БОГ И ПОДСВЕСТ: ПРАВОСЛАВНА ПСИХОЛОГИЈА И ИЗАЗОВИ САВРЕМЕНОСТИ

ОПАСНОСТИ БЕЗБОЖНЕ ПСИХОЛОГИЈЕ

Вера Абраменкова, руски хришћански психолог, истиче колико је безбожна психологија нанела штету савременом човечанству:“Савременик Фројда, Јунга и Хесеа, велики православни подвижник и светац XX века, преподобни Силуан Атонски, чврсто је веровао да ће човек који живи духовно, а бави се науком, у њој имати више успеха него неверујући научник јер “живи на Вишем и достојнијем плану постојања, него онај коме припада научни живот као сфера пуког логичког мишљења”. За неког је то тачка гледишта која се може усвојити скупа с другим тачкама, чиме је пројављује толеранција (то јест безосећајна трпељивост) како у питањима вере, тако и у научним погледима. Тако нас учи наше световно образовање. Па ипак, та толеранција, која је допустива у науци, недопустива је по питањима Истине, јер је, како је уочио Владимир Соловјев, “Истина нетолерантна”. Компромис у областима истине никад није донео добар плод.“

Абраменкова наглашаве:“У психологији, а то значи и код психолога, постоји опасност од “стремљења ка лажним циљевима”, због чега се плаћа губитком животних орјентација, страдањем како појединих личности, тако и великих социјалних група. На пример, деце./…/Психологија често ради “оно што не треба”, служећи интересима тоталитарних секти, финансијске олигархије, беспринципијелних политичара, иза којих стоји кнез овога света. А он увек делује преко “инжењера људских душа” – писаца, психолога, психотерапеута. Они, буквално као осећајне антене, усмерене ка откривању тананих душевних покрета, мисли, преживљавања, мењају човекову вољу и сеју разарање у умовима и душама.“

Психолог који је хришћанин, каже Абраменкова, бира прави пут:“Човек за чију је успешну професионалну делатност предуслов орјентација на духовни свет другог човека – малог и великог – не може а да себи не поставља питање (био он учитељ, педагог, психолог, социјални радник) – какав је лични циљ моје делатности, ко је ИДЕАЛНИ ОБРАЗ (ЛИК) који стоји иза речи “образовање”? Хтели ми то или не хтели, делатност сваког од нас одређује се управо тим критерјиумом. Каква је то фигура, модел, образ? Ако су то пагански идоли сујете, богаћења, егоизма, неминовно ћемо кренути путем патолошког развоја личности, ка смрти душе. Ако је у средишту нашег живота и делатности Христос, кадри смо да нађемо погодне услове за развој сопствене личности и да другима помогнемо да нађу пут ка љубави.“

То значи да се борба мора водити:“Хришћанство захтева духовне напоре (“Царство Божје се с напором осваја”) – демони неопаганизма се сами јављају. Избор је на човеку. У православном схватању духовно делање састоји се од активног учешћа у добрим делима, а то значи активно у себи учвршћивати способност да се разликује добро од зла, као и од онога што није корисно за сопствени духовни развој и добровољно се од тога склањати, по речи апостола Павла: “Све ми је корисно, али све не изграђује; све ми је дозвољено, али нећу да нешто завлада мноме” (1. Кор. 6, 12).“

Секуларна психологија често правда грехе да би довела човека у тобожњу равнотежу и ослободила га „осећања кривице. Зато је, каже Абраменкова, науци потребна вера:“Могућност овладавања професионалним знањима без штете по душу која се користе плодовима истих открива нам највећи мудрац, светац 14. века века Григорије Палама. Он учи да су наука и философија које не славе Бога сличне отрову који се цеди из змијских тела: људима, способнима суптилно разликовање добра од зла, уз вешто коришћење, ова знања могу да користе. У чему је уметност припремање “лековитог отрова”? У томе што у знању “спољашње мудрости” прво треба “убити змију”, то јест уништити и надменост која од ње долази (“философска преузнесеност није сродна смирењу”). Затим “као крајње и апсолутно зло треба одбацити главу и реп змије”, то јесте лажне представе о Богу, уму и праосновама света, као и наопаке представе о стварању тог истог света. На крају, користећи испитујућу и созерцатељну способност душе, и расуђивањима о природи треба раздвојити истинске и лажне представе. Али чак и кад се тако користи, знање “спољне мудрости”, како није штетно, не постаје Божји и духовни дар.“

Зато је  важно обратити пажњу на неопаганску психологију Карла Густава Јунга, за коју је несвесно окултна прашума где се човек мири са злом у себи ( својим „сенком“), и ПОНУДИТИ православни одговор „на задату тему“.

 

ОСНОВНЕ ИДЕЈЕ КАРЛА ЈУНГА

Јунг је, у име психологије, претумачивао хришћанство на окултно – гностички начин. Он је, на пример, Адамов грех објашњавао као отпадање од првобитног јединства биљака, животиња, човека и Бога. Једење плода познања је за човека било добро – постао је СВЕСТАН, чиме је изгубио рај. Враћајући се првобитној целовитости, он треба да је том свешћу сретне, и да се поистовети са првобитном, луциферијанском „гнозом“. Постојале су гностичке секте, попут офита, које су сматрале да је змија-сатана “просветлила” Адама и Еву, због чега су је обожавали. Попут офита Јунг каже: ”Стицање свести било је највреднији плод дрвета сазнања, магично оружје које је донело победу над земљом и које ће му, надамо се, донети још већу победу над самим собом”.

А Јоланда Јакоби додаје да је “првобитни грех” – “ИЗВОР СВЕГ ЉУДСКОГ ДУХОВНОГ РАЗВОЈА и гони нас напред ка још вишем развоју наше психе и нашег света, као и освешћењу нашег односа према Богу и његовом деловању у нашој души кроз симболе сопства”.

