Весна Кнежевић: Западу је потребан рат на Балкану да почне светски рат

Резолуција о Сребреници део је атлантских припрема за много рискантније геополитичке потезе. Запад у кратким продорима обавља нагомилане незавршене послове, како би направио места за нови рат

Резолуција о Сребреници је изазвала страховиту емотивну реакцију на српској страни. По европским медијима, неочекивану и неразумљиву реакцију. Чак и релативно добронамерни извештаји, а било је и таквих, питали су шта је ту спорно? Чему узбуђење? Хашки трибунал (ICTY) је 2004. дефинисао масакр у Сребреници као геноцид. Међународни суд правде (ICJ) је то потврдио 2007, са додатком да Србија није одговорна. ЕУ парламент је 2009. прогласио 11. јули за Дан сећања на жртве Сребренице.

Скупштина Србије је 2010. осудила ратни злочин у Сребреници. Није га назвала геноцидом, али се при томе позвала на претходне ставове међународних судова. Александар Вучић је 2015, као премијер Србије, посетио Меморијални комплекс у Сребреници и у акту колективног покајања поклонио се жртвама. И то два пута те исте године, једном на годишњицу самог злочина, други пут у склопу регионалне инвестиционе конференције, заједно са Милорадом Додиком, Бакиром Изетбеговићем и Ћамилом Дураковићем.

Непосредно одговорни за злочин у Сребреници су у Хагу осуђени на доживотну робију. Некоме је то мало, али тако изгледа људска правда. Све више од тога је крвна и колективна освета, нови злочин сам по себи.

У односу на степен мобилизације српске јавности коју је водило државно вођство, поглед споља, то јест из европских медија, кад се нису предавали злурадости, установио би неслагање између узрока/изгласавања и последице/емоција. Није било јасно ни да ли ствари заиста тако стоје, да ли српско вођство подиже олују у српској јавности, или обрнуто, само артикулише ону која му долази из јавности. Наоко непрозирна, та је ситуација деградирана на скоро физиолошку шему надражаја и реакција. У последици, проблем није ни схватан у логичном, рационалном контексту, па се нико њиме није ни бавио као таквим.

Главно питање с те стране је било: зашто Срби реагују бурно на један докуменат без правне снаге? Нигде, међутим, нисам нашла даљу разраду те неоспорне чињенице. Није све било сузе и бес, било је и сасвим рационалних и легитимних питања. На пример, зашто је некоме био потребан докуменат без правне снаге, који одашиље амбивалентне сигнале крвне и колективне освете?
Ко су колективни Срби?

Тешко је писати текстове кад појмови пливају. Председник Србије и чланови српске владе су протеклих дана обилато користили појам „српског народа“, у смислу да УН Резолуција о Сребреници жигоше морално „читав српски народ“. Сам по себи, „народ“ је спужваст појам, чак неочекивана регресија на појмове с краја деветнаестог века.

Срби као именица и српски као придев у овом тексту имају јасније носиоце. Где год стоји „Срби“ или „српске реакције“ мисли се на државне политичке елите које формирају српски национални интерес на основу већинске воље електората коју познају или претпостављају да познају. „Срби“ овде значи државно вођство + део нације који му верује по конкретном питању. Реч је о једној јасној и гласној линији која се у моменту наметне као главна у ширем комплексу српских интереса. О линији која се пробије као национални интерес par excellence, хитан и непосредан.

Сви који су доживели деведесете, знаће на шта се мисли. Не на конкретну особу, него на процес. Тада је једна политичка гарнитура отела национални интерес, дефинисала га по својој вољи, села на њега, и све оне који су захтевали нову дебату о приоритетима прогласила за издајице и отпаднике.

То се не спомиње зато што би такво стање одговарало данашњици. Спомиње се да би се обратила пажња на чињеницу да се нација опет нашла у континууму тема из којих се формира национални интерес ургентног типа. Уведена је на терен где перцепције приоритета зависе од намера елита које су се избориле за његову дефиницију, а времена за јавну дебату нема, или је емотивно контаминирано.

