80 година краја партије: Како је Црвена армија провалила у историју

Има првих реченица које су савршено памтљиве и које на необично ефектан начин отварају важне књиге. У српској књижевности свако ће се лако сетити прве реченице „Дервиша и смрти“ или „Дневника о Чарнојевићу“ или „Гробнице за Бориса Давидовича“. Ипак, наведено правило не важи само за белетристичке књиге. Стилско мајсторство Милорада Екмечића као историчара, рецимо, сјајно се наслућује из прве реченице његове ране књиге „Устанак у Босни“ кад каже: „У босанском устанку 1875-78. дошла је до изражаја провала сељачких маса у политику.“

Сетио сам се Екмечића поводом једне новије историографске књиге која ових дана привлачи велику пажњу у англосаксонском свету. Она се зове „Крај партије 1944: Како је Стаљин победио у рату“, а написао ју је Џонатан Димблиби.

Да се разумемо, Димблиби није, наравно, историчар Екмечићевог формата. Он је вешт компилатор и публициста који се заправо прославио као радијски презентер, а касније је додатну пажњу привукао целим низом историјско-публицистичких књига. За асоцијацију на Екмечића одговоран је заправо један изузетно занимљив новинар и писац по имену Нил Ашчерсон који је о поменутој Димблибијевој књизи писао за „Гардијан“, а приказ је објављен под насловом: „Провала Црвене армије у историју“. (Парафраза Екмечића је по свој прилици коинциденција, мада ми није незамисливо да је Ашчерсон читао Екмечића)

Први јунски дани у годинама чији редни број завршава са четири последњих деценија на Западу су резервисани за врло помпезна подсећања и присећања на „Операцију Оверлорд“, односно на искрцавање америчких и енглеских трупа у Нормандији 1944. Важност тог искрцавања нипошто није за потцењивање, но пренаглашавање његове важности често служи за потцењивање свега што се истовремено догађало на Источном фронту.

Оно што Димблиби у овој књизи ради је управо скретање пажње на истовремене догађаје на Источном фронту, односно на „Операцију Багратион“. У најкраћем, радило се операцији Црвене армије на територији Белорусије чији је исход било уништавање немачке групе армија Центар, односно један од највећих пораза Вермахта у Другом светском рату.

Са више од милион људи, Стаљин је напао на фронту који се простирао практично од Балтика до Црног мора, а већ у августу Црвена армија је била пред Варшавом. За једва осам недеља, Совјети су фронт померили на неким местима и шест стотина километара према западу. Прати Димблиби и напредовања и догађаје на Западном фронту, али на једном месту у својој књизи поштено признаје: од јуна 1944. па до краја те године из строја је избачено нешто мање од милион и по немачких војника (што погибијом, што тежим рањавањем, што заробљеништвом), али од тог броја око две трећине њих, тачније девет стотина хиљада, страдало је од Црвене армије.

За ову тему се Димблиби одлучио јер му се чини да је занемарена, односно да о почетку „Операције Барбароса“, као и о биткама код Москве, Стаљинграда и Курска, односно о опсади Лењинграда, просечно образован Британац или Американац зна релативно пуно, а у поређењу са каснијим победничким ходом Црвене армије.

Занимљив је начин на који аутор овде приказује разлике у војничким приступима Хитлера и Стаљина. За Хитлера дословце каже да је Немцима био други највећи противник, одмах након совјетског команданта Константина Рокосовског. Хитлер се, наиме, својим генералима, како се то каже, превише мешао у посао. После сваког, чак и релативно мањег пораза, налазио би место који би прогласио „последњим упориштем“, које се нипошто не напушта. То је Вермахту онемогућавало бројна стратешка повлачења те је Црвеној армији олакшавало опкољавање дела противничких трупа.

Стаљин је такође имао опсесију да буде директно укључен у командовање и планирање операција, али је више поштовао војну стручност својих високих официра него Хитлер својих. На једном месту Димблиби детаљно описује једно жестоко вербално размимоилажење Стаљина и Рокосовског, где се Стаљин напослетку сагласио са својим генералом.

Још је један аспект ове операције и њених последица важан за Димблибија, нарочито из британске перспективе, а то је хладноратовска судбина Пољске која је овим продором Црвене армије била практично одлучена. Имајући у виду да је Британија, макар официјелно, ушла у Други светски рат због Пољске, то британској јавности није могло бити свеједно. Черчил је, међутим, био реалистичан човек. Знао је да би Пољску из Стаљиновог загрљаја могао ишчупати само нови светски рат, а свет на измаку претходног за то није могао ни замислити довољно снаге у догледно време.

Пољска је на крају, после неколико деценија, исходом Хладног рата постала део политичког Запада. И тиме долазимо до данашњег тренутка, до времена осамдесете годишњице догађаја о којима Димблиби пише.

У крајњој линији, код оваквих књига тајминг објављивања никад није небитан. Књиге о Другом светском рату по правилу су популарне, али ова историјска сага о несаломљивости руског војника који након вишемесечног фронтовског застоја незаустављиво креће ка Западу данас не може, макар у далеком подтексту, да се не чита и дневнополитички.

Уосталом, ни Ашчерсон то не крије, па експлицитно прави поређење догађаја из ове књиге и актуелне ситуације у Украјини, кад у наведеном приказу дословно каже да и сада, као и онда, руска ратна снага не почива толико на неограниченој количини живе силе колико на генијалности у мобилизацији ресурса.

Има, рекао бих, нечег симптоматичног у таквој оцени у једном од водећих западних мејнстрим медија баш сада, па макар била, као што и јесте, објављена у рубрици културе.