Док Св. Кипријан Картагински тврди:”Ко нема Цркву за Мајку, нема Бога за Оца”, а Св. Оци истичу да је Христос једини пут ка спасењу, Јоланда Јакоби нас поучава “јунгијанској мудрости”: “С психолошке тачке гледишта, човек може постати психички уравнотежен и напредовати ка психичкој целовитости био он муслиман или будиста, Јеврејин или хришћанин. Одлучујућа ствар је да се свако определи за облик вере који одговара његовој природи, базиран искључиво на личном суду и осећању одговорности, који ће га надаље подржавати и пружати му унутарњу сигурност”.

Дакле, Јунг каже: није важно има ли Бога и која је вера истинита – битни смо ми, такви какви смо, на путу ка оствареном Сопству. Битна је психичка равнотежа, без обзира на спасење.

У својој студији “Тријумф терапеута/Употреба вере после Фројда”, Филип Риф говори о Јунговој потрази, њеним предусловима и резултатима. Риф указује на чињеницу да је Јунг себе доживљавао не толико као психолога, колико као духовног руковођу заблуделих, које треба иницирати у тајну живота: “У свом развоју, од снова и визија из детињства, до хипотеза старог доба, Јунг је трагао за приближавањем божански надахнутих порука и научног интелектуализма у оквиру религиозне психологије – оне форме вере за коју је сматрао да је најприменљивија за употребу у 20. веку.(…)

Како је Јунг поимао свој живот, испада да је Бог неопходан нашем добу дошао управо њему; себе је сматрао више оним коме се истина открила него оним који је истину открио. Утолико уколико је себе сматрао оруђем којим је исцељујућа сила продрла у нашу културу, Јунг је себе разумевао на уобичајени начин на који су сви пророци себе схватали, то јест да су они више изабраници исцељујуће силе него они који су ту силу изабрали. Јунг настојава на тој разлици у описима свих снова и виђења који дају првом делу његове аутобиографије такву запањујућу привлачност. Ипак, он је сачекао да постане недоступан скептичним рецензентима пре но што је објавио тајну свог живота: терет пророковања који му је био изазов од времена његовог најранијег упамћеног сна.

У том сну, који му се јавио негде између треће и четврте године, и који га је, како он сведочи, опседао читавог живота, безимени “подземни Бог”, аспект божанског непрестано супротстављен “Господу Исусу”, представио се Јунгу. Ипак, ако овај подземни Бог није могао да буде именован, то не значи да није имао описиво обличје. Оно што је ужаснуло дечачића у сну, а чега се старац сећао скоро седамдесет пет година касније, мора да је био “ритуални фалус”. Заиста, кроз читаву Јунгову аутобиографију, подразумева се, без упитности, да је старац појмио оно што је дечак заиста искусио. Јунг је нештедимице употребио сопствени живот да би илустровао сопствену теорију, доживљавајући самог себе као свој најбољи случај (то јест, најуспелије довршен) траженог савременог преношења оданости: са старе вере на нову психологију, што није чин непоштовања према било којој вери, него пут којим би све вере могле опет да буду употребљиве – и стога такође вредне.

Подземни богови, потиснути аспекти божанства (о којима су говорили и Лоренс и Рајх), јављали су се поново Јунгу током читаве младости, “кад год је неко превише наглашено говорио о Господу Исусу”. Заиста, после тог сна – модела, који је заувек у његовој уобразиљи исправио једностраност хришћанског учења, “Господ Исус” никад није постао “довољно стваран” за Јунга.

Нестварност Исусова била је “застрашујуће откриће”. На крају крајева, Јунг је био син верујућег, званичног хришћанина. Ово виђење “ми је дато, и ако га нисам тражио”, као да је очево несвесно походило сина, да би тамо отпочело процес исправљања неравнотеже која је срушила његовог оца. Психолошке неравнотеже исправљају се спајањем. Тако је “Господ Исус” постао мрачан, идентичан с фалусом. У том посебном смислу Јунг је, како је сам тврдио, остао хришћанин. Али то је ново „хришћанство“, које тешко да би могло да се поистовети са старим.

Логично је очекивати да Јунг свој живот тумачи јунгијанским појмовима. Његова исправка хришћанства се заснива онако како ју је он видео, на ономе што се њему открило као потискивана подстава: Бог на небу има свог “подземног двојника”.“

Јунгово откриће „подземног бога“ очито није било Богом, него демоном надахнуто. За православног хришћанина свакако је неприхватљива била каква амбиваленција према свету демона. Демони немају никакву “исцељујућу силу”; против њих, који су клицоноше болести и смрти, треба се борити свим силама Господњим. Јунгова трагедија је била трагедија некога који је из хришћанства одступио у паганизам: а паганизам, као фатализам, у човека и његову душу уноси страх пред, тобож свемоћним, силама подземља. “Подземни бог” (у ствари, ђаво), који је уплашио малог Јунга, храни се човековим страхом, и продубљује га, да би могао да влада.

 

О ЛОГОСИМА ПРИРОДЕ

Велики владика Његош је знао да је човек највећа тајна човеку. Саздан по слици и прилици несазнатљивог Бога ( не бих веровао у Бога Кога бих могао да разумем, рекао је Свети Атанасије Велики ), и човек је дубински неспознатљив. Разиличити духовни елементи који су присутни у нашој природи, ако се улогосе, упркос својој недокучивости, усмеравају нас ка спасењу, чак и ако их нисмо сасвим свесни.

Свети Максим Исповедник учио је о великој тајни логоса сваког створења. Све што постоји, постоји у Богу као Његова божанска мисао – то није Платонов свет божанских идеја, повезан са Божијом природом, него Син Божји, Божански Логос којим су све ствари створене, у себи садржи разноврсност творевине. Бића нису предпостојала у Богу, него су саздана ни из чега вољом Његовом – али их је Бог од вечности сазирао у Својој вољи ( а да је хтео, могчо их је и не бити ). О томе Свети Максим Исповедник каже:„Ми верујемо да логос анђела претходи њиховом стварању. Ми верујемо да је логос сваке суштине и сваке силе који сачињавају вишњи свет, тј. логос људи, логос свега онога чему је Бог даровао постојање (а немогуће је побројати све ствари) неизрецив и непојмљив у свом бесконачном превасхођењу, будући већи од било ког створења или створеног разликовања или разлике.“

Логоси су темељ логосности човека и света.