Обичним речником, увек може овако и онако. Милошевић је својевремено могао одлучити да је српски национални приоритет да захтева улазак Југославије у ЕУ/ЕЕЗ, чиме би Туђмана и ХДЗ претворио у европске парије. Уместо тога је одлучио како је приоритет демонтажа југословенског федерализма и ојачао хрватски сепаратизам.

Вучић је могао одучити да је интерес Србије да гласа за резолуцију, а заузврат добије неку услугу за земљу, уместо што је извео политички театар на великој светској бини. Могао је одлучити и да је интерес Србије да постане сиромашна као Северна Македонија и послушно чека да је ЕУ коначно узме у своје редове, уместо што се бацио на подизање економије.

Поента је томе да се у свакој осетљивој теми клизи по једној линији, на којој су полови апсолутна штета и апсолутни добитак, са масом више или мање сивих решења између. Зато је неопходно сагледати, на основу неколико теза, шта би данас био ургентни српски интерес који треба жилаво бранити уз мобилизацију свих националних ресурса. Да не буде забуне, мирнодопских ресурса.

Сваку тезу понаособ треба видети као мали континуум, бескрајну линију пресечену са два пола, од којих један значи максималну концентрацију вредности о којој се говори, други њено потпуно одсуство. Из једног замршеног клупка биће издвојене појединачне нити не би ли се видело како су на њима распоређени плусеви и минуси. За пример, ако се „штета по национални интерес“ графички повуче као линија, онда би полови били „максимална“ лево и „никаква“ десно.

У оних 48 сати уочи и за време самог гласања у Њујорку, код Срба је тако подигнута атмосфера катастрофе, па је добро помицањем курсора између два пола измерити шта се ту тачно догодило и где стаје курсор на линији између „тоталне штете“ и „апсолутне победе“.

Из масе појединачних елемената, изабрано је пет: симболичка политика, емотивна политика, поларизација, живот са суседима и Немачка.

Максималне вредности код левог и десног пола су конвенционалне. Могу и заменити места, битно је само да се унапред каже где која вредност стоји, где је има највише, где најмање, у ком смеру опада, у ком расте.
1. Линија „симболичка политика“

Из оног што се видело код гласања у Генералној скупштини, као и у данима пре тога, евидентно је да се ради о симболичкој политици. Усвојена резолуција нема правну тежину. Западне земље и оне које су због разних разлога гласале заједно с њима нису имале никакав непосредан интерес за њено изгласавање. Тај скоро три деценије стари догађај није споран ни за кога, укључујући и Србију. О броју жртава не постоји консензус, о квалификацији геноцида такође, али да се све тако догодило, ту нема битних дисонантних гласова.

Запад је једноставно хтео да укњижи једну лаку симболичку победу. Али на линији између левог пола „потпуна западна победа“ и десног „потпуни западни пораз“, курсор је прешао на десну страну, иако је остао близу центра. Показало се да је и Србија у међувремену оспособљена да води симболичку политику.

Београд је успео да на тренутак подигне завесу на сцени међународних збивања. И то не на оној страни где у театру нормално седе гледаоци, већ позади, тамо где су смештени позоришна техника и сценски радници. Резултат гласања није оголео представу, јер она и даље тече, али јесте механизам по коме УН функционише последњих четврт века, где Запад ту институцију, из епизоде у епизоду, трансформише у оруђе властите геополитике.

Гласање на Ист Риверу показало је, међутим, све замке симболичке политике. Осамдесет и четири „за“ према 107 уздржаних, против или оних који су одбили да се изјасне, то је мало за симболичку победу носилаца резолуције. Поготово кад се у виду има хуманитет теме, осуда једног страшног злочина. Реално, зашто сви не би гласали за осуду једног страшног злочина? Осим ако се ту уопште није радило о осуди злочина, већ о нечему сасвим другом.

