Ненад Радичевић: Сва лица немачког (гео)политичког цинизма

То што је Парламентарна скупштина Савета Европе препоручила Комитету министара да прими тзв. Косово у ову паневропску организацију, у многоме је заправо плод напора немачких политичара, дипломата, лидера невладиних института и новинара. У координисаној кампањи заговорника чланства Косова у Савет Европе на све стране пљуште аргументи у којима не може а да се не примети вишеструки цинизам.

Наздрављало се 16. априла увече, када је Парламентарна скупштина Савета Европе (ПССЕ) препоручила Комитету министара да прими Косово у ову паневропску организацију. Наздрављало се не само у Приштини, већ и у Берлину, али и у једном ресторану тик уз катедралу у Стразбуру где је седео и преко лаптопа пратио заседање ПССЕ један он „оперативаца” немачких напора да Косово постане члан Савета Европе. Он је био само један у низу немачких или Берлину блиских политичара, дипломата, лидера невладиних института и новинара који су протекле две године интензивно радили на пројекту косовског чланства у Савет Европе.

Гласање у ПССЕ је било један од врло важних међукорака у пројекту који би требало да убеди, пре свега, европске државе које не признају самопроглашену независност Косова и Метохије, да Приштина испуњава принципе владавине права и спровођења основних људских права и слобода неопходне за чланство у Савет Европе. Али и да Београд то чланство више-мање прихвата. Па је тако инсистирано на француско-немачком плану, из којег је пре годину дана настао Охридски споразум, у чијем члану четири је наведено да се Србија „неће противити чланству Косова ни у једној међународној организацији”.

Много тога указује да је постојао разрађени сценарио како да се превазиђу већ формулисана три услова за Косово:

формирање Заједнице српских општина (ЗСО),
враћање 24 хектара земљишта манастиру Високи Дечани и
ревизија спорних експропријација на северу Косова и Метохије.

Будући да власти у Приштини већ годинама одбијају чак и да крену у испуњавање дела Бриселског споразума који се тиче формирања ЗСО, немачки сценарио за представљање Косова као „спремног за чланство” морао је да буде усмерен на бар неку позитивну причу.
Позитивна прича

За такву причу изабран је манастир Високи Дечани, којем је Уставни суд у Приштини још 2016. потврдио власништво над спорна 24 хектара, али су извршне власти осам година одбијале упис у катастар при чему је Аљбин Курти за судије које су такву пресуду донеле говорио да су „издајници и криминалци”.

Ту на сцену ступају немачки званичници, дипломате, новинари и невладине организације. Званичници и дипломате крећу са притисцима на Куртија, невладине организације одједном се интересују за игумана манастира Саву Јањића, док истовремено немачки новинари пишу репортаже о значају Високих Дечана и твитују како ће ускоро доћи до великог преокрета који ће позитивно утицати на цео регион.

И у тој драматизованој ситуацији одједном долази до најављеног преокрета када Курти – како истичу немачки новинари – „демонстративно шкргућући зубима” налаже катастру да манастиру упише спорна 24 хектара. Наједном сви поменути актери то проглашавају највећим доказом демократичности и посвећености власти у Приштини поштовању људских права и слобода, тако да главна известитељка за пријем Косова у СЕ, Дора Бакојани, може да препоручи пријем у чланство на основу испуњавања само једног услова, док остала два проглашава за „постприступне обавезе Косова”.

Додуше, сценарио је подразумевао да пре тога Косово поднесе нацрт статута ЗСО Уставном суду и да крене с њеним формирањем, али је Курти то упорно одбијао. Иако италијански посланици нису то успели да убаце у одлуку ПССЕ, и даље постоји могућност да због тога у мају ипак не дође до двотрећинске већине у Комитету министара чланица СЕ, што је неопходан услов за пријем нове чланице. Према речима шефа српске дипломатије Ивице Дачића, западне дипломате су Александру Вучићу обећале да Косово неће бити примљено у Савет Европе док не формира ЗСО.