 

ЧОВЕКОВО ПОЗВАЊЕ

По Панајотису Неласу, Свети Оци човека називају разумним јер је створен као икона Логоса Христа, Који је Божја премудрост. Свети Атанасије Велики каже да је Бог људе саздао по икони Премудрости да би они постали причасници Логоса, и на тај начин постали логосни – словесни, како би их словесниот водила вечном блаженству. Човек, вели Свети Климент Александријски, постаје иконичанонолико колико сарађује са Христом као својим Прволиком.

Човек има царско достојанство јер је Христос Цар свега створенога. Он је и слободан по мери своје тварне ограничености јер је икона Бога Који је апсолутно слободан. Човек је одговоран за све саздано, он је, како каже Хајдегер, пастир битија, јер је Христос Спаситељ целокупне творевине.

Као што се у Личности Христа неразделно и  несливено спајају Божанска и људска природа, тварно и нетварно, тако човек у себи има духовну душу и материјално тело, коју су, такође неразделно и несливено, сједињени у његовој личности. Христос дејствује богочовечански, а човек психосоматски, вели Свети Атанасије Синаит. Руски философ Алексеј Лосев у својој „Философији мита” указује на то како обично, свагдашње тело може имати митске димензије и како се у миту одражава стварност личности (он вели да је мит „символички дата интелигенција живота”): „Личност човека је, на пример, незамислива без његовог тела – наравно, осмишљеног тела, интелигентног тела на коме се види душа. Наравно да нешто значи да је један московски научник потпуно налик на сову, други на веверицу, трећи на мишића, четврти на свињу, пети на магарца, шести на мајмуна. Један, премда се уздигне до професора, целог живота личи на калфу. Други је, ма како се правио важан, свеједно – пљунути берберин. (…) Тело није прост изум, није случајна појава, није само илузија, није ситница. Оно је увек показивање душе – према томе, у неком смислу сама душа”.

Као што је Христос посебна Личност која има исту природу са Оцем и Духом Светим, тако је човекова личност конкретизација природе заједничке свим људима. Нелас вели да је човек „у исти мах и личност и природа, која се суштински може одредити тајном љубави, што изнутра побуђује личности на узајамно општење са другима; он је евсно биће које се налази у времену и стреми вечности; он је нераскидиво психосоматско биће неисказиве дубине; слободан, царски достојанствен, разуман, он је у исти мах и стваралац.

 

ЗАШТО НЕ ВИДИМО СВОЈ СМИСАО

Основни узрок човекове дезинтегрисаности је, сматра Свети Јустин Ћелијски, грех; он је синове и кћери Адамове лишио заједнице се Оцем небеским, и у творевину увео смрт и ђавола. Твар је рањена грехом, а човекова свест и савест су помрачени толико да сатана на њих има непорецив утицај. Одатле многа зла и злочини, који пустоше како природу, тако и друштвену заједницу. Грех има космички разорне последице, и не може се лечити палијативима културе, науке, прогреса. Просветитељска идеја да је човек зао зато што не зна суочава се са светоотачким реализмом да човек не зна зато што је зао, пошто што му је душа помрачена егоцентризмом који му затвара путеве ка Богу и ближњем. Грех и зло не постоје у природи; они се пројављују једино кроз слободну човекову вољу. Свети Јустин Ћелијски уочава човекову двоструку трагичност: склон да се препушта греху без зазора, он ипак не може да у том греху живи, пошто је он противприродан и гуши сваког који му робује. Као највише Божје створење, микрокосмос који је у исти мах и микротеос, „мали бог у блату“ (израз оца Јустина) човек је призван да кроз Богочовека надиђе самог себе и да се обожи.

Човек заборавља због чега је створен зато што живи у гомили која је Бога заборавила. Док човек постоји као личност, он осећа да битије има смисла, да је пуновредно и достојно живљења и радовања. Осећање смисла је празнично, каквотно другачије од свакодневице као ритуала телесних навика. С друге стране егзистенције је страст као осећање лишености битија, то јест осећање недостатка смисла постојања. Због тога страст жели да освоји и потчини свет, да би утажила жеђ своје празнине. Но, она је неутажива, јер је воља за моћ похота која се не задовољава било каквим „делимичним“ успехом. Страстан човек осваја битије тако што све око себе (па и ближње) претвара у предмете којима може манипулисати. Зато је песник Момчило Настасијевић, у својим бележницама, помињао да постоје људи који су спремни да због малог прста униште цео свет. То су острашћеници који, жудећи за боговањем, постају заточници ништавила. Страст стреми да све претвори у своје „тело“; стреми „лакоћи у којој би се страстном човеку све подавало без отпора“ (Жарко Видовић). Са светом, који жели да из корена преобрази, у складу са својим осећањем лишености смисла (одатле револуционарни утопизам), страст се мири само путем навике, која своје окружење вешто користи, приступајући ближњима као стварима, без свести о њиховом личном достојанству. Ко тако живи, не може да схвати да је боголик.

 

ОБОЖЕЊЕ И ЕВХАРИСТИЈА

Пут ка обожењу не може се замислити без Свете Евхаристије, причешћа Богочовеком, о чему пише Панајотис Нелас, позивајући се на Светог Николу Кавасилу:“Коментаришући библијски одломак „И који једе Мене, он ће живети ради Мене“ (Јн. 6,57) Кавасила указује на чињеницу да човек, као више биће, може претварати у себе хлеб, рибу и све што једе. Али сва та храна како наглашава Кавасила, опет под утицајем св. Максима Исповедника нема у себи живота те, стога, не може ни оживљавати (човека). Човек има утисак да му та храна даје живот зато што привремено одржава (живим) његово тело, али она, заправо, човеку омогућава искључиво пуки опстанак који је потчињен трулежности и који је усмерен ка смрти. Но, Хлеб Евхаристије, који јесте Христос наставља Кавасила јесте ваистину жив и кадар да дарује истински живот. Наравно, (остајући) апсолутно оностран какав јесте, Христос не бива Сам претворен када се (у Причешћу) даје као храна човеку, већ преображава човека у Онога Који Сам Он јесте. „Наша се храна – било да се ради о риби или хлебу или било којој другој врсти јестива – претвара у људску крв, у личност која једе ту храну. Али, у случају Евхаристије се дешава нешто сасвим супротно. Сам Хлеб живота преизмењује ону личност која Га једе, преображавајући је и примајући је у Себе“. Тако човек бива преображен у стварни уд Тела Христовог, који се храни и живи Главом.“

Христос је Храна и Пиће вечности.

