Зоран Чворовић: Резолуција о Сребреници – има ли разлога за бригу?

Имајући у виду доношење Резолуције о дану сећања на тзв. геноцид у Сребреници у Генералној скупштини УН, познати руски политички аналитичар средње генерације и предавач на Историјском факултету Универзитета Ломоносов Алексеј Пиљко закључује како се „стиче утисак да док Русија решава своје питање у Украјини, Европска унија покушава да почисти Западни Балкан, јер не жели ни да остави хипотетичку могућност да се Русија врати у овај регион“.

Такво геполитичко тумачење ефеката навдене резолуције једино и има смисла, пошто се ради о акту који нема правно обавезујући карактер. Јер, за разлику од резолуција Савета безбедности које су правно обавезујуће за све државе чланице УН, па и за оне државе које се не слажу са садржајем појединих резолуција, резолуције Генералне скупштине УН, осим у питањима финансирања УН, имају искључиво политички карактер и не стварају никакве правне обавезе за државе чланице УН. Следствено томе, Република Србија, али ни Република Српска, нису ни на који начин међународноправно обавезне да поштују и примењују ставове из Резолуције о тзв. геноциду у Сребреници.

Подељен свет

У међународноправној литератури се по правилу срећу тезе да препоруке (резолуције) Генералне скупштине „нису правно обавезне, али имају велики политички и морални значај“. Међутим, поступак доношења Резолуције о тзв. геноциду у Сребреници, укључујући и резултат гласања у Генералној скупштини УН, понајбоље показују колико и овакво тумачење ефеката (политички и морални) резолуција Генералне скупштине увелико припада историји међународних односа, јер му се не може пронаћи оправдање у новом начину рада Генералне скупштине.

Какав политички и морални ауторитет може имати резолуција за коју је гласало само 43 одсто држава чланица УН, односно 84 државе које представљају тек једну трећину укупне светске популације. Другачије речено, може ли имати икакав политички и морални ауторитет резолуција коју није подржало чак 107 држава чланица УН. Притом, да би била донета ова резолуција, државама колективног Запада, као њеним главним предлагачима и заговорницима, нису биле довољне политичке претње и финансијске уцене према малим државама чланицама УН о којима су ових дана сведочили бројни светски званичници, него су морали да измене и устаљену праксу одлучивања у Генералној скупштини. Уместо да се о резолуцији одлучује консензусом или двотрећинском већином, предлагачи резолуције су се прегласавањем у питањима процедуре изборили да се овог пута одлучује већином гласова присутних делегација држава чланица. Тако су сами предлагачи Резолуције о Сребреници на посредан начин деградирали своју резолуцију, јер се према чл. 18. Повеље УН простом већином не може одлучивати у „важним питањима“.

Тако се целокупан поступак доношења Резолуције о Сребреници разликовао од начина доношења, примера ради, Резолуције о геноциду у Руанди. Тада је нацрт резолуције уочи разматрања у Генералној скупштини био усаглашен унутар земље, а затим и у регионалној групи – Афричкој унији. Овог пута, како је у расправи приметио представник Русије у УН Василиј Небензја, „нисмо видели било какав покушај да се договоре заједнички приступи“, већ је, уместо тога, „поменута ’група пријатеља‘ припремила и изнела на разматрање нацрт као готов производ по принципу ‘узми или остави’, прикривајући се са неколико рунди формалних консултација“.

Усвајање Резолуције о Сребреници показало је, речју овог руског дипломате, „колико је подељена светска заједница и око Сребренице и око навдених одлука“ (Хашког трибунала и Међународног суда правде, које се односе на ратне догађаје у Сребреници почетком јула 1995. године), па из тог разлога ова резолуција не може ни имати било какав универзални политички и морални ауторитет.

Када је у питању однос држава чланица УН према злочину геноцида, Резолуција о дану сећања на тзв. геноцид у Сребреници ће, како примећује Небензја, као својеврсна „Пандорина кутија“, „укинути постојећи статус кво“, који је достигнут 2015. године једногласним усвајањем Резолуције Генералне скупштине 69/323 о проглашењу 9. децембра за Међународни дан свих геноцида. Истовремено, представник Русије у УН је у дану гласања за Резолуцију о Сребреници подсетио њене предлагаче и спонзоре „да одлуке Генералне скупштине УН о геноциду и другим злочинима нацистичке Немачке против народа Совјетског Савеза током Другог светског рата 1941-1945. нису биле усвојене“, а да су „ти злочини нацистичког режима однели животе 27 милиона совјетских грађана“.

