32 године Тузланске колоне: Млади војници горели су као буктиње и умирали у најтежим мукама

Тузла, град у Федерацији Босне и Херцеговине, данас ће, 15. маја, обележити „Дан одбране града“. Тог дана, 1992. године, вели тузланска „истина“, „паравојска тзв. Српске Републике, са припадницима стране војне силе, Војске Југославије, напала је Тузлу“. Затим су припадници МУП БиХ – Станице јавне безбедности у Тузли, следи наставак тузланске БиХ „истине“, „вршећи своју Уставом СР БиХ прописану обавезу, одбранили свој град и судбоносно допринели одбрани Босне и Херцеговине“. У Тузли се, преносе већ годинама тамошњи као и сарајевске портали, 15.5. обележава у знак сећања на одбрану Тузле од „напада агресора“, а све у сврху „градње будућности на истини“.

О 54 припадника ЈНА, који су мучки побијени тог дана на Брчанској малти, раскрсници у Тузли, о 78 рањених, о 44 заробљена војника од којих су неки касније побијени на најстрашније и најсуровије начине, у овој „истини“ нема места. Према подацима које су прикупиле власти РС, у нападу на колону на Брчанској малти погинуло је 59 војника, 150 рањено, док неки извори из Федерације БиХ говоре да је биланс битке био 160 погинулих и 200 рањених војника ЈНА.

Породице у заседи побијених војника, преживели учесници масакра, данас би требало да се окупе на месту злочина, још једном да пошаљу поруку да се злочин не сме заборавити, оплакиваће своју невино побијену децу, док ће Тузла славити Дан одбране града, „часно и с поштовањем сећати се бранилаца“.

Колико је части у нападу на колону ЈНА у повлачењу из касарне у Тузли, остаје на част и савест онима који ће данас у Тузли славити. На савест и част међународној заједници је и чињеница, питање како то да за 32 године нема суђења и нема пресуде за организаторе и извршиоце подлог напада у коме су прекршена многа правила ратовања. Наратив је и у овом случају познат – Срби су агресори, муслимани из Тузле су жртве. И ту се на тузланску „истину“ може ставити тачка.

А, тог 15. маја 1992. године на Брчанској малти нападнута је 92. моторизована бригада ЈНА која се, према претходно постигнутом договору муслиманских власти у Сарајеву и представника СР Југославије о повлачењу ЈНА из Босне и Херцеговине, мирно повлачила из касарне „Хусинска буна“. На основу договора команданта касарне потпуковника Мила Дубајића и општинских власти у Тузли, колона у којој је било око 200 возила и 600 војника, из Тузле је требало да изађе у 15 сати. У 15 сати дошло је међутим до, вероватно унапред планиране диверзије, спора око предаје дела војној оружја ТО Тузле, па је колона из града кренула тек четири сата касније.

У тренутку када је последња трећина колоне из правца Скојевске улице изашла на раскрсницу Брчанска малта, из околних објеката, солитера, из заседе, припадници локалне Територијалне одбране, полиције, паравојне формације „Патриотска лига“ односно „зелених беретки“, отворили су ватру на колону, војнике од којих су многи имали тек 18, 19 или 20 година. Неке ватрене тачке биле су и у градској болници која је у близини. Претходно је прецизно утврђена рута повлачења колоне, што је у многоме олакшало постављање заседе.

Колико је напад био добро планиран, припремљен, говоре и чињенице да су на путевима биле постављене запреке, около ископани ровови, урађени заклони, постављени јежеви, нагазне мине.

Уследила је паљба из ватреног оружја, коришћене су „зоље“ запаљиви коктели, тела десетина војника била су измасакрирана у тој мери да их касније није било могуће препознати. Снајперисти распоређени по солитерима, становима, сећали су се касније неки преживели, пуцали су најпре у возаче камиона и других возила како би блокирали пролаз и онемогућили кретање колоне. Затим су палили возила у којима су били војници, масакр у заседу ухваћених био је последња фаза. Млади регрути ЈНА умирали су у буктињама у најтежим мукама.

Све је било завршено за око пола сата. Следила су појединачна, брутална убиства рањених, преживелих, заробљених… Неки извори помињу да је на путу у болницу, у санитетским возилима, ударцима чекићем у чело, побијено 17 рањеника. Са првим мраком, тела побијених војника покупљена су са улице, одвезена на градску депонију где су затрпана смећем. Напад је директно преносила локална телевизија. Из масовне гробнице на гробљу Трновац код Тузле, седам година после напада ексхумирани су посмртни остаци 30 изгорелих војника.

Масакр војника ЈНА у Тузли догодио се, иначе, само 12 дана после сличног напада у Добровољачкој улици у Сарајеву, када су „зелене беретке“, припадници „Патриотске лиге“, ТО БиХ у нападу убили 42 војника ЈНА.

Илија Јуришић, старешина полиције БиХ, командант Оперативног штаба Јавне безбедности у Тузли који је 2007. био ухапшен у Србији и оптужен да је наредио напад на колону, два пута био је у Србији осуђен на 12 година затвора због Тузланске колоне, али је 2016. године, правоснажном пресудом Апелационог суда ослобођен свих оптужби због недостатка доказа. Једанаест година после масакра, 2003. године, Хашки суд уступио је предмет Тузланска колона Тужилаштву БиХ које је 2009. године обуставило поступак и закључило да у овом случају нема елемената ратног злочина.

Србија је у међувремену, по пресуди из септембра 2019. године, исплатила Јуришићу 53.950 евра одштете због три и по године проведен у затвору после хапшења а током суђења за ратне злочине. Одштета је исплаћена због „претрпљеног душевног бола због неоснованог лишавања слободе“.

После повратка Јуришића у Тузлу после прве ослобађајуће пресуде 2010. године, у граду је организовано народно весеље.