 

КАКО ПРЕВАЗИЋИ СТАЊЕ ЉУДСКЕ ПАЛОСТИ

Ми живимо у стању палости, носећи на себи тзв. „кожне хаљине“. Када су Адам и Ева, не покајавши се пред Оцем небеским, отпали од заједнице с Њим, Бог, по Свом милосрђу, „начини (…) кожне хаљине и обуче их у њих (Пост. 3, 21)“. Под „кожним хаљинама“ Свети Оци подразумевају последице Пада, које је Господ ублажио, да би човек могао да опстане у свету који је потпао под смрт и трулежност. („Кожне хаљине“ нису тело као такво: тело је Бог створио као добро. Душа без тела је утвара, као што је и тело без душе леш.) „Кожне хаљине“ су стање „живљења у смрти“. Постојање у благодати, после Адамовог греха, претворило се у „борбу за опстанак“ у свету који се противи човеку. Људско биће се уподобљава бесловесним животињама, и потчињава се природном поретку, мада је од Бога створено да влада над њиме (васкрсли Христос пролази кроз закључана врата показујући да за обожено тело природни поредак не важи). По Светом Григорију Нисијском „кожне хаљине“ подразумевају оно за шта изворно нисмо били створени: полно сједињење, зачеће, рађање, дојење, храњење, излучивање, постепени раст до пуне величине, зрело животно доба, старост, болест, смрт. Тело постаје грубо, а душа се предаје чулним задовољствима, иако је саздана за словесну насладу благодаћу Свете Тројице. Док му је одежда у рају била светла и „Богом ткана“, сада је тамна и тешка. „Кожне хаљине“ су, како вели Панајотис Нелас, „преображај живота у преживљавање“.

Међутим, Свечовекољубац Бог хоће и може да и „кожне хаљине“ употреби на добро.

Последице Пада, ако се узведу у благодатно заједничарење са Богом, губе своју оштрину, и, благосиљајући се, освештавају се. Бог је пресаздао човекову смрт у средство да се прекине грех, и отворио их као врата ка вечности („Срб је Христов, радује се смрти“, каже Свети Авакум Београдски управо због тога). Бог допушта смрт да зло не би било обесмрћено. Сједињујући се са земљом, по Неласу, човеково тело додирује дубине творевине (тако ће тело Господње у гробу заувек освештати стихију земље). Полно сједињавање, зачеће и рађање деце благосиља се браком, који постаје чувар целомудрија. Чедородни удови, ако се правилно користе, постају „најсветији удови тела људског“, јер свим осталим удовима човек служи себи а чедородни удови служе продужењу људског рода, па је посао смрти безуспешан. Деца су икона васкрсења (тако учи Свети Григорије Нисијски). Чулна задовољства, ако су умерена и освештана молитвом, допустива су; учење, ако је у страху Божјем, благословено је; рад, наука, уметност, култура – све су то последице Пада, али, ако се узводе Богу, могу бити начини на који човек служи свом спасењу.

 

СУРОГАТИ ПРАВЕ ВЕРЕ

Овога је свестан, пре свега, човек истинске вере и побожности. Остали траже сурогате.

Зато је Мирча Елијаде говорио да се нерелигиозни човек савремености често препушта понижавајућим ритуалима квазирелигиозности – магија, окултизам, астрологија сурогати су којима се потврђује да човек не може без свештеног. Политичке партије и секуларни покрети такође су религиозни, али је то лажна религиозност.  Од сексуалне револуције до екологије право свето замењено је лажним сакрализацијама. За сваку људску страст тражи се лажно оправдање у метафизици која води ка ништавилу.

О томе наш хришћански мислилац Жарко Видовић каже:“Страст и метафизика стреме једна другој док се не састану и не усагласе у навици: навика је хармонија страсти и метафизике. Сагласност им је у негацији човекове личности: „филозофско мирење човека“ са сопственом безначајношћу и бесмислом. У тој негацији (човекове личности) страда човекова душа: у томе је човеково страдање или, што је исто, страст. Од те негације човекова душа пати (пасија!), све док не огугла. А огуглалост је – навика!“

Живот у навици води у духовне и телесне болести.

 

БОГ ЈЕ СВЕМОЋ КОЈА ЈЕСТЕ ЉУБАВ

Метафизика римокатолицизма и протестантизма Бога је представила као Свемоћ која мрви човека. Али, Бог је, пре свега и изнад свега, Љубав, о чему говори Жарко Видовић:“Ко је Бог? Пазите: Три Лица Божја, а Бог Један, тј. Једна Суштина Бога. Та Божанска Суштина је Један Бог. Та Суштина је Љубав којом свако од Три Лица превазилази своју Божанску моћ. Дакле, Бог се не појављује пред нама као свемоћ, јер и Христос је свемоћан, и Св. Дух је свемоћан, и Бог Отац је свемоћан. Но, не појављује се пред нама као Свемоћ. Јер кад би се појавио пред нама као Свемоћ, не би ни хиљадити део секунде могли да опстанемо. Нестао би свет кад би се у свету или пред светом појавио Бог у Свемоћи Својој. Ко представља Бога као Свемоћ, има право. Али се Бог не појављује пред нама као Свемоћ, него као љубав. Света Тројица ствара свет и човека. Света Тројица је љубављу Један Бог. Па када ми говоримо о Богу, ми не говоримо о монотеистичком појму божанске свемоћи, него о Христовој Божанској љубави. Та сила је изразито и искључиво Божанска сила. Не говоримо о „љубави“ о којој прича Фројд. Ми говоримо о Љубави као тајни: тајни поистовећења међу људима, тајни поистовећења између Три Лица, Једног Бога, тајни поистовећења између људи са Христом. Та тајна поистовећења је Причешће. И каже се у Символу вере: све што је настало, настало је кроз Христа: на тај начин што се Христос поистовећује са оним што је стварао, што је кроз Њега стварано, кроз Његово поистовећење.“

Ми смо створени по образу Божјем. Са нама се Христос поистоветио.

