ИСПОВЕДНА МОЛИТВА Лирски вртлози Слободана Милића

У зрелом животном и књижевном добу, Слободан Милић написао је своје песничко завештање у низу песама и тема које се све сливају у једну, издељену насловима и строфама јединствене исповести. У исто време биланс свог живота и песничког искуства и поетичке рекапитулације учиниле су, као и раније, преиспитивање и медитирање основним садржајима једне необичне поезије.

Слободан Милић песнички разматра сопствено песничко опредељење, јер то опредељење представља укупан живот, који је такође песнички. Песнички живот подразумева непрекидно бављење песничким погледом на
свет и на себе, разуме се, на себе изнутра, у исто време морално и поетички. Све што је хтео песник, хтео је и његов субјект, књижевни двојник, алтер его – у строфама и римама које су пред читаоцем.

Намере и разлоге песничког стварања Слободан Милић гласно расправља и аутопоетички испољава. У само једном стиху песме „Вртлози вечности“ песник набраја више компонената које се налазе у песми, а према којима он има специфичан однос: садржина, прича, загонетка, (до)говор. Ти појмови песме налазе се између песника и читаоца, који рачунају један на другога и огледају се међусобно. Побројани елементи песме ће „кроз вечност читаоце да море“ и то је циљ односно нужност песниковог деловања: „Душу ћу њихову песмом да подривам“ – гласи један изричити песников став.
Старински песник, кога има и у субјекту Слободана Милића, пре би читаоца даривао него подривао. Милић подрива. Подривати, према Речнику Матице српске, значи поткопавати земљу испод чега, разарати, ријући разваљивати, кварити поредак.

У наставку стоји мисао да „песнику није својствено поштовање реда“. Зато је његова улога у вечности неизвесна, толико да препознавање може бити склоније вечности, него песник самоме себи. Експлицитно, песник признаје своју намеру „да досегне(м) што ником успело није“, а то је да створи песму у свеопштем значењу, која ће сама себе пронаћи „у вртлозима поезије“.

У фокусу Милићеве новије поезије налази се широко обухватни спектар тема и мотива певања и живота. Наш песник жели да размотри све – од рођења и детињства до краја биографије, али и свеобухватне лектире, политике и поетике у исто време. Те области Милић није строго раздвајао – он пева сваки дан о свему томе. Свестан опште рекапитулације, песник своди рачуне „певања и мишљења“ и то спрам времена у којем је живео и времена у којем ће се тек изговарати и (не)разумевати ове строфе, ламентирајући над тим временима и својим местом у њему.

Кад се дотакне Хераклита и класичних филозофа – то је његов изабрани манир, Милић је реторски казивач, а кад се дотакне Бога, онда је искрени лиричар који макар несвесно мисли да му Бог неће замерити што у њега не верује. Хераклит ће се појавити у још једној строфи – поенти, која у неколико згуснутих стихова сабира у једну тачку све: живот и поглед на свет:

За живота сам сневао и догоревао,
На четири стране плакао и ходио,
На огњу Хераклитовом дозревао,
Тајни ме пут у вечност одводио,
Зато сам молитву – песму спевао,
Којом сам у срце смрт погодио.

Шест стихова као шест мисли које песник варира, и као да их изнова тражи и проналази у осталим песмама, обухватају готово све тематске области Милићеве поезије и његових морално-уметничких
интересовања. Сложени и тајновити пут омогућио је песнику да „спева“ кључну „песму – молитву“ која би могла превазићи или победити смрт. Зар то није циљ класичне поезије! У српском песништву, од Непознатог писца Исповедне молитве из XIV века до нашег савременика Новице Тадића (1949–2011).

