.
У служби бошњачке политике
Крајње је време да се схвати да се не може одбранити Република Српска, као држава српског народа која је створена 9. јануара 1992. године коришћењем права на самоопредељење народа, а да се истовремено прихвате као обавезујуће хашке пресуде за наводни геноцид донете против њених највиших ратних политичких и војних руководилаца, пре свих Радована Караџића и Ратка Младића.
Управо доношење Резолуције о наводном геноциду у Сребреници најбоље показује да Колективни запад није донео осуђујуће пресуде против Караџића и Младића како би индвидуализовао њихову непостојећу кривичну одговорност и тако коначно судски затворио тему грађанског рата у БиХ, већ да би те пресуде користио у даљем обрачуну са Републиком Српском. Зато приоритет тужилаштва Хашког трибунала и није било процесуирање непосредних починилаца ратних злочина у Сребреници, већ само кривично гоњење највиших политичких и војних руководилаца Републике Српске, које је тужилаштво Хашког трибунала учинило кривично одговорним помоћу института „удруженог злочиначког подухвата”.
Колективни запад је имао јасну намеру да осудом првог председника Републике Српске и команданта ВРС за наводни геноцид у Сребреници – користећи се, притом, коцептом „удруженог злочиначког подухвата” – стигматизује као геноцидни и целокупни Одбрамбено-ослободилачки рат – а посредством њега и Републику Српску – јер је њена државна сувереност одбрањена и потврђена током овог рата. Логика политичког Запада је јасна, не могу се помоћу института УЗП учинити дифамним само ратни творци Републике Српске, а да се истовремено не дифамира рат који су они водили и у коме је Република Српска, као држава српског народа, одбрањена.
Дифамирањем рата који је српски народ водио између 1992-1995. године за одбрану своје западне прекодринске државе, помоћу института УЗП и осуда за наводни геноцид у Сребреници, мења се сам карактер овог рата. Уместо одбрамбено-ослободилачког тај рат добија карактер агресије на суверену „Босну и Херцеговину”, која је – ако се имају виду хашке пресуде – изведена с геноцидном намером измене етничке структуре становништва међународно признате Босне и Херцеговине.
Следствено томе, хашке пресуде за непостојећи геноцид над сребреничким муслиманима, па самим тим и најновија Резолуција Генералне скупштине УН, не само да немају никакве везе са индивидуализацијом кривичне одговорности, него су потпуно у служби реализације основног становишта бошњачке политике, да је „држава Босна настала прије њених народа”, а пошто „етничке нације нису створиле државу и у овом контексту етничке нације не би имале конститутивност, него би то својство припадало држављанима, грађанима Босне”.
Бошњачка теза о постојању континуитета државности између садашње Босне и Херцеговине и југословенске федералне јединице СР Босне и Херцеговине – једнако као и хашке пресуде за наводни геноцид и најновија Резолуција Генералне скупштине УН – имлицирају да је Република Српска „побуњена страна против међународно признате Републике Босне и Херцеговине”, која је према хашким пресудама настала као резултат српског УЗП. Са истом намером је Хашки трибунал прогласио и хрватску Херцег-Босну за побуњеничку творевину која је настала 1993. године у оквиру хрватског УЗП. С том, итекако немерљивом разликом, што су учесници српског УЗП осуђени за геноцид, а хрватског УЗП за тешке повреде Женевских конвенција, кршење закона и обичаја ратовања, ратне злочине и злочине против човечности, али не и за геноцид.
Насупрот становиштву бошњачке политике – које је оснажено хашким пресудама – стоји основно полазиште српске политике у Републици Српској, да су садашњу Босну и Херцеговину тек у Дејтону уговорно формирале Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине, те да се, сходно томе, не може говорити ни о каквом континуитету између југословенске СР БиХ и дејтонске БиХ. Самим тим ни Одбрамбено-ослободилачки рат који је од 1992-1995. године водила Република Српска не може имати карактер агресије, већ представља легално испољавање једног од кључних спољних обележја државне суверености – права државе да води рат (ius belli gerendi).
