Владимир Лорченков: ЈОШ ЈЕДАН БЛИЦ КРИГ ЈЕ ПРОПАО

 

Са интересовањем сам прочитао књигу Емануела Тода „Пораз Запада“. Сматрам да је књига фасцинантна, занимљива и у великој мери истинита. Не могу да кажем да се слажем са Тодовим мишљењем о коначном краху конвенционалног Запада – људи који имају француску дипломатију никада не губе јер увек заврше у табору победника – али се потпуно слажем са првим делом његовог бестселера. Условни Запад је заиста катастрофално потценио Русију, и то не у неком спиритуалном смислу, већ, како се каже, фактички.

Учени Тод са бројкама у рукама показује безначајност пропагандних постулата о „заосталој диктатури“: почев од најважнијег показатеља смртности деце (у Русији је, према УНИЦЕФ-у за 2020. она нижа него у САД – 4,5 наспрам 5,5 на 1000), закључно са руралном економијом, индустријом и оружјем, у чему је Руска Федерација међу светским лидерима. Статистика – не руска – такође непристрасно показује да је за време владавине В. Путина у Русији нагло опао број самоубистава, убистава, алкохолизма и порастао животни стандард. Лично, као особа која не воли В. Путина, више волим да видим самопрочишћавајући елемент руског друштва, шта да радим, нико није поништио личне преференције, али нико није поништио ни чињенице – чињеница оздрављења друштва под Путиновом ауторитарном демократијом је очигледна.

Једноставно, западни лидери на речима су осликавали једну Руску Федерацију, а у стварности су се суочили са другом. Емануел Тод појашњава, сматрајући ово важним, да су западни лидери искрено веровали у оно што говоре о Русији. Али не прецизира зашто.

… Ту бих ја могао да помогнем Тоду. Западни лидери су постали жртве истог феномена као и Хитлер. Сада уопште не поредим Хитлера и председника Португала (Шпаније? увек их бркам) или Белгије (Холандије? такође их бркам), само упоређујем разлоге зашто су се нашли у сличној ситуацији – наде у брзи пораз непријатеља на Истоку и изневерена очекивања. Сви, укључујући чак и Хитлерове поклонике попут фашиста и десничарских интелектуалаца Пјер-Антоана Кустоа и Лусјена Ребатеа, сложили су се да је најкатастрофалнија грешка канцелара био геноцид над словенским становништвом на окупираним територијама СССР-а. Да, и други су вршили геноцид, али је само Руса било 180 милиона – и управо њихово уништавање је довело до отпора огромне масе, услед чега је Немачка поражена.

Чиме је изазвана ова грешка? Хитлер је био војник Првог светског рата и провео је 4 године у рововима, слушајући пропаганду о „словенским подљудима“, и, као и сви ми, живео је са пртљагом своје младости (у одређеном узрасту човек престаје да упија и само истискује, као сунђер). Он је стварно поверовао да Руси нису људи.

… Сви се слажу да је Руска Федерација изгубила пропаганду на почетку рата – није ни чудо, министар одбране није слушао наређења Влада Путина, а пропагандом се тада „занимао“ масон Иљницки, велики пријатељ Ходорковског и Григорјева. Зато је русофобска пропаганда била на висини. Они који имају памћење сећају се злокобног мрака који се надвио над светом, кад су Русе фактички ставили ван закона и спремали се, весело, да нам укину језик и књижевност, да поделе нашу земљу као своју, а нас претворе у робове. Многи су тада изгубили живце, исписали су се из Руса, пронашавши баку тираносаурку (таквим људима никад нећу опростити, иако разумем разлог њихове слабости). Антируска пропаганда је, понављам, била бриљантна, али – она је била та која је одиграла окрутну шалу, јер су људи који су је смислили заиста у њу поверовали. Тако је једном новинар и писац Мусолини поверовао у Италију коју је измислио, и био је веома разочаран у њу кад се показало да је у стварности другачија.