То сазиремо ако пратимо глас своје савести.

 

ШТА ЈЕ САВЕСТ У НАМА?

Иван Иљин нас зато поучава:“Савест је један од најчудеснијих Божјих дарова које смо примили од Њега. То је сама Божја сила која се разоткрива у нама као наша властита најдубља суштина. Оно на шта нам указује савест, на шта позива, што нам навешћује – јесте морално савршено, не ”најпријатније”, не ”најкорисније”, не ”најсврсисходније” итд., већ морално боље, савршено, како је казано у Јеванђељу: ”Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески” (Мт 5, 48).(…) Глас савести долази или такорећи продире својим дахом из свештене дубине људског срца где нема обичних људских речи, с њиховим уобичајеним значењем које се схвата час мишљу, час уобразиљом, и које се у исто време увек субјективно искривљује. У тој дубинској сфери нема обичних речи с њиховим призвуком и интонацијом, с њиховом асоцијативном нијансом и с њиховим логичко-стилистичким спојевима. Но, ако се ипак одлучимо да овде говоримо о ”речима” савести, онда бисмо морали да подразумевамо не свакодневне речи уобичајеног изговора и звука (λογος πρφοριχος) већ оне скривене и тајанствене, логички једва ухватљиве безгласне садржаје. (λογος ενζπετος) за чије означавање апостол Павле употребљава оне чудесне изразе „уздисања неисказана” или ”јауци”, с том разликом што уздисања или ”јауци”, о којима пише апостол Павле, потичу од нас и певају о оном што се није десило, о недостигнутом, а садржаји савести су окренути ка нама и благовесте о упућеним апелима и благодатним одлукама. Од акта савести, дакле, не треба очекивати ни речи, ни судове, ни изреке, ни формуле. Акт савести је пре сличан муњи која светлуца из мрака, или снажном подземном удару као приликом земљотреса. Овде не постоји људска разумност већ некаква заслепљујућа светлост која изнутра озарује просторе душе и од које човек такорећи моментално прогледа – јер је савест стање моралне очигледности. И у тој очигледности постоји нека скривена, божанствена разумност коју човек може и треба да преведе на језик свога земаљског ума.“

Ко гуши своју савест, кажу Свети Оци, налази се на путу душевних болести.

 

КРИВИЦА И КАЈАЊЕ

Кад се гуши савест, наступају последице – између осталог, и душевне болести.

То каже и савремена психологија. Зоран Миливојевић нас подсећа на право осећање кривице и истинско кајање:“Главна функција осећања кривице јесте да се особа изнутра и споља дистанцира од свог погрешног поступка. На тај начин она заузима позицију некога ко је добар и ко се одриче свог лошег поступка. Разликовање себе као особе која је добра од свог лошег поступка, предуслов је за осећање онога што се зове одрасла кривица, а што је особина емоционално зрелих људи. (…) Признање кривице и изражавање кајања су порука другим људима која гласи: „За разлику од мог поступка, ја сам добра особа.“ Тиме особа која се каје показује оштећеном и другим људима да је добра, да није имала лошу или злу намеру, да не суде о њој на основу поступка.(…) Осим што особа која се каје има жељу да призна своју грешку, осећање кривице је мотивише да исправи негативну последицу, да смањи штету било тако што ће ствар вратити у претходно стање, било тако што ће понудити надокнаду за штету. Исто тако важно је и упутити извињење оштећеној особи, чиме особа која је погрешила показује да је уважава и да јој није свеједно што се осећа лоше због штете коју је претрпела. На тај начин она показује оштећеном да према њему има пријатељски однос, тако да му је теже да заузме непријатељски однос, да мрзи и да се свети. У том смислу изражавање кајања „лечи“ међуљудске односе.(…)Осећање кривице и кајање омогућују људима који током живота не могу да избегну доношење погрешних одлука и грешење на друге начине, да уче из својих грешака и да постају личности које све мање греше. Искрено кајање би требало разликовати од манипулативног страха од казне када неко имитира кајање како би избегао или смањио казну. Кајање позива друге људе на опраштање. Међутим, не би требало опростити некоме, било одраслом или детету, неки лош поступак за који се особа није искрено покајала.“

Хришћанство и здрава психологија се суштински допуњавају.

 

СТРАХ И СТРАСТИ

Савремени човек који живи у страстима, греховним навикама, често је веома страшљив. Страх човека уводи у стања која га разарају изнутра, и један је од главних узрока психосоматских поремећаја. Зато је Владика Николај говорио да треба имати мање бриге, а више вере:“Што мање вере, то више брига. Једна од главних благодати вере јесте та што вера ослобађа човека од многих брига. Док дете зна, да има оца и да се отац брине о кући и свима пословима куће, дотле се свака његова брига брзо завршава песмом. Чим ово сазнање ишчезне, умукне и песма и сироче се осети усред роја од брига, као усред роја стршљенова. Што се човек више дреши од брига сам својом снагом, све се више заплиће у бриге. И радост замире, док од човека не остане суха кожна торба, испуњена гневом и нагнута над гробом.“

Један страх је здрав и спасоносан – страх Божји.

Што се тиче задобијања страха Божијег (који је у својој дубини, страх пред одвајањем од Бога), Свети Теофан Затворник истиче:“Страх Божији ти неће дозволити да грешиш, него ће те терати да чиниш свако добро у сваком случају. И на теби ће се испунити заповест: Уклони се од зла и чини добро (Пс.33,15), коју пророк даје онима који желе истински живот. Но, како доћи до страха Божијег? Тражи и наћи ћеш. Ту се не може рећи: „Уради то и то“. Страх Божији је духовно осећање које се на сакривен начин зачиње у срцу од његовог обраћења Богу. Ту помаже размишљање, помаже и принуђавање себе на стицање [спасоносног] осећања. Ипак, на самом делу, он је дар Божији. Због тога га тражи као дар и даће ти се. И када ти буде дат, само слушај без поговора шта ти налаже, па ће он исправити све твоје неправде.“

Дакле, страх Господњи није самољубива греховна бојажљивост, него сила и снага која се даје човеку управо Духом Светим. Ко се синовски боји да на увреди Бога, не плаши се ничега осим изневеравања љубави према Творцу и Спаситељу.

