Зашто треба укинути Закон о тзв. родној равноправности

Закон о тзв. родној равноправности усвојен је још 2021. године, чиме је престало важење Закона о равноправности полова из 2009. године, а ових дана требало би да ступе на снагу његове одредбе које се односе на употребу џендеризованог језика, о чему смо писали и раније (https://rt.rs/opinion/aleksandar-lukic/25179-aleksandar-lukic-jezik-nasa-kuca/).

Закон је донет уз велико противљење релевантних установа и тела као што су Матица српска, Одбор за стандардизацију српског језика, катедре за српски језик филолошких факултета и др.

У том погледу одржано је неколико скупова који су имали и научни карактер, а угледне лингвисте угостио је и патријарх Порфирије у Патријаршијском двору када је и одржано саветовање на ову тему.

На овом скупу дошло се до заједничког става о томе да „надлежни органи не спречавају, него су више него толерантни према групи невладиних организација које непосредним присуством у предшколским установама и школама упорно и систематски промовишу џендер идеологију, политику и праксу, пропагирајући да и најмлађа деца сама могу да бирају којег су пола и рода (све до могућности медицинске промене пола)“.

О важности овог питања говори и чињеница да се сам патријарх Порфирије више пута огласио по овом питању и заложио да закон треба укинути због његовог штетног утицаја на националну свест и идентитет нашег народа.

Речју, кроз промене језика жели се промена свести. Са друге стране, џендеристи ће све противнике означити као застарели патријархално-конзервативни бастион, а жене које се томе противе и не желе себе да означе као гледалице, пишкиње, тренерке, говорнице, филолошкиње, професорке докторке и сл. прогласиће нееманципованим и неосвешћеним женама које су још увек под утицајем патријархалног система.

Насупрот томе, освешћене жене рећи ће да су говорнице изашле за говорницу, да посланице читају Посланице апостола Павла, да тренерке носе тренерке. Укинуће се реч писац да не би било писачица или пишкиња, па ће се говорити о списатељима и списатељицама. Гледалац ће постати гледатељ, да се не би говорило о гледалицама.

Речи са завршетком –лац тако постају непожељне у џендеризованом новоговору. Оваквих примера који руше сам језик има много и тешко их је све побројати.

Оно што посебно пада у очи јесте измена самог назива закона. Уместо појма пол, уводи се појам рода, при чему се не користи именички израз равноправност родова, већ се користи придевски предзнак родна чиме се замагљује право значење појма равноправности родова. С обзиром на то, поставља се питање зашто је било важно направити такву измену.

Реч „родна равноправност“ заправо је лош покушај директног превода енглеског појма gender equality. Превод је лош зато што реч „род“ у српском језику нема само граматичке и логичке конотације, већ има и другачије, онтолошко значење.

На пример, ако кажемо да је била родна година, онда ћемо пре свега мислити на род као рађање. Другим речима, то је она година у којој је добро родило. Речи (род)итељ и по(род)ица, такође подразумевају рађање. (Род)јаци су они који су једни другима неки род. Род такође означава првобитну људску заједницу која је претходила племену, из којег се касније развија оно што називамо (на)род.

Дакле, када у српском језику енглеску реч gender equality преведемо са „родна равноправност“ исправно бисмо је третирали као равноправност у рађању (свака година да буде родна, на пример), или као равноправност међу рођацима, народима или историјски међу родовима као првобитним заједницама.

На тај начин долази до мешања значења са тенденцијом да се изгуби изворно значење речи „род“. Зато је у овом случају било боље не преводити, већ задржати изворни облик џендер. У време некритичке употребе небројених англизама, то не би било ништа ново, а имало би и неко оправдање.

Етимолошки, ова реч долази у енглески из латинске речи genus која би на енглески могла да се преведе и као kind или type, што би у конкретном случају могло да се односи на типове људи који имају исте или сличне карактеристике. У том случају могло би се говорити о равноправности типова људи у смислу њиховог виђења сопственог идентитета, које не мора да буде повезано са мушко-женским односима, већ и са другим стварима.

Неко, на пример, може да се роди као Тунгузијац, али да се осећа као Британац, или да се роди као човек, а да се осећа као магарац итд. По принципу равноправности џендера, у првом случају, Британија би морала да му да држављанство, уколико би он то затражио, а у другом случају би морала да му се обезбеди слама, као његово право, у складу са Хераклитовим фрагментом да магарци радије бирају сламу него злато.

У енглеском језику до половине двадесетог века реч gender подразумевала је само граматичку категорију, а граматички родови односе се на именице као врсте речи које не морају да буду повезане са квалитетима онога што називамо стварност. Тек у другој половини 20. века, превасходно у неким феминистичким теоријама, почиње се са другачијом употребом те речи и долази до раздвајања појмова sex као биолошке категорије и gender као друштвеног конструкта. Појам пола претпоставља поделу на два у том смислу, тј. поделу на жене и мушкарце, док међу џендерима, мушко и женско су две од безброј опција.

Закон о тзв. родној равноправности у члану 3 говори да „родна равноправност подразумева једнака права, одговорности и могућности, равномерно учешће и уравнотежену заступљеност жена и мушкараца у свим областима друштвеног живота“, док се у члану 6 каже да „род означава друштвено одређене улоге“. То би требало да значи да постоје два пола која имају различите друштвене улоге које овај закон погрешно именује као „родне“, јер „род“ као „џендер“ подразумева да поред мушкараца и жена, постоје и други идентитети, тј. да подела није поларизована илити бинарна. Зато могу да се појављују „небинарна“ бића, која се промовишу и путем Евровизије.

Закон је у појмовним одређењима у великој мери нејасан, јер се негде говори само о полу (на пример члан 10 у којем се између осталог говори о уравнотеженој заступљености „полова у управним и надзорним телима и на положајима“), а родови се не спомињу, вероватно зато што би то направило математички проблем, али са друге стране, говори о томе да закон није доследан.

Савет за српски језик Владе Републике Србије ових дана упутио је влади предлог да се ставе ван снаге одредбе овог закона које се односе на употребу језика због „поприлично неприродне поставке о примени некаквог мутног појма родно осетљивог језика“. Доследна примена тих одредби довела би и до тога да се не сме рећи да је жена човек, пошто је то именица мушког рода. Председник овог Владиног савета Александар Милановић, међутим, рекао је да сам закон не треба укидати.

Иако је то добра иницијатива, ипак се тако не решава проблем у целини, зато што је, као што смо у овом тексту већ нагласили, споран сам назив закона који неоправдано уводи појам родности уместо речи пола, како је дефинисано претходним законом из 2009. године, при чему је нејасно дефинисан и недоследно се у самом закону примењује. Са друге стране, све што се тиче равноправности, већ је садржано у Уставу ове земље у којем нема појма рода, али и у другим законима и подзаконским актима који се могу мењати и унапређивати.

И да закључимо, није кључно питање равноправност мушкараца и жена, јер се тиме ставља на страну постојање неравноправности међу људима и државама и то од стране управно оних центара моћи који промовишу процесе џендеризације.

Овакви закони представљају само један сегмент тих процеса промене свести који под плаштом „равноправности међу родовима“ заправо промовишу равноправност међу „робовима“ новог посткапиталистичког система. А о господарима ни речи.