Четврт века од Кумановског споразума: Српска тапија на КиМ, коју Запад није имао намеру да поштује

У француској војној бази на аеродрому „Аџи Тепе“, поред села Блаце, неколико километара од Куманова у Македонији, у војном шатору ограђеном бодљикавом жицом, потписан је Кумановски споразум о војно­техничкој сарадњи међународних снага НАТО-а и Кфора са државним органима СР Југославије.

Потписали су га 9. јуна 1999. године генерал Војске Југославије Светозар Марјановић, генерал МУП-а Србије Обрад Стевановић и британски генерал Мајкл Џексон.

Овај споразум значио је крај НАТО агресије на тадашњу СР Југославију и повлачење снага југословенске војске из јужне српске покрајине Косова и Метохије. Увече истог дана, у ударном Дневнику, тадашњи председник СРЈ је могао да саопшти грађанима: „Поштовани грађани, агресија је завршена. Мир је надвладао насиље.“

Одредбе Кумановског споразума већ наредног дана ушле су у Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Али, Запад (САД) никад није испунио све одредбе Споразума, као ни одредбе Резолуције 1244.

Штавише, 2008. године, Скупштина такозваног Косова је 17. фебруара 2008. изгласала акламацијом декларацију о независности Косова, за коју је гласало свих 109 албанских посланика.

Прве реакције из света стигле су истог дана. Портпарол Стејт департмента Шон Мекормак изјавио је да су САД „примиле к знању“ одлуку косовског парламента, а Русија је оштро осудила једнострану одлуку и хитно сазвала састанак Савета безбедности УН.

Седница СБ УН била је заказана за 18. фебруар 2008. Амбасадор Русије при УН Виталиј Чуркин рекао је да ће Русија инсистирати на поштовању Резолуције УН 1244, којом се гарантује територијални интегритет Србије.

Током двочасовне дебате, у којој је Русија подржавала захтев Србије да СБ потврди територијални интегритет и суверенитет Србије, али седница се, због дијаметрално различитих ставова Кине и Русије с једне стране, и САД и европских земаља с друге, завршила без доношења нове резолуције.
Које одредбе Резолуције 1244 нису испуњене

Резолуција 1244 СБ, донесена на основу Кумановског споразума, предвиђала је размештање међународних снага на КиМ под покровитељством УН. Према Резолуцији, међународне снаге су „овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане.“

Споразумом из Куманова успостављена је копнена и ваздушна зона безбедности, које су се протезале на пет, односно 25 километара у дубину територије централне Србије. Повратак војске СРЈ у Копнену зону безбедности омогућен је 2001. године, а ваздушна зона безбедности укинута је 2015.

Такозвана Ослободилачка војска Косова никада није демилитаризована, као што је превиђено и Резолуцијом и споразумом из Куманова. Трансформисана је прво у тзв. Косовски заштитни корпус, а 2009. формиране су тзв. Косовске безбедносне снаге. Скупштина привремених институција у Приштини је 2018. године без икаквог правног основа допустила трансформацију тзв. Косовских безбедносних снага у оружане снаге у наредних 10 година, а Приштина је ускоро почела и са набавком тешког наоружања. Тиме је створен значајан терористички потенцијал у јужној српској покрајини.

Након повлачења југословенских снага, Срби на КИМ су постали мета сталних напада и злочина, чији починиоци никад нису пронађени. Косово и Метохију је од 1999. године напустило више од 200.000 Срба и неалбанског становништва, а порушено је и девастирано око 150 српских светиња и споменика, чиме је практично реализован режим апартхејда. У великим градовима, као што су Приштина и Призрен, где је пре сукоба живело по неколико десетина хиљада Срба, преостало их је свега неколико десетина.

Насиље Албанаца над Србима, пред очима међународних снага (НАТО), кулминирало је 17. и 18. марта 2004. године, када је у погрому страдало 19, протерано више од 4.000 Срба, а уништено 935 кућа и порушено или тешко оштећено 35 православних цркава.