Има ли смисла истрајавати на Мусолинијевим грешкама? Није ли време за помирење са чињеницом да је још један блицкриг пропао, да се поштеде остаци несрећних Украјинаца, макар ради милосрђа? Молим се Богу да просветли европску браћу.

***

Два пута дневно и покварени сат показује тачно време: „Новости“ Европског масонског комсомола, „Ле Фигаро“, објавиле су интервју са француским историчарем Емануелом Тодом, који је 1975. године предвидео распад СССР-а 1991. на основу статистичких података. Тод је прави историчар, последњи представник школе „Анали“, студент и практично усвојени син самог Емануела Бернара Ле Роја Ладурија (највећег стручњака за историју „француске украјине“, Лангедока, „рок звезде“ медиевалиста ). Тод је сада објавио књигу „Губитак Запада“, у којој, на основу истих статистичких података, предвиђа колапс ЕУ. Нећу улазити у детаље, можете сами да прочитате књигу, али ја ћу вам препричати главну ствар.

Поткрепљујући своје мишљење бројкама, Тод у књизи објашњава три главна разлога неминовног колапса ЕУ и колапса конвенционалног „Запада“. Први је блеф Сједињених Држава које лажу о свом БДП и Тод показује како и шта лажу. Други је промена моралне климе изазвана смрћу протестантског морала, што, заузврат, доводи до смањења ионако ниског БДП-а. Трећи – победа Русије која је ојачала своју реалну економију (Русија је, по Тоду, једна од ретких правих индустријских сила) коју, де факто, подржава цео свет и то не из љубави према Русима, већ јер је „Запад заситио свакога агресивним наметањем свог модела“.

А сад конкретније. По резултатим првог руско-западног рата, Тод предвиђа ослобађање 40 одсто украјинских територија и њихово припајање Русији (како ја разумем, реч је о обалском појасу до Придњестровља), као и успостављање од стране Москве неутралног режима на преосталом комаду територије. Тод режим у Русији назива „ауторитарном демократијом“ и објашњава зашто то није диктатура или тоталитаризам (што је, генерално, свакоме јасно, за овај закључак не морате бити Ладуријев ученик).

Зашто сам склон да верујем Тоду и његовом предвиђању пропасти ЕУ? Сам интервју буквално вришти о овоме. У разговору за „Фигаро“, озбиљан научник, историчар, водећи стручњак у својој области, принуђен је да се стално правда, буквално у сваком пасусу појашњавајући „не, овај закључак доносим не зато што сам агент Кремљ, подаци само показују да… не, ја нисам про-путин… не, нисам проруски оријентисан…“ . А тон новинара постаје све безобразнији, ина крају једноставно – „човече, јеси ли сигуран да ниси постао реакционар зато што си стар”? И тај глас из тоалета долази из земље која је свету дала новинаре попут Волтера и Кустоа старијег…

П.С. Шта ја мислим о Тодовом мишљењу? Па исто што и увек. Шанса за мир је ново средњевековље пошто свет не подржава велику структуру а ла Римско царство (не слушајте бајке о „варварским инвазијама“, римски слон је страдао због своје величине и није могао да хода ). Што пре уђемо у нову мрачну еру, то боље за све. Како? Деколонизацијом и уништавањем централизованих држава, а још више наднационалних империјалних структура као што је ЕУ. Само на месту Француске требало би да буду најмање три државе – Бретања и Нормандија, Окситанија, Ил де Франс (а идеално пет, јер су Гаскоња и Прованса, иако говоре на дијалекту истог језика – окситанског – и даље веома различите). Европу чека нови средњи век; чека је, дакле,  Слобода! А Русија… С њом не морате ништа да радите. Русија мора остати оно што је била у 13. веку и остала до сада, није се променила – огроман простор делова повезаних заједничком идејом, религијом, језиком, валутом и формалном централном моћи… Просто, Русија је одавно деколонизована и – помажући ЕУ да се деколонизује – она представља авангарду човечанства!

(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)