На пољу симболичке политике, таква резултатска победа добија слику пораза. Преко неупитног злочина у Сребреници, Запад спрема нови злочин, свој, много ширих димензија и, за разлику од конкретног српског случаја, потпуно хладне главе.
2. Линија „српска емотивна политика“

Србија је што у дворани, што код куће покушала да парира емотивном политиком. Кроз интензивни емоционални ангажман је намеравала да дође до пар поена у симболичкој политици. Ако је на тој линији леви пол „победа“, десно „пораз“, ту је курсор добро на десној страни, према српском поразу, барем ако су циљ били међународни медији.

Од примењених емоционалних тактика овде ћу споменути само две: а) огртање српском заставом и б) црквена звона уочи почетка заседања Генералне скупштине УН-а.

Не знам новине у Европи које се нису насмејале на председника Вучића огрнутог српском заставом. Неки су то давали као фото-стрип, припрема, ширење, огртање. У Хрватској је било злобног смеха. Али и Србији склоних коментара, и то треба рећи. На пример, текст Јурице Павичића у Јутарњем листу прошле суботе (25. маја). „Склоних“, у смислу реалних, хладних, без пљескања. Аутор се пита како би се хрватска политика понашала у сличној ситуацији, и то за бројчано и у намери много страшније хрватске злочине? Али и Павичић се качи за огртање заставом, пита чему је требало нешто тако дегутантно и без стила?

Питање укуса. Лично бих се сложила, кад ту не би било једно велико „али“. Једно огромно „али“. Читав ток ствари с Украјином, од момента кад је почео рат, а и добар део времена пре њега, био је обележен емотивном политиком украјинског вођства. Украјинска државна застава, боје украјинске заставе, симбол трозупца; корак испод политике долазе народни везови, чипке, ношње и стари народни рецепти за тесто. Све то, натопљено патетиком, Украјина је претворила у пропагандно средство за мобилизацију међународне подршке. И то на једном врло приземном плану, директно, огртањем и проношењем заставе, на пример на заседању парламентарне скупштине ОЕБС-а у Бечу пре две године. Или облачењем костима у бојама украјинске заставе, онако као Урсула фон дер Лајен и Аналена Бербок. Или код гостовања Зеленског у америчком Конгресу. Све примере је немогуће излистати, довољно је напоменути да се такве ствари догађају сваки дан.

Већ више од две године Европу засипају емотивна сведочанства украјинског националног идентитета, презентирана као докази за изузетност једне нације. Са Украјином је, и пре руског напада, у велику политику ушла енормна доза патетике. И то у политику европских држава које се саморазумеју као постхеројске.

Сад је питање: зашто то пролази Украјинцима, али не Србима? Да је Зеленски Јупитер, да га било ко тако доживљава у Европи, не може да се каже. Проблем стога остаје отворен: зашто се Украјини допушта патетика, а Србима никад и нигде? Улози су велики. Запад је спреман да европске јавности увуче у рат са Русијом, у перспективи нуклеарни, и при томе свесно користи украјинску емотивну политику за снижавање прага инхибиције код властитог становништва.

Укратко, Украјина данас говори језиком архаичних симбола и при томе изазива дивљење.

Зашто сада Срби нису успели да у принципу истим пропагандним методама поберу мало симпатија по Европи? Зато што су медији били против њих? Ту смо близу одговора, али опет не потпуно. У сваком случају, ако је огртање заставом било намењено међународним медијима, ту је Србија скроз десно на линији, код пораза. Осим, ако циљ и нису били међународни медији, већ Срби у Србији, региону и дијаспори.