 

ЧОВЕКОВА ДИНАМИЧНОСТ

Веома је важно знати да је човек динамична личност, и да се не може свести на стастику „укоченог несвесног“. Ми смо, чак и када нас ломе разне болести, укључујући и душевне, свагда лик Бога Који нас је саздао. О томе протојереј Михаил Дронов каже:“Чак и у случајевима озбиљних поремећаја, све до потпуног дебилитета који лишава човека разума, он и даље остаје лик (образ) Божији и није лишен особитог личносног општења са својим Творцем.

Током живота, у процесу пројављивања личности кроз своје енергије (разум, психу, соматику) човек се обогаћује, испуњавајући подсвест новим искуством. С тим искуством он и напушта овај свет. У другом свету, како учи ап. Павле (1 Кор. 13:9-10), наша садашња вера (земаљска и још несавршена способност сазнања) и нада (земаљска способност за вољно одређивање циља) престају да буду за њега актуалне. Оне су инструменталне енергије личности. У другом свету остаје актуалним само стечено искуство које се – ако је то идеални случај – назива љубављу. А у неуспешним варијантама то је искуство неостварених (или остварених) жеља (телесних и душевних), искуство немира, страхова, мржње (или, говорећи језиком психоаналитичара, конфликата). Управо ће ово негативно искуство које је остало човеку једино актуално након преласка у други свет, претворити његово вечно биће у пакао.

Може ли се, полазећи од патристичке антропологије и аскетике хришћанских Отаца, објективирати ово несвесно искуство у својству реално постојећег пртљага који човек носи са собом у други свет, попут садржаја животног ранца? У извесној мери, да. Свети Оци су понекад прибегавали појму „рукописа“ (обвезнице) грехова, када су говорили о терету човекове греховности. Међутим, ту се може радити само о књижевној слици и њеном пастирско-педагошком развоју. Настала је чак и благочастива слика анђела који записује човекова зла и добра дела. Али ипак, ако се садржају новозаветног Писма и дела отаца-аскета приступи строго, рукопис грехова наших је иста таква метафора као и она из посланице ап. Павла Коринћанима: „Ви сте наша посланица, написана у срцима нашим, коју знају и читају сви људи; показујући се да сте посланица Христова, кроз наше служење написана, не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим таблицама, него на телесним таблицама срца“ (2 Кор. 3:2-3). Ако се вулгарно објективирање добрих и злих дела и дозвољавало, онда се то чинило највише на Западу, где је на тој основи настало чак и учење о изванредним заслугама светих, заслугама које се могу „прерасподелити“ кроз трговину индулгенцијама.

У целини хришћански аскети су оперисали таквим моделом личности који се у потпуности смешта у границе „овде и сада“ и није му потребно никакво складиште добрих или злих поступака. То је динамички модел наравственог стања које се у сваком тренутку може променити у овом или оном правцу. То се може илустровати на примеру разбојника који се уочи смрти покајао на крсту и Христос га је прихватио (Лк. 23:42-43), или светог подвижника Сисоја. Када је био на самрти, ученици му рекоше: „‘Ти, оче, немаш потребе за покајањем’. Он им одговори: ‘Не, уверен сам да још нисам ни почео да се кајем’. А сви су знали да је савршен“. Ако се под покајањем (метаноиа) подразумева унутрашњи рад на стварању новог искуства узајамног општења с Богом, било би тачније рећи да он још није завршио покајање, тим пре што се аналогна прича о ави Агатону завршава речима: „Када су браћа хтела да му поставе још једно питање, он им рече: ‘Учините ми љубав, не говорите са мном, зато што сам заузет’. Рекавши то, он са радошћу предаде свој дух“. Човек је оно што он јесте у датом тренутку. Он је оно каквим га је формирало искуство целокупног претходног живота. С друге стране, он је сам, напором воље и свести, формирао у себи то душевно-емоционално искуство.“

То значи: нема разлога за страх да се нећемо остварити. Само се треба трудити да се не поистоветимо са својом палошћу.

 

СМИСАО ПОДВИГА

Подвижништво је наше стално кретање из затеченог ка вечном ја. А његов циљ је љубав, која уопште не мора бити „свесна“. О томе руски мислилац Семјон Франк каже:“ Мерило човекове истинске духовне просветљености и његове близине Богу није садржај његових свесних размишљања, убеђења и веровања, него једино реално стање његове душе, његово „срце“; прича о милостивом Самарјанину (Лк 10; 33) довољно јасно то исказује, као и прича о двојици синова од којих је један изразио спремност да изврши очеву вољу, али је није извршио, док је други, изразивши непослушност оцу, фактички ипак извршио очеву вољу. (Мт 21; 28-31). Свака људска доброта, свако учествовање у судбини ближњих, способност да нас њихова потреба изнутра дирне – све то већ сведочи да људско срце има неке дубине које су с ону страну његове чисто телесне природе; све је то знак неког духовног горења, тј. дејства Бога у души, макар оно остало и изван домашаја свести.“

То је „побожно несвесно“.

