Алистер Крук: Савез Кине и Русије подиже нервозу на Западу

Допуштајући све очигледније спајање Кине и Русије, Сједињене Државе су занемариле доктрину која је освештана као део западног стратегијског канона још од Макиндеровог времена у 19. веку

Парадокс је да је Бајденова администрација – потпуно невољно – довела до рађања „новог света“. То је, напротив, учинила својим грубим противљењем рађању овог света. Што се више западне елите успротиве том процесу – путем „спасавања ционизма“ или „спасавања европске Украјине“ и сламањем супротстављених гласова – на бизаран начин убрзавају стварање Левијатана.

Дуготрајни опроштајни загрљај председника Сија са председником Путином након њиховог састанка 16. и 17. маја без обзира на све запечатио је рађање новог света – чак је и Њујорк тајмс, уз уобичајени нарцизам, означио Сијеву срдачност као „пркошење Западу“.

Корен надолазезаћег распада произилази управо из мањкавости коју оличава наслов Њујорк тајмса, у којем се на ниподаштавајући начин означавају сеизмичке промене као у основи „анти-западњаштво“. То одражава слабовидост, насталу отуда што не жели да се види или чује оно што се налази пред самим очима: уколико је реч о пуком „анти-Западу“ – ничему више од негације негације – онда би критика донекле била оправдана. Ипак, ово није пуко негирање.

Уместо тога, заједничка изјава Кине и Русије обима скоро осам хиљада речи евоцира неке елементарне природне законитости у скицирању западне узурпације фундаменталних принципа човечности, реалности и поретка – што је критика која излуђује колективни Запад.
Убрзавање пропасти

Дејвид Брукс, амерички аутор који је сковао израз БоБу (скраћено од „боемска буржоазија“, Bohemian Bourgeoisie, чиме се означава елита у великим градовима) како би означио успон идеологије побуђености (wokeism), сада тврди како „либерализам“ (шта год то значило данас) „море бољке“, те како је у повлачењу. Класичан „либерални“ дух времена почива на темељним опредељењима и моралним обавезама које претходе било ком избору – наше обавезе према породици, нашим заједницама и нацијама, прецима и потомцима, Богу или неком скупу трансцендентних вредности.

Либерализам се показује као млак и неинспиративан, бележи Брукс; „Он избегава велика питања попут: зашто смо овде? Шта је смисао свега овога? Он негује неке благе буржоаске врлине као што су љубазност и пристојност, али не, као што Лефевр указује, неке од узвишенијих врлина попут храбрости, лојалности, побожности и самопожртвоване љубави“.

Недвосмислено речено, Брукс у одвојеном напису заговара став да претераним наглашавањем појединачних избора чист либерализам слаби друштвене везе: у потпуно либералном етосу, прећутно питање помаља се иза сваког односа: да ли је та особа добра за мене? Свака друштвена веза постаје привремена и случајна. Када друштва у потпуности постану либерална, она занемарују (како наводи Брукс) средишњу истину на коју је указао Виктор Франкл, да је „човеку потрага за смислом главна животна покретачка снага“.

Заједничко саопштење Сија и Путина стога није само детаљан делатни план за будућност БРИКС-а (иако, уистину, представља опширан радни план за самит БРИКС-а који би требало да се одржи у октобру). Русија и Кина су пре свега изнеле динамичну визију конкретних принципа као стубова за ново друштво у постзападној будућности.

Усредсређујући се директно на основне изворе значења који су дубљи од личних одабира – веру, породицу, тло и „заставу“ – Русија и Кина су покупили расуте комаде и подигли скиптар бандуншког[i] Покрета несврстаних кроз промовисање права на национално самоодређење и окончање више векова старог система експлоатације.

Но, како и зашто се може рећи да Запад убрзава своју сопствену пропаст?

Њујорк тајмс даје наговештај одговора на питање „зашто“: стара англо-америчка опсесија пркосном Русијом којој Запад никада није успео да наметне своју вољу. И сада, Русија и Кина су издале заједничко саопштење, у понечему слично оном о пријатељству „без ограничења“ из фебруара 2022. године. Међутим, она овога пута иде још даље.

Приказује њихов однос као „надмоћан у односу на политичке и војне савезе из времена Хладног рата. Пријатељство између две државе нема ограничења, нема ‘забрањених’ подручја за сарадњу…“

Да будемо јасни, ово нарушава дуготрајно западно правило триангулације: САД морају да буду сврстане уз неку од сила, Русију или Кину, против треће; али никада не би требало допустити Кини и Русији да се повежу против САД! – што је доктрина која је освештена као део западног „канонског“ стратегијског мишљења још од Макиндеровог времена у 19. веку.
Последице грешака

Ипак, „два против једног“ је тачно оно што је Бајденов тим нехотично „испословао“.

Шта чини, онда, одговор на питање „како“?

Проблем са свим западним решењима за сваки геополитички проблем је што се неизбежно састоје од понављања онога што је одраније чињено.

Грешка:

Реј Мековерн, некадашњи помоћник америчког председника, забележио је да „како је Бајден преузео дужност 2021. године, његови саветници су га уверавали да може да игра на карту руског страха (sic) од Кине – и да направи расцеп између њих. Ово је ‘грешка над грешкама’ у расуђивању зато што је створило околности у којима западни ‘поредак’ може бити разграђен“.