Звоњење црквених звона је оминозније. Полазно стање је овакво: западна политика је са резолуцијом знала куда иде, али западне јавности су још релативно отворене и неинформисане о крајњим циљевима својих елита. Србија је имала шансу, истина малу, да код гласања протресе неке ригидне ставове у јавностима појединих земаља. Црквена звона, синхронизована у хитности, била су контрапродуктивна таквом циљу. То је језик 19. века. То се уклапа у оно што је Вучић пре десетак година рекао у свом интервјуу за ФАЗ, да је Србија изгубила пропагандни рат деведесетих јер је, парафразирам, није директни цитат, говорила језиком 19. века у окружењу које је употребљавало језик 21. века.

Сад се ситуација закомпликовала, пре свега због Украјине, која води пропаганду nation-buildinga из деветнаестог века, али то опет не значи да би се такав симболички језик толерисао и неком другом. Србима никако.

Кад се простом логиком одстрани мотив међународне пропаганде, звоњење црквених звона остаје чин усмерен ка домаћој јавности и Србима у региону. Можда не у намери, али у извођењу и резултату сигурно, то је деловало као ексклузивни национални циљ који окупља… кога? Сад је ту дилема, нацију или народ? Нацију у Србији или Србе у региону? Тај акт је одједном створио нову дистинкцију између Срба и других, повукао Србе ка себи, својима, у групу, а повећао размак према другима. Увек ме је страх од свега што Србе у негованој дистинкцији помиче од других, јер то онда само појачава старе рефлексе да су изузетни, без додирних тачака са другима, те да им је судбина у ексклузивној заједници. Такве ситуације су изврсна ловишта за народне трибуне који Србима проповедају да се њихово послање испуњава тек у смрти.

Страх није у томе да је то припрема за неки нови рат, у сваком случају не са стране самих Срба. Напротив, страх је да их такви моменти још више удаљавају од успешне комуникације са другима. Црквена звона, сама по себи катарзичан ефекат увек и свуда, хранила су код Срба представу да се ту нешто збива на великој сцени, док је, у ствари, међународно гледано, гласање у Генералној скупштини УН било бура у чаши воде.

У коначном резултату, на линији емотивне политике усмерене ка међународној јавности, Србија је далеко на десној страни, близу пола „потпуни неуспех“.
3. Линија „поларизација“

На линији на којој леви пол означава „максималну поларизацију“, а десни „одсуство поларизације“, Запад после изгласавања Резолуције о Сребреници стоји врло близу левог пола. Србија је упозоравала да ће тај докуменат само отворити старе ране у региону, дићи етније на ноге. Балканским народима је потребно мало тишине и мира. Не заборављање злочина и жртава, то нико не тражи, нити очекује. Али може се очекивати да бивше југословенске етније престану да властите жртве носе као значку на реверу. У вечности могу, пред Последњим судом могу, али у свакодневици не би смели.

Али рецимо да је Србија мала и да нема тежину да усмерава међународни ток ствари. Ништа зато, упозоравали су то исто сви други. Кина, на пример, с којом Запад још није у рату. Русија, с којом Запад води proxy рат. Схватиле су то и све оне земље које су гласале против или се уздржале због разлога који лежи на длану: поларизација је од аутора резолуције била мишљена и намеравана. Поларизација није успутни продукт једног тврдоглаво направљеног плана, она је била главни циљ те операције.

Иде се на рат и јасне фронтове. Запад жели да зна ко је с њим, ко је спреман да га прати на ратној стази. Додатни фактор је и јавно мнење у земљама Запада, које, и поред генералне жеље да се Русији покаже њено место, није до краја свесно, јер није информисано од својих медија, куда то тачно води. Зато, са становишта западних политичких елита, није било лоше показати својим људима како је Србија подигла олују против резолуције, ерго, Србија и данас подржава убице из Сребренице.

Наравно, и то је свима јасно на Западу. Србија би у тренутној констелацији, са Александром Вучићем на власти, без проблема била Запад, да јој се с те стране понуди мало шећера – гаранције за опстанак Републике Српске, Заједницу општина на северу Косова, све ствари на које се Запад ионако обавезао међународним уговорима. На невољу, западна политика је регресирала на фројдијанску аналну фазу, па не да ништа. Узима и што је већ дала.
4. Линија „како живети са суседима?“

У том се малом континууму лако дефинишу два пола. Како живети са суседима? „Добро“, као имагинарна тачка на линији лево, и „лоше“, далеко на линији десно.

