Владимир Лорченков: НЕКОРЕКТНО О ТОЛСТОЈУ

… Сви руски проблеми почели су оног тренутка кад смо кастински морал (који је у Пушкиновој „Капетановој кћери” добро представљен епизодом са губитком на картама младог Грињева и његовим каснијим чудесним спасавањем од стране официра од кога је изгубио) заменили универзалним људским моралом, као код Толстоја, проширујући га на све, али не узимајући у обзир да се они на које је проширен неће руководити тим моралом и стога је он сам по себи од старта мањкав.
… То је Лев Николајевич Толстој. Уместо да прихвати природан ток ствари и ужива у лепоти овог света, напуштајући га – он седа за сто и мозга ли мозга. Као резултат, измишља нови глобални морал, заснован на размишљањима након читања Јеванђеља, пажљиво осмишљен током непроспаваних ноћи изазваних неправилном вегетаријанском исхраном (вишак биљних влакана и недостатак протеина и масти).
… Општеприхваћено је да је Толстој идеал чистоте, „наш одговор“ де Саду и Волтеру, дрским Французима претерано слободног морала (ко је Волтер ако не садиста који воли да мучи људе језиком?). У ствари, Толстој је пре физиологичан. Он прихвата живот у свим његовим облицима comme elle est. Да, сцена „грехопада“ Ане Карењине постала је знаменита, и сви се сећамо да се Ана након парења осећа непријатно. Али тако се осећају сви заљубљени кад први пут задовоље своју страст – и то је велика тајна, скривена од свих, јер се налази пред очима. Навика још није настала, постоји осећај неспретности.

… Толстој, дакле, уопште није моралиста, већ реалиста – свевидеће око – и он се у том смислу не супротставља великој француској култури, већ је на њој израстао. Баш као и Пушкин. Али, авај, Лав Николајевич није владао артизмом и љубављу према игри као Александар Сергејевич. Једноставно, он није био писац, већ дагеротиписта и филозоф. И ова страшна контрадикција – Толстојево одбацивање француског либертинизма, упркос чињеници да су у том либертинизму били његови, Толстојеви, корени – све нас је упропастила. Прелепим светлуцавим умом Катарининог века сви су разумели да се „свакој страсти мора препустити не црвенећи“, али су срцем желели да то буде – по савести.

… Познати пример изопачености Вронског била је његова подела људи на два типа:
„У његовом петербуршком свету сви људи су били подељени у две потпуно супротне сорте. Нижи разред: вулгарни, глупи и, што је најважније, смешни људи који верују да један муж треба да живи са једном женом са којом је ожењен, да девојка треба да буде невина, жена треба да буде стидљива, мушкарац треба да буде храбар, умерен и чврст, мораш да одгајаш децу, да зарађујеш за хлеб, да отплаћујеш дугове и разне сличне глупости. То је био тип људи који су били старомодни и смешни. Али постојала је и друга врста људи, правих, којој су сви припадали, у којима је требало бити, што је најважније, елегантан, леп, великодушан, храбар, весео, препустити се свакој страсти без црвенила и насмејати се свему другом…“
И били су у праву, јер само тако и треба живети.

… Главно ослобођење које су донеле Де Садове идеје није било то да се „треба бавити сексом” – ко и када то није радио? – већ да будеш оно што јеси, и други ће бити одговорни за то, ако већ неко жели да буде одговоран. Али мудраци попут Толстоја били су превише паметни и наметнули су осећање кривице – сопстсвено осећање кривице за сопствену раскалашну младост – свим Русима.
… Главна одлика Толстојевог писања је да он види предмет са хиљаду очију, свуда распоређених – што Толстој, међутим, чини једним оком (упс), које се састоји од хиљаду малих – из различитих углова, свуда.

Толстој има визију Бога.
Може се само замислити како га је ово мучило. Искрено речено, Толстојева величина је у томе што он види и себе (на пример, његов лик, који три сата ћаска о уређењу села, спречавајући брата да организује село, очигледна је самопародија).
Али Толстој има и визију муве. Као што знате, она има хиљаду очију којима види све, свуда.
Управо зато Толстој има најприземнији и чудовишно реалистичан поглед на жену. Али, рецимо правде ради – поглед једино истинит и поштен. Да се ​​наше љупке даме не би увредиле, додајмо да Толстој и на мушкарца гледа на потпуно исти начин. И нема ту ничег страшног и увредљивог. На крају крајева, Толстој је свеобухватан, а сви смо ми, у неком тренутку свог породичног живота, ликови Лава Николајевича, у зависности од тога кроз који животни период пролазимо. Заљубљен си? Сад си ти Љевин. Врдао си – Стив. Отишла ти жена – Карењин…
Генерално, „све је јасно“.
Али, има ту много „али“…

(Телеграм канал В. Лорченкова; превео Ж. Никчевић)