„Ова [претпоставка о руској слабости] постала је срамно очигледна када је Бајден рекао Путину током њиховог састанка у Женеви… да би хтео да постави реторичко питање: ‘Имате више хиљада километара дугу границу са Кином. Кина настоји да постане најмоћнија економија на свету и највећа и најмоћнија војна сила на свету’“.

Мекговерн је приметио како је састанак пружио Путину јасну потврду да су Бајден и његови савезници били заглављени у жалосно застарелој процени руско-кинеских односа.

Бизаран је био начин на који је Бајден описао свој приступ Путину и Кини: на аеродрому после самита, Бајденови помоћници су дали све од себе да га угурају у авион, али нису успели да га спрече да подели још понеку своју „мудрост“ о Кини: „Русија је сада у врло, врло тешком положају. Њих притиска Кина“.

„Да!“, понављати изнова и изнова исто! Бајден је покушавао, на основу саветовања својих стручњака, да уметне свеприсутни западни „клин“ између Русије и „велике“ Кине.

Након ових опаски, Путин и Си су провели остатак 2021. године покушавајући да разувере Бајдена у вези са „кинеским стиском“: заједнички напори свој врхунац су досегли на састанку „без ограничења“ који су Си и Путин одржали ове године. Да су саветници обратили пажњу, запазили би дугу историју руско-кинеског узајамног приближавања. Али не, они су били идеолошки окамењени у гледишту да су две силе предодређене да буду вечити непријатељи.

Удвостручење улога на погрешне одлуке. Ствари постају све горе:

Онда је 30. децембра 2021. године у телефонском разговору Бајден уверавао Путина да „Вашингтон нема намеру да распореди офанзивно наоружање у Украјини“. Међутим, министар спољних послова Лавров открио је да када се састао са државним секретаром Блинкеном у Женеви јануара 2022. године, овај се претварао да није чуо шта је Бајден рекао Путину 30. децембра 2021. године. Уместо тога, Блинкен је инсистирао да америчке ракете средњег домета могу бити распоређене у Украјини и да би САД могле бити вољне да размотре њихову бројност.

Погоршање већ огромне грешке

У августу 2019. године, када су се САД повукле из споразума којим се забрањују ракете средњег домета у Европи, већ су разместиле ракете у Румунији и Пољској (говорећи да је њихова сврха тобожња „одбрана од Ирана“). Међутим, лансери који су постављени намерно су подешени да могу да прихвате и нуклеарне бојеве главе, било на крстарећим или балистичким ракетама; но, овде постоји проблем, пошто није могуће одредити која је ракета смештена у лансер, пошто цеви имају поклопце. Време потребно да се ове ракете домогну Москве је девет минута из Пољске, односно десет минута из Румуније.

Али уколико, како је Блинкен запретио, оне могу бити инсталиране у Украјини, то би умањило време на свега седам минута (а уколико је реч о хиперсоничним ракетама, којима САД још увек не располажу, то би било свега 2-3 минута).

Да појаснимо, овај рат (у Украјини) је за Русију егзистенцијални сукоб који ће она наставити да води, без обзира на све. Пекинг је у потпуности свестан висине улога за Русију (а на крају крајева и за Кину).

Последице ослањања на „понављање исте тактике“ претњи и притисака изнова и изнова

У Москви 18. маја, након последњег самита Сија и Путина – како пише М. К. Бадракумар – Лавров је предвидео повећање западних испорука оружја Украјини, што одражава не само потребу Џозефа Бајдена да се уочи избора прикаже као неко „ко се супротставља Русији, већ такође и реалност да ‘се акутна фаза војно-политичког сукобљавања са Западом’ наставља у ‘пуном замаху’“.

Западни мисаони процес, рекао је Лавров, опасно облеће око „контура формирања европског војног савеза – који би обухватао и нуклеарну компоненту“. Лавров са жаљењем наводи да су „они одабрали сукобљавање на бојном пољу: ми смо спремни за то“. „Наум наношења стратешког пораза Русији, војног и на другим пољима, чиста je фантазија којој ћемо се одлучно супротставити“.

Европска војна слабост објашњава, претпостављамо, спорну идеју да се оружаним снагама придода и нуклеарна компонента.

Једноставно речено, уз САД које не могу да одустану или да ублаже своју одлучност да одрже хегемонију, Лавров види изгледе за повећање западног снабдевања Украјине оружјем. Дискурс војне ескалације је у моди у Европи (око тога нема никакве сумње), али и на Блиском истоку и у Украјини – западна политика је у великом проблему. Оправдано је сумњати да ли Запад уопште има политичку вољу или унутрашње јединство да се држи овог агресивног политичког курса. Продужавање ратова традиционално се не сматра пријемчивим за бираче када предизборна кампања досеже свој врхунац.

________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[i] Мисли се на на конференцију азијских и афричких држава која је одржана у Бандунгу, на Јави у Индонезији, у априлу 1955. године. Учестовало је укупно двадесет девет држава и заступани су ставови афро-азијске економске и културне сарадње насупрот колонијализму и неоколонијализму било које нације.