„Танка” аргументација
Држава која је настала у рату за егзистенцијални опстанак српског народа на територији Босне и Херцеговине не сме ни у ком случају да пристане на правну и моралну дифамацију тог рата, као ни на дифамацију оних који су тај рат водили спашавајући српски народ у овим историјским српским земљама од понављања геноцида из Другог светског рата. Притом, присталице укидања Републике Српске јасно показују зашто се у одбрани Српске не треба позивати на „танку” аргументацију индивидуалне кривичне одговорности ратних војних и цивилних руководилаца Републике Српске – које је Хашки трибунал осудио за геноцид помоћу института УЗП – као и на пресуду Међународног суда правде којом је утврђено да Србија није извршила геноцид у Сребреници, али да га није спречила и у којој је квалификација геноцида преузета из хашке пресуде генералу Крстићу.
Тако је некадашња функционерка тужилаштва Хашког трибунала и предавач на Универзитету у Амстердаму, др Невенка Тромп, после доношења Резолуције Генералне скупштине УН упозорила: „Пресуда из 2007. (Међународног суда правде, прим аут) требала би послужити као чињеница и аргумент за захтјев државе БиХ о укидању Републике Српске због криминалног начина на који је настала. Ово исто тако објашњава нервозу челника Републике Српске када се јавно супротстављају синтагми да је ‘Република Српска геноцидна творевина’ и пријете тужбама за говор мржње. То говори да су челници Србије и Републике Српске свјесни које посљедице потврда геноцида на нивоу Републике Српске може имати за стварање неке будуће српске државе која би укључивала и територију Републике Српске”.
Пошто хашки концепт „правде” не почива на класичним кривичноправним начелима – какво је и начело индивидуалне кривичне одговорности – позивање на ова начела у циљу одбране статуса Републике Српске не може бити делотворно уколико се ретроактивно не оспори међународноправни статус и целокупни рад Хашког трибунала, а нарочито његове пресуде за наводни геноцид. Време је да Република Српска у оквиру процеса раздруживања – а у договору са Србијом и Русијом – јавно одбаци као правно необавезујуће све хашке пресуде о геноциду, јер су се оне, као што потврђује најновија Резолуција Генералне скупштине УН, претвориле у важан политички инструмент за корениту измену уставног уређења Дејтонског мировног уговора.
Пошто је Босна и Херцеговина створена као реална унија Дејтонским мировним уговором између две зараћене државе – Републике Српске и Федерације БиХ – накнадна колективна осуда само једне зараћене стране за геноцид чини немогућим даљи опстанак дејтонске БиХ, јер у потпуности доводи у питање остварење кључног циља Дејтонског мировног уговора – постизање трајног мира и стабилности у БиХ. Трајан и стабилан мир у дејтонској БиХ могао се достићи само појединачним суђењима за ратне злочине и злочине против човечности, али не и суђењима за геноцид у оквиру УЗП-а, као института колективне кривичне одговорности. Према науму политичких вођа босанскохерцеговачких муслимана и њихових западних покровитеља, хашка осуда за геноцид чланова српског УЗП замишљена је као важна, можда и кључна полуга за формирање унитарне Босне и претварање Србе од конститутивног народа у босанскохерцеговачке грађане другог, дифамног ранга (тј. рају) са хипотеком геноцидности.
С обзиром на такав циљ, не делује нимало бенигно став из Резолуције Генералне скупштине УН о наводном геноциду у Сребреници, „да процесуирање особа одговорних за геноцид и друге међународне злочине у националним правосудним системима – укључујући Суд Босне и Херцеговине и Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ), као и Међународни резидуални механизам за кривичне судове – остаје централно у процесу националног помирења и изградњу повјерења и обнову и одржавање мира у Босни и Херцеговини.” Овим се заправо директно доводи у везу политичка будућност Босне и Херцеговине – што подразумева и будуће реформисано уређење БиХ – са хашким наративом о 8.372 муслимана убијених у наводном сребреничком геноциду, као темељној вредности босанскохерцеговачког правног и политичког поретка.
Оно што је замишљено да приличи унитарној Босни и Херцеговини у корену руши дејтонску Босну и Херцеговину – а понајпре хашке осуде за наводни геноцид у Сребреници – као и најновија Резолуција Генералне скупштине УН која почива на хашким пресудама. На ту чињеницу би Репубилка Српска – заједно са Републиком Србијом, као гарантом Дејтонског мировног уговора – понајпре морала јасно да укаже свима у најављеном раздруживању од Федерације БиХ.