Осталих услова није било. Нико није разматрао то што бројни српски аналитичари и политичари истичу да ће чланство Косова у Савет Европе бити преседан јер није у питању држава већ протекторат, или да је спорно то што није чланица Уједињених нација. То није разматрано не само због очигледне политичке воље да се то не чини, већ и због тога што су такви преседани већ постојали. Чланица Савета Европе је својевремени била Сарска област – као француски протекторат и спорна територија одвојена од Немачке – док је Швајцарска чланица Савета Европе од 1963. иако је тек 2002. постала пуноправна чланица УН.
Косовска „дипломатија”

И док западна подршка Приштини никоме није упитна, протеклих година нема немачког и америчког дипломате задуженог за Косово који није добио критику Приштине или албанских ботова на друштвеним мрежама због наводног рада против интереса Албанаца.

У критици немачких званичника посебно се истакла шефица косовске дипломатије Доника Гервала-Шварц, која има и немачко држављанство. Она је недавно тражила од званичног Берлина да удаљи актуелног немачког амбасадора у Приштини, Јерна Родеа, жалећи се да се „много меша”, те да „пише о стварима које га се не тичу и због тога треба да напусти Косово”. Она се жалила и на изасланика немачке владе за Западни Балкан Мануела Зарацина, па чак и на главног спољнополитичког саветника немачког канцелара Олафа Шолца, Јенса Плетнера.

На Плетнера, који је један од заслужних за писање француско-немачког плана, Гервала се жалила јер се „превише ангажује у немачкој спољној политици по питању Косова“ и да је „потпуно амортизовао Министарство спољних послова Немачке“. Она је замерала да „Плетнер не оставља простор за министарку Аналену Бербок”.

Ни Мирослав Лајчак јој није по вољи, тврди да је Лајчак „дао довољно аргумената да покаже да је веома једностран у овом процесу”. Иако је Лајчак из Словачке, која није признала Косово, за познаваоце прилика је сасвим евидентно да је протеклих година доследно следио немачку политику да се Србија кроз преговоре постепено навикава и суштински признаје независност Косова. Због тога и не чуди да је већ добио ново намештење – амбасадора ЕУ у Швајцарској.

А да апсурд буде већи, немачки званичници и новинари упорно прећуткују ове изјаве и фокусирају се на чланство у Савет Европе, па је тако минулог четвртка у Бундестагу организовано обележавање 75 година ове организације на којем је специјални гост био Аљбин Курти. Претходно је био примљен у Фондацији Бертелсман, која има изузетно велики утицај у политичкој, економској и уопште друштвеној сфери не само у Немачкој, већ широм ЕУ.
Цинизам аргументације

У тој координисаној кампањи заговорника чланства Косова у Савету Европе, на све стране пљушти аргументи у којима не може а да се не примети вишеструки цинизам. Па тако заговорници тврде да противљење званичног Београда чланству Косова у Савету Европе значи да Београд жели да „заштити” Србе са Косова од тога да имају приступ заштити Европског суда за људска права. Другим речима, они тврде да је противљење Србије заправо аутогол.

Немачки лобисти тиме заправо прилично експлицитно признају да су Србима на Косову угрожена људска права. Када се на то дода то да Приштина 11 година одбија да формира ЗСО, онда цинизам аргументације буде још већи узимајући у обзир колико је постмилошевићевој СР Југославији одлагано поновно учлањење у Савет Европе „због криминала, корупције и шверца”, па је примљена тек када је убијен премијер Србије Зоран Ђинђић, 2003. године.

С друге стране, посебан ниво цинизма је када дописник Франкфуртер алгемајне цајтунга Михаел Мартенс, којег често представљају као одличног познаваоца Балкана, у коментару у којем описује „Вучићеве лажи и трикове” који воде „ескалацији тензија а не стабилности”, читаоцима намеће закључак да у ствари званични Београд „системски блокира” формирање ЗСО пуних 11 година.

Док Мартенс због оваквог закључка и изједначавања Вучићеве политике са Милошевићевом добија на друштвеним мрежама свесрдне похвале европских новинара, активиста и дипломата, помни посматрачи дешавања на Косову би ваљда требало да забораве све изјаве највиших званичника приштинских власти да не желе формирање ЗСО. На пример, више пута понављане Куртијеве изјаве да је против формирања ЗСО јер „садржи расистичке елементе”, да је „тражити ЗСО пре међусобног признања као тражити шољицу кафе без шољице”, као и много пута изречене изјаве председнице Косова Вјосе Османи да „ЗСО са извршним овлашћењима не може да буде формирана”, потом да „кршење Устава Косова неће бити дозвољено, што значи ни аутономија Заједнице општина са српском већином”, те да „у најбољем случају то може да буде невладина организација”.