 

ВИРТУЕЛНОСТ И ПРОПАСТ

Велика опасност за претварање човека у ништа је убацивање у виртуелност. Наша научница Јелена Николић о томе каже:“Привлачност кибер света може се објаснити тиме што је у њему могуће реализовати од памтивека познату човекову тежњу, а то је потреба да природу прилагоди себи и својим потребама. Уласком у дигитални свет, особа добија могућност да постојеће окружење освоји, модификује и прилагоди на начин који је за њу одговарајући. Поред тога, у симули раној стварности могуће је доживети интензивне емоције, привремено заборавити на свакодневицу и поигравати се идентитетима. Виртуелна реалност делује ослобађајуће јер је омогућила глобалну комуникацију, са било којом особом на земаљској кугли, која поседује потребне технолошке капацитете, док с друге стране, представља јасно омеђен простор који захтева прихватање одређених правила и поступање у складу са њима. Наиме, од учесника који партиципирају и оправдано се може рећи егзистирају у виртуелном свету, очекује се да активно деле свој интимни живот са другим припадницима. Продуживши своја чула електронским помагалима (Маклуан), човек постаје не само учесник, него и воајер, надзорник и надзирани, одбацајући право да задржи сопствену приватност зарад могућности да допре до приватности других.“

Јелена Николић указује на идолатризацију као неминовност пропасти управо због медијских привида у којима живимо:“Данас се не продају искључиво роба и услуге, већ и доживљаји, што је утицало на формирање индустрије доживљаја. С тим у вези, Липовецки каже да тонемо у индустрију доживљаја која се конкретизује у претераним симулацијама, вештачки произведеним хиперспектаклима, стимулацијама чула чија је намена да се људима пружи искуство више мање изузетних осећаја, да им се омогући проживљавање контролисаних емоционалних тренутака у хиперреалистичном, стереотипном и климатизованом окружењу. Тиме се може објаснити привлачност виртуелне реалности, која богата симулацијама, хиперсензацијама и другим могућностима за постизање вештачких сензација, игра компензаторску улогу у животу савременог човека.“

И то га води у пропаст.

 

СТРАСТ БЛУДА И СРЦЕ ЧОВЕКОВО

Велика борба против жеља насталих на основу кршења закона Божјег везана је за страст блуда. Један од најважнијих подвига православног хришћанина је свакодневна молитвена борба против демонских предлога и наговора који се, у виду маштарија и помисли, јављају да би га одвратили с пута Истине. Свети Оци су саветовали духовну пажњу и сабраност у одбијању нечистих помисли. Онај ко им се препушта, лако губи тле под ногама и у стању је да пређе на Богу мрска дела.

Француски романописац Балзак о сили маштарија говорио је: „Постоји такав сплет мисли који за мање но длан о длан од здравог човека може да начини леш… Ко би описао ону чисто телесну изнемоглосг у коју тонемо претерујући сањањем уживања?“ По њему, и само тело може бити разорено „злоупотребом мишљења“.

Наравно, међу најопасније спадају развратне маштарије, којима се неко наслађује и прима их као своју свакодневицу, уопште се не борећи против њех. Господ је упозорио да гледати жену са похотом значи грешити са њом у срцу. А срце, тај извор живота, замућено непристојним жељама, човека који га не умива Богом отуђује од спасења и чини неспособним за нормалну, Богом благословену, брачну љубав. Описујући свог јунака Луја Ламбера, Балзак вели да је то „стогодишњак од двадесет пет година, већ стар од мисли и истрошен вековима размишљања“. Наравно, замарајуће и разорне мисли никада несу светле и чисте, него пожуде, сластољубиве чежње за оним што се не да поседовати. Колико ли је ових старкеља међу нама? Колико ли младих само носи љуштуру младости, а њене силе, чедности, су се одрекли?

Моћ утисака које у душу примамо веома је велика и то треба имати у виду ако се по-двизавамо за чистоту. Треба избегавати саблазниве сусрете и разговоре који уму дају „храну“ да касније, у сарадњи са злим дусима, у нама изазива збуњујуће представе и фантазије.

Блажени Јероним је, као старац, изможден посгом и уздржањем, добијао нападе блудне страсти у самоћи Витлејемске пустиње: спопадале су га успомене на жене и девојке које је као младић упознао у Риму, иако у доба упознавања с њима неји осећао похоту. То је доказ да је изрека Светог авве Аполоса у потпуносги тачна: „Ниједан човек не сме да даје снаге двема помислима – прељубништву и осуђивању ближњега: о њима он не треба ни да говори, ни да их замшпља у своме срцу. Ако се од њих ослободи,  стећи ће спокојство и велику корист“.

Када је млади монах упитао искусног старца како да се бори с блудном страшћу, овај га је подсетио да мајке, одбијајући бебу од сисе, мажу своју дојку љутим луком. Тако и ми, ако хоћемо да се спасемо ове помисли, користимо љути лук – памћење смртног часа и мука које нас чекају ако се оскрнавимо. Другоме пак други неки старец рече: “ Ако демони у тебе сеју помисли, не предај им се, јер је њима својствено да стално наводе на саблазан. И мада никад не престају, не могу да те принуде (на грех, нап. прев.): твоја је воља хоћеш ли да слушаш или не“. Препоручио му је да вапи: „Сине Божји, помилуј ме!“ Макар у почетку ни не осећао силу молитвених речи, нека не одступа од вапијања Богу – демони те речи слушају и, у страху од Христовог имена, беже.

Човек никада не сме да дозволи да га блудне помисли у потпуности смуте и поколебају, доводећи га до очајања. Циљ злог духа и јесте у томе: да хришћанина доведе до очајања и да он, по свом неискуству, помисли да му нема спасења. Држећи се Христа, замке лукавога можемо презрети.

Свети Кирил Александријски бодри борце за чистоту: „Ако немаш (такве) помисли, ти си безнадежан – јер, ако немаш помисли, имаш дела (блуда, нап. прев.). То значи: ко се с грехом не бори у уму, и не противи му се, чини га телесно, а ко чшш таква дела, по безосећајности својој, не смућује се помислима“. Најбољи пак, лек, по Оцима, јесте откривање својих греховних помисли на исповести и добијање савета од духовника. После покајања и исповести ђаво губи силу уплива на нашу душу и одступа. Тако се лече зле жеље.

 

САМОЉУБЉЕ И ПУТ КА БОГУ

Самовоља нас води ка дводимензионалном хедонизму. Протојереј Михаил Дронов нас подсећа:“Трагедија је у томе што, не знајући за другачије искуство осим примитивног хедонизма, човек очигледно одбацује све оно што је у овој или оној мери повезано с напором и унутарњом напетошћу. Одбацује се истинско личносно општење с људима, пошто у њему постоји ризик да се буде одбачен у својој отворености. Одбацује се такође и сама могућност узајамног односа с Личношћу Бога, зато што већ сама чињеница могућности таквих односа ставља човека пред реалност чињенице да он не припада себи, да је у власти Бога! Откуда зна хедониста, да ће се, ако се повери Богу, и његов живот испунити радошћу која бескрајно превазилази задовољство индивидуалног поседовања себе!