Једном речју, од доношења Резолуције о Сребреници на нивоу УН не постоји више јединствен однос према злочину геноцида. Захваљујући иницијаторима и спонзорима Резолуције о Сребреници, од сада ће се приликом квалификовања злочина геноцида свака држава и блок држава (В. Небензја истиче како је Резолуција о Сребреници усвојена од стране „добро знане групе која гласа по блоковској дисциплини“) руководити партикуларним политичким, уместо универзалним међународноправним критеријумима, који су били израз политичког консензуса чланица светске заједнице, на темељу којег је 1948. године и донета Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Тако су западни глобалисти, у тежњи да очувају хегемонију своје псеудоимперије на заласку, довели у питање још један важан међународни кривични институт настао у оквиру послератног јалтско-потсдамског поретка.

Суверенисти би због тога требало понајмање да жале. Исход гласања о Резолуцији о Сребреници у Генералној скупштини УН показао је да западни глобалисти данас више не могу да чине оно што су могли 90-их година прошлог века – да међународноправне институте који су у време Хладног рата формирани на уговорној основи, сагласношћу воља суверених држава, реинтерпретирају и реконфигуришу у наднационална „међународна правила“, као инструмент политичке, војне, економске и културне глобалне превласти западне псеудоимперије.

Борба тек предстоји

Ако у светским оквирима Резолуција о Сребреници Генералне скупштине УН не може да прозиведе било какве правне последице, онакве какве је у ери униполарности производила противправна Резолуција Савета безбедности бр. 808 од 22. фебруара 1993. године, којом је основан Хашки трибунал, јер Запад више није кадар да свима намеће акте који су плод „голе силе“, то још увек не значи да Резолуција о Сребреници неће производити политичке и правне последице у оном делу света који се налази под влашћу западних глобалистичких „елита“.

Имајући управо то у виду, Слободан Антонић с правом упозорава да „после Резолуције о Сребреници у УН мало је сумње да наши ’европски партнери‘ неће појачати притисак на Србију како бисмо коначно и ми признали ‘геноцид’ у Сребреници“. Јер, „за ову резолуцију гласале су све велике земље ЕУ – Немачка, Француска, Шпанија и Италија, као и све средње државе ЕУ – Шведска, Пољска, Румунија, Ирска, Финска и Португалија“, па чак „и Шпанија и Румунија које не признају Косово“. Усвајањем Резолуције о тзв. геноциду у Сребреници је, према Антонићевој оцени, „дугогодишње стремљење наших западних пријатеља да у Србији свака изјава н-б-г-у-с (није било геноцида у Сребреници) постане кривично дело ушло у своју завршну фазу“. Стога нам у Србији у наредном периоду, по Антонићу, на унутрашњеполитичком плану „предстоји велика и тешка борба с онима који би да нас убеде ’да лепо признамо геноцид‘“. Због свега тога се, упозорава он, не можемо правити да се у четвртак у УН „ништа важно није десило“.

Због геополитичке позиције у којој се српски народ нашао након што је усамљен пружио војни отпор западним глобалистима на врхунцу њихове моћи 90-их година прошлог века, данас се као народ налазимо у позицији да један у глобалним оквирима правно и политички безвредан папир може још увек у српским државама произвести не само политичке, већ и озбиљне правне последице. Потписник ових редова је уочи гласања о Резолуцији о Сребреници у Генералној скупштини УН упозорио да се то може учинити посредством аката који регулишу приступне преговоре Босне и Херцеговине и Србије Европској унији.

Следствено томе, на исти начин на који је прошлогодишњи Француско-немачки план о нормализацији односа са тзв. Косовом и његов Охридски анекс укључен у Поглавље 35 приступних преговора Србије и ЕУ, тако и примена правно необавезујуће Резолуције о Сребреници може постати обавеза за Републику Србију њеним укључивањем у Поглавље 22 које се тиче регионалне сарадње. А регионална сарадња, према Споразуму о стабилизацији и придруживању, кључна је обавеза Србије у политичком дијалогу са Европском унијом у процесу придруживања, која укључује и испуњавање међународних обавеза које се односе на Хашки трибунал (чл. 4, 6, 10).