Споразумом из Куманова предвиђен је и повратак одређеног броја припадника особља СРЈ, односно Србије, што је потврђено Резолуцијом СБ 1244. Међутим, повратак припадника особља СРЈ и Србије се никад није догодио.

Када је реч о повратку Срба са КиМ, Приштина тврди да они могу да се врате својим кућама, али су Срби који су се на то одлучили суочили са сталним нападима, пљачкама и хапшењима, по лажним пријавама за наводне ратне злочине. То, између осталог, показује и случај Драгице Гашић, првог српског повратника у Ђаковицу, у којој је пре сукоба 1999. живело око 12.500 Срба.

Према подацима Владе Србије, у Покрајину се до сада вратило само 1,9 одсто Срба, што је најмања стопа повратка расељених међу свим „постконфликтним подручјима“ у свету. То показује веома селективан однос Запада према међународном праву и јасну намеру Запада, пре свега Немачке и САД, да Србији отму Покрајину и да спрече повратак српског становништва.

Према подацима које су изнели представници Канцеларије за КиМ, на такозваном Косову је поднето преко 70.000 пријава због узурпације српске имовине. Мисија КФОР-а у почетку је имала око 50.000 припадника, али је до у међувремену тај број смањен на симболичних 3.700 војника.
Резолуција 1244 је српска тапија на Косово

Како је прошле године за „Политику“ изјавио прослављени командант Приштинског корпуса током бомбардовања СРЈ генерал Владимир Лазаревић, последњих дана маја и почетком јуна на Ким су се водиле најжешће борбе, а намера снага НАТО-а, потпомогнутих терористима такозване ОВК, била је да реализују операцију „Стрела“, која је смишљена у Пентагону.

„Акција ‘Стрела’ је подразумевала брз и муњевит упад у нашу земљу преко Паштрика ка Призрену“, навео је тада генерал Лазаревић, „са намером да се изврши расецање одбране јединица Приштинског корпуса и упад на југословенску територију, како би наша земља била окупирана и приморана на капитулацију“.

Отпор Приштинског корпуса тих дана био је „величанствен“, о чему је својевремено писао и „Вашингтон пост“, у тексту „Немоћ – операција НАТО под именом ‘Стрела’, планирана у Пентагону, претворена је у кашу“.

Због непробојне одбране југословенских снага, НАТО је преко УН затражио да се хитно одржи састанак делегације НАТО-а и државне делегације СРЈ.

За 5. јун договорен је сусрет на неутралном терену, недалеко од карауле „Ђенерал Јанковић“. На српску војну делегацију је у Катаничкој клисури у зору 5. јуна извршен напад, али су у њему терористи разбијени.

Тада је генералу Лазаревићи показан документ на енглеском, у коме се захтева да се да се српска војска и полиција одмах повуче са територије КиМ. „За мене је то било неприхватљиво,“ рекао је генерал. „Добио сам дозволу да се вратим на командно место у Приштинском корпусу и да руководим даљом одбраном земље“, додао је он.

Већ 6. јуна су у војној бази на аеродорму „Аџи Тепе“ започели нови преговори, после чега је потписан Кумановски споразум.

Да Србија није изгубила овај рат на Северноатлантском алијансом, показују и реакције команданата НАТО-а у сусрету са војском Југославије. Како је касније сведочио генерал Лазаревић: „Припадници Кфора и НАТО-а нису могли да верују каква је била беспрекорна дисциплина, како су биле уредне колоне и састав наших снага. Све време током 78 дана НАТО агресије, они су обмањивали светску јавност, али и себе, да је српска војска уништена.“

Током 78 дана сталног бомбардовања НАТО-а и копнених напада албанских терориста и снага Алијансе, закључио је легендарни командант, „српска војска није претрпела ни пет одсто оштећења своје ратне технике“.

Како је касније изјавио дипломата који је 1999. био портпарол Министартства унутрашњих послова СРЈ Небојша Вујовић: „Ту пише: Косово је саставни део СРЈ. У последњом парафу стоји: повратак на стотине српских полицајаца, цариника, граничара… Резолуција 1244 је наша тапија на Косово.“