ГАЂАЛИ ДА НАС УНИШТЕ И ПОТРУЈУ: Пре 25 година НАТО је ракетирао панчевачку „Петрохемију“, „Азотару“ и „Рафинерију“

Осим овог погона, тог дана гађане су „Рафинерија“ и „Азотара“, осим бомби које су засипале нашу земљу, страх су изазивали и отровни црни облаци који са собом доносили и опасна хемијска једињења. Иако је међународним конвенцијама напад на ове врсте постројења забрањен, за наш народ и земљу ово правило остало је само мртво слово на папиру.

Немилосрдно су падали пројектили на Србију, а пре 25 година у вечерњим часовима мета је била и панчевачка „Петрохемија“. Погођена је опрема и инсталације постројења за производњу винил-хлорид мономера, а исцурело је 460 тона ове хемикалије. Иако је била гађана више пута, бомбе „Рафинерију“ нису заобишле ни те вечери, па је поново горела нафта. „Азотара“ је те вечери гађана два пута. Први пут погођен је један од погона и резервоар са амонијаком, а око 200 тона излило се у канал отпадних вода. Током другог напада погођена је енергана, тачније складишни резервоар тешког угља од 1.500 тона, уништено је 328 тона мазута, 25 тона је изгорело, а остало се просуло на околно земљиште. Овај злочин није штетио само људима, већ је оставио велике последице на животну средину. Иако су знали да ови отрови могу да изазову тровање и смрт стотина хиљада људи и трајно униште природу, са друге стране нису марили за то. Зато поједини стручњаци овај напад класификују као ратни злочин.

– На територији Србије и шире водио се рат који по својим ефектима спада у хемијске и радиолошке. Многа опасна хемијска једињења су доспела у ваздух, воду и земљиште. У процесу кружења материје и кроз ланце исхране доспела су у живе организме једињења која имају тератогено, канцерогено и мутагено дејство – закључак је научног рада Саше Т. Бакрача из Војногеографског института Војске Србије, Емилије Клем из Министарства одбране и Мишка Милановића са Географског факултета у Београду.

Гађањем и разарањем „Петрохемије“ осим изливања винил-хлорид мономера, разлиле су се и тоне течног хлора и амонијака, етил-дихлорида, хлороводоничне киселине, жива и натријум-хидроксид.

И нису се зауставили, три дана касније мета је била иста, али тог 18. априла намера није била да се постројења и хемикалије запале, већ да буду погођене тако да исцуре у атмосферу. Поново су гађане све три фабрике. У новом налету бомби у „Петрохемији“ је погођен резервоар хлора, погон за електролизу и поли-винил хлора, као и резервоар винил-хлорид мономера. „Рафинерији“ је ово био пети пут да је погођена, а 7. јуна она ће још једном бити на мети агресора. У „Азотари“ је тог 18. априла погођена процесна зграда за производњу НПК ђубрива, као и складишта сировина и готових производа. Пожар је у овом погону трајао шест сати, изгорело је 10 тона гуме и неколико тона ђубрива. Ово је показатељ и да је ова еколошка катастрофа била прецизно планирана. Како је за „Новости“ пре три године рекао инжењер Зоран Гавриловић, члан Међународног научног форума „Дунав – река сарадње“ и један од малобројних стручњака и сведока који је истраживао овај злочин, време напада било је пажљиво одабрано када је ветар смртоносни коктел носио ка Београду.

– Нешто пре 15 часова колеге су ми јавиле да ка престоници иде отровни „коктел“ и да бежим што пре могу – рекао је Гавриловић за наш лист. – Моја супруга је била у тиму за евакуацију Београда, за коју времена није ни било, катастрофа у којој би смртно страдало, у првом налету, најмање 200.000 људи је изгледала неизбежна. Док сам се припремао за покушај преживљавања, на југозападу сам угледао изузетно ретку појаву, муњевито стварање олујног облака кумулонимбуса. Контактирао сам с пријатељима у радарском метеоролошком центру и они су ми потврдили да виде нешто о чему су само читали и да ће олуја имати североисточни правац. То је спасло Београд и Панчево. Био је то божји прст.

Они који се сећају бомбардовања и гађања ових постројења сећају се страха од доласка облака у престоницу. Многи и данас када се помене „Петрохемија“ говоре о осећају неизвесности, али и ветру који их је спасио. Описују ишчекивање да отрови дођу до престонице као изузетно стресан тренутак током НАТО агресије, јер су многи схватали да у овим ситуацијама немају куд да побегну и како да се заштите. Међутим иако је ветар однео отровне облаке, нисмо успели да се заштитимо у потпуности, токсини су ипак завршили у земљишту и води.

„Петрохемија“ је током ових напада у време бомбардовања, остала без 40 одсто производних капацитета. Штета која је нанета овом постројењу процењена је на 449 милиона долара.