Поучан пример Хрватске
А, у најкраћем, најављено мирно раздруживање Републике Српске, барем према оном што су најавили њени челници, замишљено је као миран политички процес. Притом, независно од оног што тврди амбасада САД у Сарајеву, неспорно је право Републике Српске – као уговорне стране која је закључила Дејтонски уговор (непосредно анексе, а основни текст преко ондашњег председника СРЈ као пуномоћника) – да на основу тачке три чл. 60 Бечке конвенције о уговорном праву покрене поступак за једнострано обустављање примене Дејтонског мировног уговора, због суштинског кршења одредби овог међународног уговора.
После оног што је речено на јучерашњем Свесрпском сабору, изгледније је да ће Република Српска у најављеном процесу раздруживања најпре покушати да врати неке од у прошлости насилно отетих или „добровољно” предатих дејтонски уставних надлежности. О неспорном праву Републике Српске на повратак изворних уставних надлежности – као и о могућим приоритетима и ризицима у том подухвату – аутор овог текста већ је раније подробно писао.
У другом тексту, који сам објавио сада већ далеке 2016. године поводом нерелаизоване најаве челника Репубике Српске о расписивању референдума о Суду и Тужилаштву БиХ, изнео сам мишљење да „повратак БиХ изворном моделу реалне уније”, враћањем отетих дејтонских уставних надлежности, треба да буде еволутиван процес, а да у том процесу „све домаће и иностране актере треба стално подсећати да ће се БиХ распасти, уколико се, да парафразирамо речи Влатка Мачека, ‘не пође натраг на исходну тачку из године 1918’, а у овом случају из 1995. године”.
Иако је након почетка рата у Украјини шанса за еволутивни приступ ресуверенизацији Републике Српске знатно мања него те 2016. године, хрватски пример упорне систематске политичке борбе за суверенитет фиктивне троједнице (Загребачке Хрватске са Славонијом и Далмације) у оквирима југословенске Краљевине и сада може бити поучан челницима Републике Српске. С тим у вези, Слободан Јовановић је пред крај живота писао да је важна разлика између Хрвата и Срба у томе, што Хрвати „мисле да се државе оснивају на нагодбама, с правом отказа”, док су Срби „навек гледали у држави једну историјску тековину, основану на неопозивим жртвама читавих поколења”.
Србима у Републици Српској, која је створена као и све нововековне српске државе „неопозивим жртвама читавих поколења” (по томе Радован Караџић и Ратко Младић долазе тик уз Карађорђа и Милоша), указује се шанса да у измењеним међународним околностима буду први у свом роду који су савладали лекцију из аустроугарске политичке традиције – оснивања државе нагодбама, с правом отказа. За успех у таквој политици Републици Српској је потребно много штошта (од одлучности, једнодушности, мудрости, квалитетних кадрова, подршке Србије и Русије, пре свега економске), али се чини да јој је понајпре неопходан онај метод којим се одликовала међуратна хрватска политичка борба.
О томе Слободан Јовановић вели: „У Хазбуршкој монархији они су се били навикли да имају два програма: један максималан, а други минималан. Први је садржавао њихове највише захтеве, у чије скоро испуњење ни они сами нису веровали; други програм сводио је те захтеве према даним могућностима кад више, кад мање… Они Срби који су се упуштали с Хрватима у преговоре, тежили су коначном споразуму. Кад су код Хрвата осетили склоност само за привремене, и уз то врло растегљиве погодбе, Срби су се питали да ли је Хрватима доиста стало до компромиса, или им је компромис само средство да постепено, мирним путем постигну отцепљење”.
Своју борбу у југословенској Краљевини хрватски политички покрет крунисао је 1939. године добијањем Бановине Хрватске, чему је – према Слободану Јовановићу – умногоме допринела чињеница да је „Мачек могао своје захтеве поставити у име једне организације (ХСС, прим. аут.) која је обухватала највећи део хрватског народа. Српске интересе имала је да заступа једна група случајних министара, који су у преговорима с Мачеком били већ стога у слабијем положају, јер нису имали онакву подршку код Срба какву он код Хрвата”.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Reuters/Eduardo Munoz