Требало би да забораве и то да је Османи пре две године за РТК рекла да је споразум о ЗСО – какав је предвиђен Бриселским споразумом – међу најштетнијим документима у погледу „суверенитета и функционалности Косова”, те да се Приштини наноси штета јер „још има људи у ЕУ који захтевају да се спроведе Бриселски споразум, онако како је потписано”.
ЛГБТ уместо ЗСО

Додуше, председница, премијер и председник Скупштине Косова су недавно главној известитељки за пријем Косова у Савет Европе, Дори Бакојани, послали писмо у којем се обавезују да ће поштовати све чланове Бриселског и Охридског споразума, укључујући и формирање ЗСО. Иако су 11 година то упорно одбијали да учине, ово ново „урадићемо” утицало је да Бакојани предложи пријем Косова у Савет Европе а да формирање ЗСО уследи тек после тога.

А да цинизам овог „каљења челика“ буде већи доприноси и то што је приликом посете Берлину Курти у Бундестагу, на скупу који је организовала канцеларова Социјалдемократска партија, најавио да ћe његова влада у склопу напора да обезбеди чланство у Савет Европе омогућити склапање истополних заједница, као „друга земља на Западном Балкану“ која ће понудити својим грађанима такво право.

Осећај за пласирање „позитивне приче” овде је дошао до врхунца. Немачки „друштвени радници” одмах су навелико твитовали и ретвитовали ову изјаву, а у анализама европских медија, попут „Јуроактива”, ово се описује као „значајан корак, јер би то Косово учинило првом већински муслиманском земљом која је легализовала ове заједнице”.

Све је промптно означавано као доказ да се „Балкан постепено мења” и да „Косово напредује”, те да би са увођењем истополних регистрованих партерстава „требало да инспирише и друге, укључујући и неке чланице ЕУ”. Заправо, по среди је уџбенички пример „пинквошинга”, што је термин за опис ситуације када нека особа или организација наглашава афирмативни однос према геј популацији како би скренула пажњу са других, негативних видова свог деловања.

Принцип да се гажење људских права једне групе – у овом случају кроз одбијање да буде формирана ЗСО – премошћава обећањем поштовањa права неке друге, добро је позната манипулација од које заправо немају користи ни једни ни други. Да апсурд буде већи, познаваоци прилика у Приштини тврде да Курти за овакве идеје нема ни близу већину унутар сопственог „Самоопредељења” у којем је религиозно конзервативно крило веома јако.

Штавише, из њихових оцена се намеће закључак да би увођење регистрованих геј партнерстава могло брзо да падне у воду, или да због неслоге око њих падне Куртијева влада. Додуше, уколико у међувремену дође до гласања Комитета министара Савет Европе, овакав сукоб би могао да буде избегнут тако што би „позитивна прича” једноставно била заборављена.
ЗСО као НВО Косова

Уосталом, један од „оперативаца” немачких напора да учлани Косово у Савет Европе, први човек Европске иницијативе за стабилност Гералд Кнаус, већ увелико на Твитеру убеђују јавност да ЗСО није ништа другачија од асоцијација општина у другим чланицама Савета Европе те да стога не би требало да буде креирана „декретом одозго”, већ да то ураде саме општине.

„Општине са српском већином морају да креирају ову асоцијацију саме. Њима није неопходна дозвола Приштине. Стандарди Савета Европе, косовски устав и косовски закони то сада дозвољавају. Они то морају једноставно да ураде. Уколико желе”, истиче Кнаус и пита се „да ли они то заиста желе”.

Ако је Кнаус у праву, природно се намећу бројна питања:

А зашто се онда у дијалогу Београда и Приштине преговарало о томе како ће бити формирана ЗСО?
Зашто је 2016. успостављен Управљачки тим за успостављање ЗСО?
Зашто су протеклих година европске дипломате радиле на нацрту статуса ЗСО?
Зашто се у том нацрту помињало да ће он бити предмет разматрања Уставног суда Косова?

Све што се догађало од потписивања Првог бриселског споразума 2013. године до данас, сасвим добро говори у прилог тези да ЗСО није нека уобичајена асоцијација општина у складу са Повељом о локалним самоуправама Савета Европе. Али, чини се да су многи спремни да јавност убеђују у супротно. Другим речима, да све учине да ЗСО, како је рекла Вјоса Османи, „у најбољем случају може да буде невладина организација”.