Степић: Добро је што Српска лагано и опрезно усмерава свој „државни брод“ ка БРИКС и раздруживању са ФБиХ

„КОЛЕКТИВНИ Запад“, како га је назвао Владислав Јурјевич Сурков, упркос све већој пренапрегнутости, заузетости у многим тачкама света и неупитном релативном опадању моћи (деклинизам), не одустаје од намере да уреди геополитички прворазредно важан Балкан – то „развође светова и векова“ (Бранко Гавела) и вечно „буре барута“.

Напротив – додатно појачава деловање ради свођења српског чиниоца на „безопасну меру“ до његовог коначног расрбљавања. То у овој фази чини системом „кувања жабе“, тј. корак-по-корак.

Један од тих „корака“ јесте „демонтажа“ Републике Српске као „реметилачког фактора“ његових планова у постјугословенском простору. У ту сврху користи читаву палету активности: од атака на имовину Републике Српске (шуме, воде, некадашње војне базе…) до стварања и управљања „случајем Сребреница“.

Стога не скрива циљ да релативизује резултате сецесионо-верско-грађанског оружаног конфликта у босанско-херцеговачкој федералној јединици бивше СФРЈ и сталним дерогирањем поништи саму суштину Дејтонско-париског споразума.

На тај начин настоји да доведе у питање тековине српског одбрамбено-отаџбинског рата и обесмисли државотворни процес Републике Српске, претварајући га у минорну епизоду која би једнога дана у историографији, ето, требало да се помиње као нека тамо „угушена Радованова буна“.

Геополитичке прилике у свету постају све деликатније, али за Републику Српску и српског чиниоца у целини средњорочно и дугорочно могу да буду повољније за решавање кључних националних изазова. Све то се у смислу рецентних глобалних односа утолико више компликује како расте ниво поларизације између веома јасно искристалисаног проамеричког и антиамеричког „табора“ чије сучељавање се одвија на свим пољима, па и у Б-Х арени.

Да Република Српска не буде „монета за поткусуривање“

У том контексту, „колективни Запад“, који себе и даље лажно, прецењујуће и самообмањујуће назива „међународном заједницом“, наставиће да Републику Српску кенанистички „обуздава“ и „везује уз мрца“ (Матија Бећковић), али на све мање расположивих начина и институционално све неефикасније.

Ипак, суочен са низом пораза на глобалном плану и проблемима који су синхронизовано уследили на унутрашњем плану, очајнички, панично и нервозно трага за неком, било каквом победом као потврдом онога што је преко потребно за очување каквог-таквог лидерства, а то је кредибилитет.

Будући да је још крајем 20. и почетком 21. века остварио потребне геополитичке и геостратегијске аквизиције, као и полуге за реализацију доминације у Босни и Херцеговини, нема сумње да ту „немогућу државу“ апострофира као полигон за доказивање.

Такође, њено унитаризовање, односно развлашћивање Републике Српске, види као круцијални део тог фамозног „незавршеног посла на Балкану“, како обично тврди.

Стога удар на политичку номенклатуру Републике Српске – најпре на председника који је персонификује – није ствар његове личне неподобности и одбијања да „ради оно што траже (САД) увек и у сваком тренутку“, аналогно захтеву Ворена Кристофера упућеног Слободану Милошевићу, већ је ствар ревизије некадашњег геополитичког решења, које је, са становишта Запада, очигледно прихваћено као тренутно, орочено „нужно зло“.

С друге стране, такав приступ доказ је суштинске немоћи Запада, мада далеко од тога да је занемарљив и безопасан.

То доказује још једну круцијалну ствар: да је Република Српска на исправном путу када лагано, опрезно, (пре)усмерава свој „државни брод“ супротно од ненаклоњеног Запада – ка БРИКС-у – и супротно од унитаристичког Сарајева – ка „раздруживању“.

„Раздруживање“: извести га планирано, а представити га изнудицом

„Раздруживање“ је адекватан термин, метод и модел који Република Српска треба да примени. Дакле, не спрам Босне и Херцеговине у виду отцепљења, већ да спрам Федерације БиХ у виду разлаза. О томе је већ било речи, како се чини последњи пут на институционалан начин пре годину дана, априла 2023. године, али је од тада некако утихнуло.

Непријатељи Републике Српске труде се да наметну наратив сепаратизма и наводног антидејтонског деловања њеног председника како би то анатемисали и лакше се обрачунали и са њом и са њим, али на то се не би смело наседати.

У том смислу, треба више користити чињеницу да је Босна и Херцеговина држава-протекторат, и сада, а још од формирања, без икаквог одређења, префикса или атрибута, те да су две политичко-територијалне саставнице које је творе биле формиране давно пре њеног проглашења 1995. године – Република Српска 1992, а Федерација БиХ 1994.

Штавише, треба се упорно позивати на следећу логику: ако је један ентитет конституисан као федерација, а јесте, онда онај други – будући да није у саставу те федерације – може бити са њим само у лабавијим везама и односима од федералних, односно у конфедералном статусу.

То, даље, значи да се престанком воље једног, другог или оба конфедерална ентитета да остану у заједничкој држави они могу на миран начин раздвојити, тј. раздружити. Томе је сметња стање протектората Запада и његових геополитичких интереса да и даље задржи „шапу“ на постјугословенском делу Балкана и онемогућавањем српског уједињења у интегралну државу не дозволи да ојача „коњоводац руских козака до топлих мора“.

Зато су САД, као неприкосновени лидер „колективног Запада“, уступиле Босну и Херцеговину као једну врсту постмодерне мандатне територије германском чиниоцу, свом европском вазалу. О томе убедљиво сведоче трајање и персонална решења „високих представника“, као и оних који се тако мимо процедуре и правила представљају, те челних личности војно-безбедносних мисија. А они су махом постављани из Немачке и Аустрије.

На тај начин се германском чиниоцу лицемерно лече комплекси „економског џина, а (гео)политичког патуљка“ и потхрањује сујета да је субјект, а не објект у европским и глобалним пословима. У ствари, одржава му се илузија да је аутентичан геополитички „играч“, а није ништа више од „подизвођача“ једног дела балканских радова у име САД. Јер, када „зашкрипи“ и треба ствар „преломити“ – извесно је да ће се укључити Американци.

* * *

Раздруживање са Федерацијом БиХ Република Српска би требало да осмисли мудро и детаљно, а спроведе када се „сложе геополитичке коцкице“ без оклевања, како би се – опстанка ради читавог српског елемента на Балкану – одмах ујединила са осталим српским земљама у интегралну српску државу.

Том подухвату требало би да приступи на адекватан начин, мање-више користећи пример Словеније из 1990-их спрам осталих република СФРЈ. Аналогно Словенији, а до коначног нестанка Босне и Херцеговине у садашњем облику, требало би да у дејтонским оквирима од ње искористи што више. А по нестанку те „орочене државе“ да се не понесе понуђеном независношћу јер ће она бити по високој цени и са много уступака, а са само једним циљем – да се онемогући уједињење са Србијом.

(Трибина је одржана 17. априла 2024. у Београду – у Прес-центру УНС – у организацији портала Све о Српској и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)