То је, лично, била можда најстрашнија ствар око изгласавања Резолуције о Сребреници. То како су се сви суседи полетно ујединили против Србије у једној ствари за коју су знали да има забрињавајуће геополитичке, а не смирујуће регионалне циљеве. Чак и ако се узме да нису сви радо гласали за тај докуменат, да је негде било потребно убеђивање, чињенице су поразне: читава балканска братија ујединила се против Србије. И Босна је гласала за, што је, кад се помисли, правна бизарност. Дејтонски споразум говори о „три стране“: Федерацији БиХ, Републици Српској и Републици БиХ, иако реално егзистирају само прве две. „Република“ не постоји као територија, већ је правни gadget, додатак, екстензија основног модела. У Њујорку је гласао „додатак“ против интереса половине свог основног модела.

Курсор који је на тој линији већ стајао десно од центра, сад је након изгласавања резолуције драматично склизнуо још даље у том смеру.

Шта ту помаже? Љутња, бес, очајање, заклињања „никад више с њима“, све то не помаже ни јотицу. Наравно да се „с њима“ и даље мора и може. Не само зато што неки Срби и живе „међу њима“, већ и они који живе у самој Србији немају моћ да своју земљу прогласе сепаратном планетом.

Помажу две ствари, ципеле и успех.

А) Ући у туђе ципеле. Срби имају проблема да уђу у туђе ципеле. То није исто као кад се у протеклом и протеклим ратовима улазило у туђе куће. Код улажења у туђе ципеле фали елеменат кривичног дела, изостаје санкција. Нико никоме не отима заиста ципеле. Тим поступком се само шире видици, отварају нове перспективе и боље виде властите заблуде.

Генерално, све балканске нације лакше улазе у туђе куће него у туђе ципеле. Ипак, имам осећај да се Срби ту муче више од других. Непристрасни поглед на ратове од 1991. до 1999. открио би да су Туђман, Тачи, Ђукановић и други вукли своје потезе и побеђивали, кад су побеђивали, на основу добре прогнозе српског понашања.

Држали су се формуле: 1. испровоцирај Србе; 2. пусти их да јурну на тебе; 3. чекај западну коњицу у помоћ. Формула се више пута доказала у пракси. Звучи непатриотски за једног ХДЗ вођу, али Туђман је, кад је доносио процене, стајао у српским ципелама.

Сад је време да Срби окрену игру и уђу у туђе ципеле. Видеће грешке које су правили последњих сто година, видеће пут за њихово превазилажење, отвориће им се методе јефтиније од ратова и јуришања да изађу на крај или, боље, стану на нови почетак са суседима.

Б) Успех. Мисли се на три ствари – економију, економију, економију. То са ципелама је добро на дуги рок. На краћи и бржи боље функционише изграђивање економске базе Србије и благостања њених становника. То је управо оно на чему су Вучић и Брнабић тврдоглаво као багер радили више од десет година. На критике „а тако ти мериш успех?“, једини одговор је – „а како другачије да мерим успех једне државне политике? Да је заштитила ћирилицу?“ Историјски поглед би открио да Срби из неког разлога више вреднују политичарење него добру, просперитетну економију, јер им она отежава аутодеструкцију. Кад год су у прилици да добију ово друго, нађе се неко да све врати на оно прво.

Економија, развој, технолошки пробоји, инвестиције, радна места, подизање БДП per capita, ауто-путеви, комуникације, све се то сабира у резултату богатог друштва и појединца. Економски успех Србије би као магнет деловао на њене суседе. Поред ципела, које су само добра вежба за ширење бленде, економски напредак је реално једини начин за превазилажење тешког наслеђа у односима балканских етнија.

