Желидраг Никчевић: БРИЉАНТНИ РУСКИ РЕТРО-ДЕТЕКТИВ

Започећу једним не баш веселим запажањем. Чини ми се да смо ми у Србији, стицајем различитих околности, о савременој руској књижевности веома слабо обавијештени, много мање него што та књижевност заслужује. Врло су оскудне информације о ономе што се данас пише у Русији. И то је велика штета, не знам да ли је уопште надокнадива.
Нашим читаоцима је, наравно, добро позната велика руска класика, 19. вијек и даље, негдје до Шолохова и Булгакова. О литератури која је настала у совјетском периоду већ се мање говори, иако је она дала читав низ истинских ремек-дјела. Али у новије доба, од перестројке наовамо, ми фактички имамо готово искључиво преводе тзв. либералних, на Западу веома афирмисаних и пропагираних писаца: Улицку, Сорокина, Акуњина, Бикова… погледајте само излоге наших књижара. А са друге стране – то знам кроз актуелну продукцију, часописе и сајтове – са друге стране имамо непрегледно мноштво – право богатство сјајних приповједача, пјесника и критичара који су код нас потпуно непознати. И то је огромна штета, која несумњиво има своје идеолошко-политичке узроке, па је овај издавачки подухват „Информатике“ драгоцјен покушај да се та неправда бар дјелимично исправи.

Између „масовне“ и „високе“ књижевности

Николај Свечин (Николај Викторович Инкин) ни у самој Русији доскоро није био нарочито експониран, мада је добио и неколико значајних награда. Наиме, он пише детективску прозу, за коју свуда, па и у Русији, важе специфична жанровска правила и ограничења. И обично се смјешта негдје између тзв. масовне и тзв. високе књижевности, што је, наравно, веома проблематична подјела.
За овог изванредног аутора сазнао сам случајно, и прије „Информатике“. Упознао сам прије неколико година двојицу реномираних, врхунских руских књижевних критичара, Павела Басинског и Лава Данилкина, Басинског у Андрићграду, а Данилкина у Будви, и дуго са њима разговарао. Они су током више деценија на извјестан начин арбитри и чак и креатори књижевне моде у Русији. Нешто касније, тражећи њихове старе текстове, нашао сам да обојица помињу управо Свечина, као велико откриће.
Басински пише како му је неко у сајамској гужви утрапио Свечинову књигу, уз ријечи „Погледај, ово је нови Акуњин!“ Обично, каже Басински, после таквих препорука, не читам књиге. „Шта ће ми још један Акуњин? Ни Акуњина не пратим после његове прве двије-три књиге, не зато што су лоше, добре су, али мени то не треба.“ Једном ријечју, одложио је „Нижњеновгородског Акуњина“ до горих времена. И дошла су… „Ево сједим на дачи, лије киша, нема пецања. Вријеме је за читање. Отворио сам Свечинову књигу и… прочитао је до тријумфалног краја!“
За Свечинову сагу о детективу Алексеју Ликову, која почиње овим насловима, а наставља се читавим низом романа, критичари су одмах смислили одредницу „ретро-“, или „етно-детектив“, што заиста јесте руска специфичност у односу на западне детективске приче у којима детективи разоткривају староегипатске, римске, средњовјековне или викторијанске злочине (најпознатији је, наравно, Еко, и његово „Име руже”).

Свечин и Акуњин
Руски ретро-детектив, међутим, који стартује негдје 1990-их (код Леонида Јузефовича и Акуњина), има своје посебности. Грубо речено, он је друштвенији, и увијек се дискретно бави не само историјом, него и савременим питањима. И још једна важна начелна одлика руске ретро-детективске прозе, па и ове Свечинове, јесте веома носталгичан став према прошлости, који у западним примјерима, по правилу, изостаје.
Не бих поводом Свечина много помињао Акуњина, то јест Чхартишвилија, јер се они суштински разликују, и корисно је дефинисати ту разлику. Уосталом, Свечин је почео да пише ретро детективске приче прије Акуњина – далеке 1977. године, из досаде, кад је након дипломирања на Економском факултету радио у некој фабрици.
Акуњин, као што је познато, има прилично лукаво конструисаног супер-хероја, Фандорина, изузетну лакоћу у својим заплетима, па и солидно познавање епохе. Влада вјештином стилизације, може да пародира шта год хоћете: Достојевског, Дикенса, Љескова… Али има и најмање један озбиљан недостатак – претјерану, очито идеолошки засновану дидактичност. Поред тога, мора се имати у виду да су њега програмирано и помпезно рекламирали, позивали на конгресе, преводили и екранизовали, и са тачке гледишта западних спонзора, улагања су била оправдана. (Он је данас, нажалост, важан учесник информационог рата против Русије.)