И песма „Закашњење“ варира удео песме у животу и схватању света. У том контексту, стварност је нешто дуго, а живот је терет, тајна и део сложеног механизма смрти. Битан елеменат живота је страх („Страх животу каља образ често“, написао је највећи песник), али страх није ни једноставан нити упознат и песник Милић претпоставља му божију моћ, јер се у тој моћи
налазе сви кључеви сазнања, између осталог „тлапња или метафизика“. Посебан лирски трактат Слободан Милић ставља у оквир позоришне драме, видећи „кроз туђ прозор“ актере и њихове улоге, реплике и речи сопственог преиспитивања. Као у монодрами, или у драмској исповести, строфе и риме обликују лирског субјекта; он стоји пред огледалом песме пред излазак на сцену живота: „Да погледам драму у којој сам страдао“. Два стиха у песми „Илузија прозора“ чине, на првом месту, две песничке поруке, обе изговорене у раму сцене, а светлости те сцене омогућавају им да буду емпиријске и да им се без резерве верује: „На даскама живота је Божја поезија /…/ Целог живота се пролама мистерија.“

Пљесак публике „пролама се“ на крају комада. Тај аплауз Милић повезује са мистеријом позоришта, а још више са тајном живота који се на тој сцени изводи. У исповести песника све је подређено његовом идентитету. Идентитет је, пре свега, лични, песнички, потом лично–национални, а затим, како код кога: завичајни, уметничко-естетски, стилски, морални… Слободан Милић као песник држи посебно до песничког и патриотског идентитета. Песнички и патриотски, заједно, представљају целину, са много могућности за познату реторику и патетичност израза. Томе поготово погодује димензија искрености која је код Милића очигледна. Једна од песама патриотског надахнућа односи се на „Плаву гробницу“ и код Милића има наслов „Крф“. Као лирски одјек историјских догађаја на
Крфу, култном месту српске војске и страдања у Првом светском рату, као и одјек славне песме Милутина Бојића, али и његових следбеника, Ивана В.
Лалића и Милосава Тешића, Слободан Милић пева о великом гробљу Срба у Јонском мору. Хришћанска поента подвлачи и смирује емотивно-патриотску реторику у низу строфа и стихова.

Истом кругу тема припада и песма „Очев глас“ који песник препознаје у сећању на детињство и фасцинације приликом читања епских народних песама. Налик „Претпразничкој вечери“Алексе Шантића, „много година касније“ песник покушава да у себи и свом карактеру нађе онај свет – косовски, витешки, поетски. Тај свет јесте у старом српском епу, али и у његовом савременом доживљају. Мисао о доживљају јесте сведочанство идентитета. Тај доживљај има особину и могућност трајања и после свега:

Кад пређем праг вечности понећу те слике
Које је његов глас бесмртношћу оверио
С утехом да ћу срести познате прилике.

„Познате прилике“ су многи – из личне, породичне и националне повеснице. И ова песма има лирски хришћански завршетак. Једна од формула живота има наслов говорног идиома „од немила до
недрага“. У истој песми појавиће се „сито и решето“, усмени и Његошев идиом, као образац искуства. У том смислу, као да продужује пословичке форме сазнања и искуства, Милић песму завршава лирском и личном гномом, ефектно и зрело: „Најбоље је гледати са својега прага / С пуним погледом у вечности чисте“. „Чисте вечности“ су метафизичка синестезија у чијем главном значењу стоји мисао о поезији као таквој.

Преиспитивањем сопственог живота и начина схватања света, песник и нехотице разматра моралну улогу, удес и биланс свог доба и своје генерације.

Он жели да све призна и да се покаје и оправда у исти мах, при чему му зрелост и искреност омогућавају да постигне лични и сложени, књижевно- филозофски став као основну нит многих, готово свих песама. Над свим мислима, дилемама, питањима ове поезије, лебди морална загонетка: ко ће кога изневерити: „Ја живот или живот мене, ко ће бити неверник“. Живот је ту свеобухватан и односи се на многе димензије човековог постојања и одговорности, а Ја је савест песника и свести његове генерација, чију одговорност он нехотице преузима на себе. Живот је
лавиринт: сваки човек а поготово песник има посебну путању: „Ја сам се кроз тај лавиринт провлачио“. Један од науспешнијих рачуна сопственог живота налази се управо у песми „Неверство“:

Осим смрти све сам изневерио,
По свету сада изневерен зјапим,
Неверством сам живот оверио,
На путу без повратка за вечношћу вапим,
Ако сам се за живота на поезију намерио,
То значи да сам се ка вечности померио.