Разговори и комисије за помирење, колико год неопходни, неће променити ништа, јер ће свако увек оплакивати само своје жртве и одбити да примети како постоје и друге. Нико не верује српским сузама, но искрено, ни Срби не верују туђим. Срби морају имати нешто што други желе од њих, не да су увек они ти који нешто желе од других. Просперитетна економија ставља ствари на своје место. Идеални случај је библијски – мртви ће сахранити своје мртве и дати шансу за живот новим генерацијама.

Богатој Србији ће се све опростити. На вероватно питање: „А шта па то да нам опросте?“, препорука је да се за тренутак уђе у туђе ципеле. Поглед одатле би показао да је листа ствари које ће суседи „опраштати“ Србији дуга и разноврсна, те да укључује и сам економски успех, просперитет и остварене људе. Онда ће се курсор на линији „како живети са суседима?“ померити на лево, прећи центар, приближити се левом полу. Не превише, да не постане досадно.

По фрази коју је сковао амерички политички аутор и саветник Џејмс Карвил: „It’s economy, stupid“.
5. Немачка линија

Кроз акт припреме и изгласавања Резолуције о Сребреници, немачка линија се повукла дубље у сенку, што отежава видљивост. Једино што се разазнаје је да на левом полу стоји „мир“, на десном „рат“. Немци су тако предвидљиви, кад се стане у њихове ципеле.

Ауторство и спонзорство резолуције помера Немачку на десну страну, ка рату. У полумраку је тешко бити сигуран да ли су Немци досегли центар или га већ прешли, али да су се од 2014. године померили на тој линији на којој су, стабилно, близу левог пола, мировали од 1945, нема сумње. Немачка данас почиње да личи на ону државу која би постојала да су атентатори на Хитлера 1944. имали успеха: владалачки рефлекс више расе, али без индустријског убијања нижих раса; осећај супериорности, само више не из домаће идеологије тоталитаризма, већ с надтериторијалном атлантском компонентом као ветром у леђа. Једино исто је да им је оба пута неко рекао да могу да крену.

То је општа немачка констелација овог тренутка. У конкретној епизоди око резолуције, постоји, међутим, и један ограничен циљ – брисање Републике Српске. Србија је добро препознала тај докуменат као стезање обруча око Републике Српске, она сама још боље.

Колико је то реално? Ако се прелиста Дејтонски споразум, јесте, има штофа. Запад би, ако жели, могао да извуче неку правну формулу која би отворила пут за директну интервенцију. По мишљењу Запада, које се увек изнова чује на политичким говорницама или чита у медијима, Дејтонски споразум, скраћено „Дејтон“, одавно је требало да надиђе самог себе. Он је реликт, он је фосил. Република БиХ је од „додатка“ одавно требало да постане основни модел. Да није, то с те стране рађа нервозу.

Запад види Републику Српску као „loose end“, незавршени посао. Али да би се она демонтирала, потребно је најпре доказати да Република Српска крши Дејтон. Како га се она у стварности слепо држи, јер јој је то једина гаранција опстанка, треба исфабриковати други повод, на пример „величање“ злочина у Сребреници, иако ту, наравно, нико релевантан не велича ратни злочин, само негира да он достиже квалификацију геноцида. Са мотивом, „заустављање новог и спречавање величања старог геноцида“ НАТО би могао бити послан на Републику Српску.

Немачка, тако како је кренула да клизи десно према полу „рат“, не би имала ништа против. Једине наде су: а) да се НАТО неће усудити на тако радикално решење које би укључивало десетине хиљада мртвих; б) да ће бити заузет на другој страни; в) да ће европска друштва схватити да већ живе по приоритетима атлантске војне хунте.

Права гротеска: Западу је потребан рат на Балкану да почне светски рат. Нема бољег доказа важности Балкана у светским пословима.

Увек исти принцип, ни рат не могу да почну без нас. Кад га нема, треба га измислити.

Време је да Запад стане на властите ноге.