Регионалистички ретро-детектив
Дуго је Свечинова сага о Алексеју Ликову била само рукопис, који су читали искључиво његови пријатељи. Прва књига, која комбинује двије приче („Завештање“ и „Лов на цара“), објављена је у Нижњем Новгороду 2005. године. Није било никакве рекламе, продата је у само 2.000 примјерака. Аутор је добио многе ласкаве критике, али су све биле усмене; тзв. културна, елитна заједница није реаговала… А кад је почело објављивање, реакције читалаца на мрежи су биле потпуно одушевљене, али је званична критика, осим Басинског и Данилкина, мудро ћутала.
Најопштије речено, Свечинова проза је синтеза ретро-детективске фикције и популарне локалне историје. Неки кажу: „регионалистички ретро-детектив“. Радња се одвија у ауторовом родном Нижњем Новгороду и околини. Већина прича преузета је из живота (то јест, из докумената), па стога, у погледу заплета, Свечин није спектакуларан. Код њега по правилу нема херметичке завјере и лажних верзија: злочинац се одмах открије, и само га треба ухватити.
Носиоци зла се код Свечина крећу у традиционално руској сфери: тотална корупција, правни нихилизам, заједнице које живе не по законима, већ по гангстерским правилима итд. И против њих, наравно – полиција која читав овај хаос претвара у космос. Она је добро које се бори против зла.
Међутим, оно што нам приповиједају Свечинови ликови и сам аутор крајње је занимљиво, са много података, које нећете наћи ни у каквим уџбеницима. Шокантна симбиоза чиновника, политичких терориста, криминалаца, сектаната и страних служби… Успут, читалац ће сазнати колико је коња „трошио” један коњички пук и колико је пукова било у руској војсци, добиће информације о пушкама и муницији, специјалитетима у руској војсци и у свијету криминала, методе крађе и пљачке, о отровима и дрогама,а да не говоримо о историји Нижњег са сајмовима, милионерима, првим индустријализованим селима, радничким баракама, расколницима итд. У приповиједању се снажно осјећа ауторска темељитост, ред, снага и самопоуздање приповједача који зна свој посао. И зато тако лако проналази читаоце.

Мјесто и вријеме – главни лик дјела
Главни јунак, Ликов, сасвим органски израста из Нижњег Новгорода, трговачке престонице Русије у 19. вијеку. Он је учесник руско-турског рата, рањен, долази у полицију Нижњег Новгорода да настави да служи својој отаџбини. Притом, оно што плијени читаоца није толико сам јунак, колико мјесто и вријеме у коме јунак дјелује. Није толико битна детективска, колико она знатно сложенија, етнографска компонента. Мјесто и вријеме постају главни лик дјела. Радња у „Завештању“ врти се око последњег Авакумовог рукописа, написаног прије његовог погубљења у Пустозерску. За посједовање тог текста боре се најважнији расколнички „кланови“ предреволуционарне Русије. Ко год преузме власт, моћи ће да диктира своја правила осталим „клановима“, јер ће моћи да тумачи свети текст према сопственом схватању, да га користи и изобличава. Између „кланова“ се води озбиљан рат, јер је у питању власт над цијелим руским царством.
Познато је да су прије револуције најбогатије капиталистичке породице у Русији биле баш оне расколничке. То су били најобразованији и најамбициознији људи царства. Текстил, памук, аутоиндустрија, највеће банке… Најбоље куће у Москви. А у исто вријеме, то су познаваоци руске историје, руског живота, руских икона. Цвијет нације, њена елита – невјероватан спој културе и прагматизма. Очигледно је да би нормалним развојем Русије ови људи неминовно дошли на власт, не само економски, већ и политички. И онда не бисмо имали Абрамовича и Березовског, већ нешто сасвим друго, каже Данилкин.
Други Свечинов „херој“ је Нижњеновгородски сајам трговине и индустрије. Опис тог сајма чини можда најбоље странице Свечинове књиге. Под пером аутора, највећи сајам на свијету претвара се у чудесни Вавилон, гдје се мијешају језици, морал, обичаји, вјере… Ту су златаре, луксузни „бутици“, ресторани који служе кухиње свих народа Руске империје, и живахни квартови са оријенталним „харемима“, у које се ни полиција не усуђује да уђе. Ако је Свечин ту нешто и измислио, измислио је то на крајње занимљив начин.

„Урањам читаоцау свијет који је нестао“
Како сâм писац види свој посао?
„Покушавам да направим неку врсту саге. Већ више од двадесетак књига о Ликову показује како се Русија промијенила од прелијепе 1879. до страшне 1917. Кад причу доведем до краја, то ће бити панорама, велико платно, гдје ће бити описано читаво царство. И због тога мој детектив Ликов путује кроз градове и мјеста: Сахалин, Туркестан, Кавказ, Ригу, Кијев, Варшаву, Казањ, Тифлис… Желим да покажем различите углове земље које одавно нема. За мене, `историјско` је важније од `детективског`. Фокусирам се на историју, мој чисто детективски заплет је слаб – ја у ствари не знам како се пишу детективи. Од Лава Данилкина једном сам сазнао да постоји поджанр детективске фантастике – полицијски трилер, у којем је убица, у принципу, познат, али га треба пронаћи и ухватити. Код мене често нема загонетке или лажних потеза, али постоји активност претраживања у позадини историје. Волим историју, купам се у њој и радо урањам читаоца у тај свијет који је заувијек нестао.“