Да је живот беспуће, није ново у књижевности, али се код Милића јасније види више видова те метафоре: беспуће је простор без пута, али је и непроходни предео. И једно и друго представљају препреке – прва је више мисаона, друга је више физичка. Милићево „тражење света“ управо наилази на те препреке: „Од тражења света сам обневидео“. Свет има друго значење – поезија; поезија би такође могла бити – свет: „Отуда је у свакој песми толико
клонуће“.

Као ни његови велики претходници, српски песници 20. века, Слободан Милић није одолео да испева похвалу животу. Као и остали, песник расправља о смрти, коју не познаје, а не радује се ни животу који има. Отуд су тако успеле песме о том феномену и његовом доживљају: „Реч ватра, ја сам јој рекао хвала што живим“ (Миљковић), „Хвала сунцу, земљи, трави. / Хвала ваздуху што је плав…“ (Раичковић). Милић своју похвалу гради од сличних елемената: „Камену, биљци, Небу хвала за лепоту, / Хвала животу за сву светлост преосталу“. На крају песме, Милић узима за епитаф исказ „Хвала животу“ и поново призива Раичковића („Ми смо нити које вежу нерођене са мртвима“) својим исказом: „Ја сам између рађања и смрти спој“.

Слободан Милић је, рекосво, песник класичних асоцијација. Он радо призива античке и доцније светске филозофе и песнике, митове, предања, уопште древне вредности. Међу таквим песмама, једна посебно светли: „Нојева мука“. Своје виђење Нојевог ковчега и вредности које су преживеле Потоп, Слободан Милић везује са вредностима свог и савременог света које би ваљало да преживе савремени свеопшти потоп ђубрета нашег доба. Као да се Нојева барка још припрема и пуни вредностима, наш песник ту барку види као песму и он сам учествује у припремању те песме (поезије, песништва света и појединца) за нови или коначни Потоп. „Јер је на земљи живот колевка зала“ закључује у поенти наш песник, мада је главно питање његове песме: „Зашто је Ноје у Арку Смрт понео?“

Једна од песама која постоји самостално, а уклапа се у ширу скупину песама којима песник-јунак тумачи самог себе, јесте песма „Варка“. Главни мотив ове песме је „огањ“ – ватра стварања и ватра уништења, пламен и жар постојања и открића постојања. Друкчије од других песника, од којих нам је, у овом контексту, најближи Миљковић, наш Милић је концентрисан на себе – лично и књижевно. Као традиционалном Кучу, вредности човека могу подржати вредности песника, и обратно. Због једног, нећемо бити одбачени.

Милићеве теме и асоцијације навиру слободно. Исто тако надолазе стихови, чије би се место могло мењати са местима стихова из других песама, а то је израз повишене лирске и личне температуре ове необичне исповести, која траје као нека врста бунила или грабљења да се ништа из арсенала књижевнних и филозофских опредељења (сазнања и дилема) не сметне с ума. Зато се песнику/субјекту понекад учини да врача или сања, у потрази, не за леком, него за отровом сазнања.

„Неко ће рећи све је ово давно записано“ – стоји у песми „Палимпсест“. И на том утиску инсистира све, па и интонација песама од 12 и више слогова, са својим реторским ефектима и логичком синтаксом: „Ако сам за живота мислио како време убити, / То сам чинио из врло једноставног разлога…“ Предмет ових песама је Ја, с тим што једно Ја постаје колективно Ми: „Зато се Ја читаво у песму претварам“ („Песма и вечност“). О вечности казује и песма „Камен станац“, Милићева сликовита мисао о споменику. Тај лични и општи споменик део је природе и света у којем је песник рођен, али и онај надограђени, који је песник претпоставио и на којем као да је уклесано крајње сазнање: „живот је сигуран и вредан“. Плач, детињство, песник, Ловћен, Бог, смрт… – појмови и мотиви Милићеве поезије, оријентири песничког космоса у којем тражи самога себе субјект/песник између „старе куће“ у родном селу до „обурдане“ капеле на Ловћену, од основне песме и риме до залета „према небеским лепотама изнад ума“ (Теодосије Хиландарац, XIII век ), као у каменолому језика и морално- поетичких преиспитивања – пева овај лиричар, споља груб, изнутра питом, као што приличи песнику његових видика.

Драган Лакићевић

?>