Небројено пута се показало да процес придруживања Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, колективни Запад користи као најефикаснији инструмент уцене и очувања неколонијалног поретка на српском националном простору, који је током 90-их година прошлог века успостављен помоћу НАТО агресија (1995. на РС и 1999. на СРЈ) и „наранџастих револуција“ и партијских пучева у Републици Српској, Црној Гори и Србији.

ЕУ као Empire Lite

Како су се евроинтеграције до сада показле као најефикасније средство за онемогућавање српских интеграција, не треба ни најмање сумњати у спремност Запада да кроз процес придруживања Европској унији БиХ и Србије имплементира у њихове правне системе Резолуцију о тзв. геноциду Сребреници. То би за последицу имало не само формирање у свести младих српских нараштаја колективне стигме геноцидности и октроисане историјске представе о ратовима из 90-их година, већ и стварање правних претпоставки за радикално преиспитивање дејтонске уставне позиције Републике Српске (прекомпозицију БиХ, у име тзв. функционалности, из дејтонске реалне уније у регионалну државу вишенационално безличних региона, те коначну изградњу посебних политичких нација у БиХ, Србији и Црној Гори – босанске, србијанске и црногорске).

За процес изградње таквих нових политичких нација од посебне је важности пружање кривичноправне заштите оним „вредностима“ и „истинама“ које колективни Запад користи као инструмент за разбијање историјских нација и њихових традиционалних вредности. Таква је, у српском случају, окторисана „истина“ о сребреничком геноциду над локалним босанскохерцеговачким муслиманима. С тим у вези, у врло инструктивном тексту Горан Ђорђевић и Страхиња Давидов примећују како „људска права и самоодређење не допуштају дугу окупацију неуспешних држава и зона“, па стога Запад тежи да успостави оно што Мајкл Игњатијев назива Empire Lite – хегемонистички центар без колонија, односно глобалну сферу утицаја без одговорности за непосредно администрирање и ризике дневне политике. Успех овог концепта директно зависи од успешности „новог облика туторства под називом изградња нација“, која подразумева формирање нових локалних „елита“, а у оквиру тог процеса и имплементацију и кривичноправну заштиту „вредности“ и „истина“ које обезбеђују на локалном простору soft хегемонију Empire Lite.

Пошто Резолуција Генералне скупштине УН о тзв. геноциду у Сребреници може накнадно стећи политички и правни значај само у оквиру уцењивачког механизма евроинтеграција, Србија и Република Српска се могу заштитити од негативних последица ове резолуције само напуштањем садашњег званичног курса евроинтеграција. Притом, Република Српска не може то учинити у оквиру БиХ пре Србије, а да витално не угрози своје интересе.

Ради анулирања потенцијалних негативних политичких последица Резолуције о Сребреници, а пре свега као јасна порука свету да се Србија и српски народ у целини не мире са ставовима изнетим у овој резолуцији, Влада Србије би морала у најкраћем року да упути дипломатске ноте свим државама са информацијом да је резолуција за Србију правно необавезујућа, те да почива на погрешној квалификацији чињеница. Пошто од прошлог четвртка више не постоји заједнички став држава света у односу на злочин геноцида, Србија би морала у најкраћем року да донесе Резолуцију Народне скупштине о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, те да и кривичноправно заштити сећање на жртве геноцида у НДХ.

Како је доношење ове резолуције још једном показало сву штетност политички мотивисаних одлука Хашког трибунала, на шта је нарочито указао представник Русије у УН у свом иступању, Србија би у циљу еманципације из неколонијалне позиције у којој се нашла након 2000. године морала да у консултацијама са Русијом, макар и накнадно, заједнички званично одбаци као правно ништаве све одлуке овог трибунала, па и оне у којима су ратни злочини над муслиманима у Сребреници у лето 1995. године квалификовани као геноцид.

Пошто је оснивање Хашког трибунала имало за циљ да на српском примеру пошаље поруку другим државама да у ери униполарности једино војска западне псеудоимперије – НАТО пакт – задржава право на вођење рата, док коришћење овог права, као класичног израза спољне суврености државе, у случају других држава постаје кривично дело, накнадно званично одбацивање свих одлука Хашког трибунала као правно ништавих посебно је значајно из угла заштите права Русије да војно интервенише у бившој совјетској републици Украјини.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/AFP News Agency

Извор Нови Стандард