Пакао Добровољачке: 32 године од злочина без казне

Данас се навршава 32 године од злочина у сарајевској Добровољачкој улици. Невина крв војника и официра Југословенске Народне Армије, мучки нападнутих и звјерски побијених од стране тзв. Зелених беретки, на очиглед представника тзв. Уједињених Нација који су њихово повлачење из сарајевског пакла овезбјеђивали и гарантовали им безбједност, и дан данас вапи за правдом.

32 године од страдања војника ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву, када су убијена њих 42, рањен 71, а 207 заробљено и мучено у логорима.

Злочин у Добровољачкој улици је назив за масовни злочин над колоном ЈНА који су извршиле су муслиманске паравојне формације „Зелене Беретке“, „Патриотска Лига БиХ“ и припадници МУП-а Босне и Херцеговине 3. маја 1992. године у сарајевској Добровољачкој улици.
Колона ЈНА се повлачила према касарни у Лукавици, у складу са раније постигнутим договором између команде Друге армијске области ЈНА и Предсједништва БиХ. У тим нападима 3. маја убијена су 42, а рањена 73 војника ЈНА, официра и цивила различитих националности међу којима је највише Срба.
У нападу на Дом ЈНА у Сарајеву и команду Друге армијске области дан раније, односно 2. маја 1992. године убијено је 14 припадника ЈНА. За ове злочине нико није никада одговарао, напротив, злочинци су награђивани.
Хашки трибунал није желео овај злочин да преузме.
Ово је био догађај који је најавио крваве сукобе не само у Сарајеву, већ и читавој Босни и Херцеговини. За муслиманску јавност ови злочини представљају „патриотски чин и ослобођење“.“

Подсјећамо на инсерт из емисије која се емитовала у продукцији ИН4С „Српски свијет“.

„Ја сам тај дан стигао у Сарајево, навече је било несигурно, упозорен сам да бринем о личној безбедности. Навече смо слушали да је убијен младожењин отац, стари сват и да је поцепана српска застава ношена поводом те свечаности. Дакле, убијен је Никола Гардовић, а један свештеник Миковић је тешко рањен. То је било протумачено као диверзија према Србима, и назвали смо то ‘Хитац у мир’, јер је до тада био мир, изузев вербалних екцеса није било већих проблема. То је урадио човјек под именом Рамиз Делалић, и он је тим хицем ставио себе у историјску легенду која је прва дигла руку на мир. Када су га питали зашто је пуцао на човека, рекао је да шта има тражит Србин на Башчаршији. Уместо да буде кажњен, фактички је награђен. Постављен је на дужност команданта Брдске бригаде која је била распоређена у Сарајеву“, рекао је пуковник у пензији Ратко Каталина у емисији „Српски св(иј)ет“ наглашавајући да је сва западна пропаганда лажно информисала свјетску јавност да је Србин убио муслиманског свата, и да та вијест никада није демантована.

Водитељка Гордана Јанићијевић је прелиставајући књигу “Три рата Ратка Каталине”, коју је написао господин Ратко Каталина, наилазила на занимљиве детаље, које је сам аутор коментарисао. Ова књига је генеза рата у Југославији, а три рата су три војна радна задатка о којима прича аутор у емисији: у Словенији, Босни и Херцеговини И у Хрватској.

На питање откуд оружје онима који нијесу припадали ЈНА, одговорио је:

„Муслимани су имали илегалне снабдеваче оружја, а узимали су и из складишта која су била заједничка, која нису дали да се евакуишу. Јован Дивјак је један камион наоружања и опреме наредио да се преда муслиманима, и за то је од Војног суда санкционисан на осам месеци затвора, а да би избегао затвор, дезертирао је на муслиманску страну“

По ријечима госта Националне телевизије Срби су масовно напуштали Сарајево, јер нијесу имали избора, били су нападани, па и убијани, да би им био преотет стан, ситуација је руководила мјерама, како каже пуковник у пензији, умјесто да се предупређују ситуације.

Говорио је о масакру осам војника који је дуго сакриван, а затим је говорио и о масакру у Сјековцу у близини Добоја, гдје је убијено 60 људи, за који је рекао да је плод агресије Хрватске. Они из обавјештајне службе су имали податке о маскираном транспортеру, којим је касније изведена та операција, али руководство није реаговало на те информације на вријеме.

На све ове догађаје се оглушила и међународна заједница и званични Београд, по његовим ријечима. Гост Српског свијета је темељно анализирао шта се све дешавало прије и током повлачења снага ЈНА 2. и 3. маја из Сарајева, када је колона прекинута кроз Добровољачку улицу, и том приликом су погинула 42 припадника Војске, рањено 70 и заробљено 207. Ова тема је и данас предмет манипулација, јер припадници твз. Армије БиХ, Територијалне одбране и паравојних формација су имали своју верзију прице, иако је тадашњи предсједник Предсједништва Алија Изетбеговић гарантовао безбједно повлачење:

“Касарна је удаљена била од Добровољачке кратко, неких 500 метара. Није могла бити формирана колона у касарни, и видели смо да припадници ових формација претрчавају, а и припадници Унпрофора су нам указивали на то. Ником није било саопштено да ће Кукањац бити на чело колоне. Када колона крене, требало је да се Алија одвоји од Кукањца и оде, а Кукањац да са Мекензијем продужава за Лукавицу. Међутим, када су дошли до те раскрснице, возило је стало, ови из МУП- а су преузели Алију, Кукањац је видео да иза њега нема колоне И замолио Мекензија да пошаље неког да види шта се десило са остатком колоне. Тада долазе до оних сцена када Дивјак говори да се не пуца… Видели су да је колона пресечена, али се не види куда су одведени. Ја сам био негде у средишњем делу колоне, наше се возило насукало на возило испред, тада су масакрирали један део њих”.

Након паузе је пуковник наставио своје свједочење пакла у Добровољачкој, у којој је и сам рањен и остао трајно инвалид:

“Претрпео сам тај шок, добио сам дум- дум метак, осетио сам као да ме нешто одигло од асфалта. Тај је метак ушао поред саме кичме, и изашао испод пазуха. Нисам укопчао после шока где сам, видим не могу руку да померим, видим крв и збуњено схватам да сам рањен. Када је то прошло, чујем тамо вику, јер су тукли људе, и одводили негде. Почео сам да вичем да ме воде негде, да не завршим у јарку. Мој референт, заставник Дејановић је пришао, узео завој и угурао га у рану, мислим да ми је то доста помогло”.

Његова евакуација на ВМА је изведена уз помоћ новинара Николе Остојића, а након опоравка није имао гдје да се врати, јер му је кућа остала у Словенији.