Њујорк тајмс: Бела кућа брине да ће Русија преломити рат у Украјини

Пре само 18 месеци званичници Беле куће и Пентагона расправљали су да ли би руске снаге у Украјини могле да претрпе колапс и да у потпуности буду потиснуте са украјинске територије. Сада, након неколико месеци спорог руског копненог напредовања и технолошких продора, који олакшавају супротстављање америчком наоружању, Бајденова администрација је све више забринута да ће председник Владимир Путин остварити замах неопходан за промену путање рата, и тако преокренути своје некада суморне изгледе за победу.

Последњих дана, московске снаге су отпочеле нови напад недалеко од другог највећег украјинског града, Харкова [аутори користе украјинске називе градова, Kharkiv и слично, прим.прев], принуђујући Украјину да маневрише својим ионако истањеним снагама како би одбранила подручје које је преотела од руских снага изненађујућим победама у јесен 2022. године.

Артиљерија и дронови које су обезбедили САД и НАТО стављени су ван строја техникама руског електронског ратовања, које су каснo ступиле на бојно поље али су се показале изненађује ефикасним. Поред тога, вишемесечна дебата у Вашингтону о томе да ли Украјини треба послати пакет помоћи са наоружањем и муницијом вредан 61 милијарду долара створила је прилику коју је Русија очигледно искористила, без обзира што је Конгрес на крају усвојио предлог закона.
Предност на фронту

У интервјуима, амерички званичници изражавају уверење да је многе од ових руских добитака могуће анулирати када у потпуности почне да пристиже новонајављено наоружање – вероватно у једном тренутку у јулу – и када украјински председник Владимир Зеленски изнађе нове начине да мобилише додатни број млађих војника који ће се упутити на линије фронта. Али званичници оклевају да изнесу предвиђања како ће изгледати линије фронта за неколико месеци, или да ли ће Зеленски бити кадар да следеће године изведе дуго одлагану контраофанзиву, након што је она од прошлог пролећа пропала.

Амерички и савезнички званичници говорили су са нама за овај чланак под условом да остану анонимни, како би могли да расправљају о обавештајним извештајима и осетљивим проценама ситуације на бојном пољу. Али неке од споменутих забринутости су изношене и у јавним коментарима.

Амерички државни секретар Ентони Блинкен је у недељу, уз извесно потцењивање тежине ситуације, рекао „да нема сумње да је настала штета” због дугог одлагања слања оружја. Он је у свом наступу у емисији „Суочавање са нацијом” (Face the Nation) на телевизији Си-Би-Ес (CBS) инсистирао „да чинимо све што можемо да убрзамо допремање помоћи [Украјини]”. Али амерички званичници наводе да председник Бајден и даље одбацује сугестију француског председника Емануела Макрона да би распоређивање западних трупа у Украјини могло постати нужност. Канцеларија председника Емануела Макрона потврдила је да и даље стоји при овој процени.

Приватно, неки сарадници председника Џозефа Бајдена страхују да је баш као што су САД научиле кључне лекције у овом рату – о технологијама које су ефикасне и онима које нису – исто то учинио и господин Путин. И њихова највећа брига јесте да, како Русија замењује оружје које је збрисано у првих 27 месеци рата, господин Путин може да освоји нове територије у тренутку када се председник Бајден припрема за састанак са најближим савезницима из Групе 7 (G7), у Италији наредног месеца.

Није јасно да ли ће Бајден бити кадар да понови тврдњу, коју је изнео у Финској прошлог лета, да је Путин „већ изгубио рат”. Неки политички ветерани, који су пратили низ сукоба у којима је учествовао Путин, нису изненађени обртом догађаја.

„Русија често започне неки рат слабо али га оконча успешно”, рекао је на недавној конференцији на Харварду Стивен Џ. Хедли, саветник за националну безбедност америчког председника Џорџа Буша млађег. Сада, рекао је, Русија је „прикупила своју масу” – пошто располаже далеко већом популацијом из које може да регрутује војнике и „огромну војну инфраструктуру” – како би приредила повратак и предузела нове офанзивне операције. Како наводи господин Хедли, не постоји један разлог којим би се могла објаснити руска предност на бојном пољу. Уместо тога, различити чиниоци помажу руско напредовање.
Фактори руског напредовања

Због одлагања обезбеђивања америчких средстава, Русија је могла да постигне огромну артиљеријску предност над Украјином. Недостатак муниције за системе противваздухопловне одбране такође је омогућио Русији да, уз мање ризике, ангажује своје ваздухопловне снаге, нападајући украјинске линије одбране клизећим бомбама. Уз више средстава противваздухопловне одбране Украјина би била у стању да присили ове авионе да делују са веће удаљености, што би отежало руске нападе из ваздуха.

