Мајкл Фројнд за Јерусалим пост: Резолуција о Сребреници отвара Пандорину кутију

У ауторском тексту за Јерусалим пост, новинар из Њујорка и некадашњи савјетник Бењамина Нетањахуа Мајкл Фројнд изјавио је да би изгласавање резолуције у Сребреници у Генералној скупштини УН била “балканска грешка епских размјера”, која носи ризик да отвори Пандорину кутију сличних резолуција у свијету.

С обзиром на ратове који бјесне на Блиском истоку и у Украјини, није изненађујуће да би тињале тензије на Балкану углавном остале непримјећене. Међутим, непажња према региону који је у прошлости избио у широк сукоб носи и своју опасност, а то би ускоро могло бити стављено на пробу.

У тренутку писања овог текста, Генерална скупштина УН-а требало је да гласа ове недјеље о нацрту резолуције чији су коспонзори САД, Њемачка и други, а којом би се формално признао масакр више од 8.000 муслимана у Сребреници у Босни и Херцеговини у јулу 1995. Херцеговина као чин геноцида. Предложени текст би такође одредио 11. јул као годишњи међународни дан размишљања и сјећања на убиства.

Иако су ратни злочини почињени у Сребреници по свему судећи ужасни, они не представљају геноцид, како је истакао познати ловац на нацисте Ефраим Зуроф из Центра Симон Визентал.

Штавише, ова резолуција никако не би могла доћи у горем тренутку за Балкан. Они који стоје иза ове иницијативе можда имају најбоље намјере, али беспотребно антагонизирају Србију и ризикују да дестабилизују цијели регион.

Осим тога, усвајање резолуције у садашњем облику могло би се показати изузетно штетним за Израел и друге западне земље.

Балкан је већ на ивици, углавном захваљујући провокативним настојањима Косова да добије међународно признање као независна држава. Косово, покрајина Србије и колијевка њене цивилизације, незаконито је и једнострано прогласило независност у фебруару 2008. године, што власти у Београду одбијају да признају.

То није спријечило Косово да води међународну кампању за учвршћивање своје позиције. Прије само неколико недјеља, Парламентарна скупштина Савјета Европе гласала је за препоруку да Косово буде позвано да постане чланица, што је разбјеснело Србе, који такве гестове виде као покушај аутсајдера да им наметну рјешење без њиховог пристанка.

У овом контексту, одлука Бајденове администрације да сада крене напријед са резолуцијом УН-а о догађајима који су се десили у босанском рату прије скоро 30 година је у најмању руку чудна. То би представљало балканску грешку епских размјера. Током рата у Босни, од 1992. до 1995. године, дјела окрутности и бруталности чиниле су све стране: и Срби, и босански Муслимани, и Хрвати.

Иако је Сребреница најпознатија, тешко да је то једини примјер човјекове способности за нечовјечност. Након избијања рата, УН су основале Међународни кривични суд за бившу Југославију, који је касније осудио званичнике босанских Срба за њихове акције у Сребреници.

Касније је такође прогласило шест високих хрватских званичника кривим за ратне злочине и закључило да је хрватска влада водила злочиначку политику етничког чишћења.

Стога, издвајајући оно што се догодило у Сребреници, игноришући друге страхоте босанског сукоба, УН имплицитно сугеришу да су само Срби били починиоци, а сви остали жртве.

Ово не само да је историјски погрешно, већ ефективно забјељује многе злочине које су починиле власти босанских Муслимана и Хрватске.

Тешко да је то побједнички рецепт за изградњу већег разумијевања у региону.

Током година, било је важних корака ка помирењу. 2015. године, на примјер, предсједник Србије Александар Вучић посјетио је село Поточаре у БиХ, гдје се налази спомен обиљежје Сребреница, да ода почаст жртвама. Он је најавио и да ће Србија донирати пет милиона долара за развојне програме општине Сребреница.

Конкретне мјере као што су ове, а не резолуције УН донете у некој далекој комори, једини су начин да се заиста дође до искреног историјског обрачуна. Умјесто да жури да гласа о једностраној резолуцији, Генерална скупштина је требало да тежи формулисању свеобухватнијег текста заснованог на консензусу свих укључених страна.

Свака резолуција која настоји да обиљежи злочине рата у Босни 1990-их захтијева пажљиво разматрање сложености сукоба. Ако се то не учини, могло би да изазове избијање непријатељстава која нису ни у чијем интересу.

Уочи предстојећег гласања, Милорад Додик, предсједник Републике Српске, упозорио је да „Босна и Херцеговина можда неће преживјети“ усвајање резолуције УН.

Као одговор, америчка амбасада у Сарајеву је саопштила да сваки покушај разбијања Босне „неће бити толерисан“. Ово само служи да подвуче колико су високи улози.

Штавише, очигледно је да ће усвајање резолуције којом се Сребреница означава геноцидом представљати преседан и отворити пут непријатељима Израела за сличне дипломатске нападе на јеврејску државу без обзира на чињенице.

А шта спрјечава да резолуције такође циљају на америчко бомбардовање Хирошиме и Нагасакија или сравњивање Дрездена од стране савезника током Другог свјетског рата?

Дакле, Сребреничка резолуција отвара Пандорину кутију која није у интересу Израела, нити интересу Запада.

У сваком случају, варварства из прошлости треба да буду обиљежена како се не би заборавила. Али ништа мање важно је то учинити на начин који одражава прошлост, а не искривљује је, и који поставља позорницу за бољу, а не горчију будућност.