Александар Роџерс: ОЧИ ЗАВИДЉИВЕ, А РУКЕ ГРАБЉИВЕ

Неопходно је повремено издизање из оперативног нивоа, из дневних извештаја, из прегледа борбених дејстава, из рутине свакодневице.
Вербална љуска – „Овај је рекао, онај се огласио“ – може се смело одбацити у 90% случајева, јер сад постоји огроман број различитих јавних декларација које уопште нису праћене никаквим радњама.

Треба изронити из воде свакодневице и, летећи изнад површине, покушати да видите шта је пред вама.
Украјинци то не могу, иначе би одавно капитулирали.

Због менталне гимнастике, покушајмо да размислимо о томе шта ће се догодити у не тако далекој будућности. Јер неки људи из неког разлога мисле да ће се „све завршити и биће као пре“, али читаво моје животно искуство говори да „као пре“ уопште не бива.
Да подсетим, за случај да неко покреће тему „шта треба сматрати критеријумима победе“: формална дефиниција војне победе звучи као „мир под условима бољим од предратних“.

Дакле овако. Специјална операција је успешно завршена, Украјина је неутралисана. Данас нећу покушавати да описујем у ком формату – потпуно апсорбована, лишена излаза на море, устројена као марионетска клијентска држава са генерал-губернатором постављеним из Москве, или у некој другој опцији. Главно је да су јој зуби поломљени, штетни потенцијал сведен скоро на нулу, остаци нациста су побегли у Канаду и Аргентину. Неутрализована.

У САД су изабрали још једног самоходног деду са деменцијом (није битно кога од њих двојице). Тамо се наставља економски пад, инфраструктура се урушава, криминал расте, сви се међусобно мрзе. У Европи евроскептици, у условима растућих проблема и пораза у рату, појачавају своје позиције. Старе елите су све неадекватније, а нове су блокиране. Балтичке државе и даље одумиру, Јерменија и даље нестаје, Финска клизи у сиромаштво. Африка се ослободила Француза, сад тамо Руси и Кинези раде на локалном развоју. Израел је прешао у режим константног рата „против свих“, сви са занимањем гледају колико ће то трајати. А помоћ Сједињених Држава је довољно мизерна, рекло би се номинална, да би имала било какав значајнији утицај (уместо да ће „носачи авиона упловити и све бомбардовати“, испада „хајде да пошаљемо неко застарело, прескупо срање, и нека буду срећни”). Хути настављају да контролишу поморски саобраћај у Црвеном мору, Иранци настављају да контролишу Ормуски мореуз. Кина јача економски притисак, производећи у одређеним областима (према изјавама бројних америчких политичара) „више од 100% светске потражње за робом“. Односно, заузима тржишта, демпингује и уништава конкуренте.

Ах, да!
Током СВО Русија је унапредила свој војно-индустријски комплекс (и по обиму и по технологији), плус је добила око милион људи са јединственим борбеним искуством.
Ово је био очигледан део.
А шта даље?
Даље треба разумети да се Запад неће смирити и променити (претходних 800 година то јасно показује). И, полизавши своје ране, после неког времена ће поново навалити. Јер су очи завидљиве, а руке грабљиве.

Морамо запамтити да никакве победе нису вечне.
Због тога треба извући максимум из тренутне ситуације, ослабити их што је више могуће и ојачати себе колико год је то могуће.
Тако да ако после неког времена опет пожеле „Дранг нах Остен“, мораће да узјашу коње и узму копља у руке.
Заузети стратешки важне тачке за одбрану и стићи до погодних позиција. Контролисати транспортне артерије и уска грла (а ако им се нешто не свиђа, нека објасне зашто је Гибралтар под контролом Британаца).
Нису хтели да граде колективну безбедност, водећи рачуна о интересима свих страна (као што смо ми предлагали); сад ми не треба да водимо рачуна о њиховим интересима (и протестним урлицима) док градимо нашу безбедносну архитектуру. Vae victis.
Оставите све те приче о томе да је „прошло време територијалних освајања“. То је тактика јуришника – утрчати, опљачкати и побећи (као што су урадили са Ираком, Авганистаном, Сиријом или Либијом). А ми смо Империја, нама то не приличи.
Агресор мора бити кажњен. И није важно да ли се бори директно или снабдева оружјем своје борбене робове из прокси колоније.
Неопходно је изградити такву безбедносну архитектуру да никоме не падне на памет да покуша поново. Они не желе да живе као добри суседи. Према томе, неопходно је деловати адекватно.

(alexandr-rogers.livejournal.com; превео Ж. Никчевић)