Одлагање испоруке америчких средстава пратило је слично дуготрајно одлагање изгласавања закона о мобилизацији у Украјини, којима би се обезбедили нови и млађи регрути за војску. Украјина трпи акутни недостатак војника, а има и велике потешкоће у обезбеђивању одговарајуће обуке онима који су упућени у војску. Но, сва ова руска преимућства неће потрајати заувек. Руске снаге ће покушати да направе продор овог лета, каже Мајкл Кофман, стручњак за Русију у Карнегијевој задужбини за међународни мир (Carnegie Endowment for International Peace) у Вашингтону.

„Током 2024. године руска војска ће уживати преимућство у расположивом материјалу, и стратешку иницијативу, премда се она можда неће показати одлучујућом”, каже господин Кофман. „Ова година представља простор отворених могућности (window of opportunity) за Русију. Али уколико руска војска не буде у стању да претвори ове предности у добитке на бојном пољу и да развије замајац, постоји добра шанса да ће овај простор почети да се сужава како будемо улазили у 2025. годину”.

Био привремен или не, нови руски замајац је најочигледнији у Харкову, попришту једне од највећих тенковских битака Другог светског рата. Током 2022. године, овај град био је поприште борби у првој ратној години током које је град претрпео артиљеријске нападе напредујућих руских снага.

У изненађујућој контраофанзиви те јесени, украјинске трупе су, током борби на прилазима граду, потиснуле руске снаге из ове области, изнова запоседајући велику територију. Руско понижење – овде и у јужном граду Херсону – било је толико да је изазвало једно од највећих страховања у овој фази сукоба: да би Руси могли да прибегну коришћењу тактичног нуклеарног наоружања на бојном пољу, као последњем средству које им стоји на располагању против украјинских снага.

После тога, Украјина је користила ову територију коју је заузела у близини Харкова да изводи нападе на руску територију. То је Русију последњих недеља навело да поново заузме територију са циљем да створи тампон зону за коју је Путин рекао да ће отежати извођење прекограничних напада од стране Украјине. Недавно, шеф украјинске војне обавештајне службе назвао је руско напредовање недалеко од Харкова „критичним”.

Неки спољни посматрачи упозоравају да је прави руски стратешки циљ запоседање територије око Харкова како би принудили украјинске снаге да се изместе и ојачају одбрану града, чиме би се ослабили положаји на другим секторима фронта. То би могло да створи прилику за још један руски напад у јуну у Донбасу – делу источне Украјине који је Кремљ илегално анектирао и покушава да га заузме.

„Циљ руске офанзивне вероватно је да принуди украјинске резервне и елитне јединице да се укључе у борбу, везујући их за Харков, и тако слабећи остатак фронта”, каже Кофман. „Превасходни руски циљ и даље остаје заузимање остатка Донбаса”.
Страх од преговора

Да ли ће бити у стању да то учине могло би да зависи делимично од питања колико је председник Зеленски успешан у својим настојањима да пронађе нове трупе које би одмениле уморне и често деморалисане снаге. Он је већ смањио старосну границу украјинских грађана који подлежу мобилизацији на 25 година са ранијих 27, упркос знатном отпору унутар украјинског јавног мњења.

САД такође покушавају да поспеше технолошко саветовање Кијева, надајући се да ће се супротставити руском технолошком напретку. У неким случајевима, Русија је успешно ометала Џи-Пи-Ес (GPS) пријемнике, што је онемогућавало нишањење украјинског наоружања, укључујући и усмеравање различитих ракета које испаљују лансери Химарс, које је председник Бајден почео да испоручује Украјини прошле године. Ти лансери су ретки, али Руси су постали успешнији у праћењу њиховог кретања и у појединим случајевима успевају да их униште чак и када су добро замаскирани.

Овакве предности на бојном пољу, наравно, променљива су ствар, и рат би могао да изгледа потпуно другачије 18 месеци од сада, као што сада делује потпуно другачије у односу на време од пре 18 месеци. Али у Бајденовој администрацији све је снажнији осећај да би се наредних неколико месеци могло показати критично важним, зато што би се у неком тренутку две стране коначно могле упутити ка преговорима о примирју, односно мировном решењу које је слично оном којим су окончане активне ратне операције у Кореји 1953. године, или просто у правцу замрзнутог сукоба.

За „Њујорк тајмс” из Вашингтона пишу: Дејвид И. Сангер, Џулијан Барнс и Ким Баркер.

Дејвид И. Сангер је извештач о Бајденовој администрацији и националној безбедности. Он је новинар Њујорк тајмса више од четири деценије и написао је неколико књига о америчкој националној безбедности.

Џулијан Барнс извештава за Њујорк тајмс о америчким обавештајним агенцијама и темама о међународној безбедности. Више од две деценије пише о безбедносним темама.

Ким Баркер је извештач Њујорк тајмса који пише опсежне извештаје о националним питањима.