Закључан у библиотеци!

После литија први пут су почели да ме позивају на књижевне вечери у Црној Гори. Наравно у градове у којима су Срби били већина и где српске партије воде кадровску политику на локалу. Ево ме већ други пут ове године у Пљевљима. Први пут у организацији Српске куће из Пљеваља , а други пут по позиву нове директорке Библиотеке Бојане Ђачић.

Своју власт у српским срединама Милова клика је заснивала пре свега у ненормалном запошљавању својих кадрова у све сфере политике, власти и културе. Знам да мој други долазак у Пљевља није све обрадовао. Нарочито не библиотекаре и књижничаре велике и прелепе Библиотеке чија је обавеза да бар једном месечно поздраве госта, писца који долази да одржи књижевно вече, седам сати путујући аутобусом из Београда. Радно време им је до 20.00 часова, а књижевно вече је почело у 19.00 часова у читаоници Народне библиотеке.

Нико од њих из друге смене није завирио на књижевно вече, бојкотовали су новопостављену директорку која није чланица дпс-а, која је тринаест година радила у селу под Љубишњом и пешачила до школе. За њу није било места у градским школама, примани су дпс кадрови. Књижевне вечери прављене монтенегринским списољупцима, дпс кадровима, оним који се залажу за црногорски језик, српски писац у Библиотеци у Пљевљима за њих је већ био скандал.

Људе запослене у установи културе не занима нити књижевно вече писца који је потегао аутобусом чак из Београда да исприча причу о ужасима рата који се дешавао у прекодринским српским земљама, који се дешавао на Косову. Направио сам стотине књижевних вечери, идем свугде где ме позову, али библиотекари који су моји домаћини, а ја њихов гост увек су били присутни и до краја отпратили оно што сам хтео да кажем. Сала је била пуна необичног света који воли моје антиратне приче.

Онај који је видео рат и упознао га не може да буде ништа друго, сем антиратни писац. Зато је публике било више него довољно. Чак из Пријепоља дошла је група да ме чује и упозна, да се слика са мном. Стигли су њих тројица из Бара. Књижевно вече да је писац имао више снаге могло је да траје до пред зору. Публика ми је постављала питања и све их је интересовало. Уводну реч је дала директорка библиотеке, која је била и модератор, којој то уопште није у опису посла. У опису посла библиотекара је да воде књижевне вечери, а не само да нису водили књижевно вече, него се на њему нису ни појавили.

Није се појавио ни правник (шта ће библиотеци правник, новопазарски ђак, који је тренутно на родитељском одсуству). Био сам у многим библиотелама, гост стотине Библиотека, за ових педесет година писања, али никад нисам чуо ни за једну Библиотеку, да има стално запосленог правника, ваљда да тужи оне који закасне за враћање књига. Тако је дпс награђивао своје кадрове. Кажу да има општина по Црној Гори где је толико запослених да столице морају да носе од куће, јер немају где да седну. Општина Нови Београд има исти број запослених као и Општина Бијело Поље.

Књижевно вече је трајало готово два сата, а кажем могло је потрајати што се публике тиче и дупло. Има једна стара зем прича о двојици пријатеља, од којих је један дивно свирао на харфи, а други умео дивно да слуша. Док је први свирао о киши слушалац је видео кишу како пада, док је свирао о реци, слушала је видео реку како тече. Једнога дана онај који је умео добро да слуша разболи се умре. Онај који је умео да свира сломи харфу и никад више није свирао. Публика је била таква да нисам читао ништа од своје прозе, већ сам им причао приче, које су се нашле у књигама неке друге. Књижевно вече се претворило у посело. Ја сам причао, а они су ме слушали, као ретко где. Близу су Пљевља Босни и приче о рату су овамо прво стизале.
Завршило се књижевно вече и публика је кренула ка излазу носећи купљене књиге са потписом аутора, али напоље нисмо могли. Брижна библиотекарка и књижничари који се нису ни појавили на књижевној вечери, а то им је основ културе, су погасили светла и закључали нас све са публиком у Библиотеци. Директорка која је у другој торби имала кључ од Библиотеке телефонира кући да јој донесу кључ.

За то време у ходнику у који су брижна библиотекарка и књижничари погасили светла настављам књижевно вече. Било је ту и старих и болесних људи, осамдесетопетогодишњака, Пријепољаца који су каснили на аутобус и оних других, који су наставак књижевне вечери једва дочекали, поздравили. Књижевно вече је настављено у ходнику Библиотеке. Нису то једина врата у Црној Гори која су за мене закључана. За мене и за све оне који се осећају Србима из Црне Горе. После тога кад је стигао кључ за вечером смејемо се и причамо како је то био најбољи део књижевне вечери.

Пише: Небојша Јеврић