Зато је задатак оних који познају ту радост да учине то да хедонисти увек имају приступ макар здраворазумском знању о другачијем искуству. То је неопходно зато да би семе које Бог сеје у њихове душе, семе другачијег искуства, могло да стекне сигурно тло. Зато је неопходно да се данас хришћанско просвећивање шири углавном као опис искуства личног познања Бога.“

Самољубље се МОРА уклонити да се отвори ка љубави према Богу – и то је једини пут. Љубав ка Богу нас води на дубину. Свештеник Александар Јељчанинов нас подсећа:“Обично живимо некаквим најповршнијим слојевима наше душе и свести. То се види бар на основу тога како се лако предајемо негодовању због ситница, колико значаја придајемо стварима које то уопште не завређују. Половина наших љутњи и животних потешкоћа би нестала кад бисмо центар својих интересовања пренели на већу дубину.“

Да бисмо стигли до Бога и себе, морамо ићи на дубину. Тако је Господ рекао апостолима – рибарима: само је на дубини прави улов. И то је једина срећа.

 

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ О СРЕЋИ КАО САМОЖРТВЕНОСТИ

Срећа је својеврсна илузија јер у овом свету, „долини суза”, апсолутне среће нити има, нити је може бити. Али, постоји највећи могући степен приближавања апсолутној срећи – „бити одан до самоодрицања једном другом живом створу”, волети га без размишљања о себи и свом задовољству, сав се предати „своме Богу”. У том давању срећа је оно што та реч изворно на старосрпском значи – „срешта”, то јест СУСРЕТ. Самотњак не може да буде срећан јер нема са ким да се сретне, нема пред ким да се одрекне себе. Сва се доброта састоји у томе да се буде „добар заборавивши на себе, добар без егоизма”, чиме се другим људима постаје „извор благодети, себи среће, иако се неки пут ради против свога ја”. Доброта се не може и не сме фалсификовати трудом прикривања своје отровне суштине, и зато је боља нескривена саможивост од змијске притворности, сматра песник Момчило Настасијевић.

Настасијевић је трезвени православни реалиста и кад каже да су и врлина и грех само издалека, то јест ако их посматрамо изван личносног контекста у коме настају, чиста белина или апсолутна тама. Ако чиста врлина можда и постоји апсолутно, она у својим свакодневним пројавама има пеге које други, због њене језгрене светлости, не виде. Слично је и са грехом и пороком: на њима заблиста понека светла пега намере која се није остварила или одсјај гриже савести, тог божанског огња у срцу. Ту је суштински извор СМИРЕЊА, врлине без које је, по Светим Оцима, сав подвиг православног аскете – бљутав. „Човек обдарен добрим особинама или који има врлине осећа у најинтимнијем самом себи да је прецењен”, јер зна за таму која га напада и са којом се бори; а „онај што се заглибио у најтамније провалије порока болно осећа да је и сувише строго осуђен и кажњен”, јер у њему још блиста икона Божја. Свети Јован Златоусти зато и вели да је „смиреноумље – темељ хришћанске философије”, а ништи духом задобијају Царство Небеско (Мт. 5,3), Царство смирених срца, оних који осећају своје недостојанство на једној, а силу и славу љубави Божје на другој страни. Знајући да човек својим силама не може бити савршен, Настасијевић је био одлучно против осуђивања ближњих, по речи Христовој у Беседи на гори: „Хе судите да вам се не суди”; јер, како песник исправно примећује: „Увек се онај који је погрешио налазио у опаснијим и мучнијим околностима од онога који је погрешку нашао. – Према томе, правичније је имати више праштања и обзира за првог него одобравања и подстрека за другог.”

Као што се може закључити, темељ Настасијевићеве идеје самонадилажења је ЖРТВА. Жртва подразумева уништавање саможивог, себи довољног, „ја”, да би се Други могао признати за апсолутну вредност. Жртва је Љубав. Жртва је и Смирење. Жртва је и Свепраштање. Од оваквог осећања до погледа у Христа, Бога Жртву јер Бога Љубави, Христа Који је – „остварени лик човека” – само је један корак.

 

О ВИКТОРУ ФРАНКЛУ

Аустријски психијатар Виктор Франкл, оснивач логотерапије, један је од најодважнијих критичара Јунгове аналитичке психологије, управо у оним областима у којима та психологија настоји да говори о човековој религиозности. Сам Франкл је био човек библијског погледа на свет, али и на Бога, Кога доживљава као Живог и Истинитог Творца и Спаситеља човековог, а не као апстракцију гностичке митологије. Он у књизи „Бог подсвести“ одлучно сведочи о стварности Божјег присуства и деловања у нама: „Говорећи психолошки, однос дете-отац додуше претходи односу човек-Бог, али говорећи онтолошки, није тај однос узор, него копија. С гледишта онтологије, мој физички отац, онај који ме је телесно родио, у неку руку је случајни представник Онога Који је све створио (…)“

За Франкла, човек је свесно, савесно и одговорно биће – и то на свим нивоима; парадоксално, чак и на подсвесном нивоу! Он је против става да је несвесно човеково тобож „свезнајуће“ или „божанско“, као и против тврдње да је оно – инстиктивна, нагонска стварност, која је јача од наше слободе. У томе се састоји основна грешка Јунга и свих његових следбеника – они „Бога подсвести“ погрешно локализују, смештајући га у таму праљудског, у стихијско „ида“ са којима „его“ (свест и савест) нема много везе. То значи, каже Франкл, да, по јунгијанцима, „религиозно не зависи од одговорности и одлуке личности“. Религиозност не може никако да припада колективном несвесном јер она спада у најличнија човекова опредељења, заснована на одлучном напору воље и срца, то јест – читавог нашег бића. Јунгов следбеник Бенцигер је тврдио: „Можемо говорити о РЕЛИГИОЗНОМ НАГОНУ исто као што говоримо о сексуалном или о агресивном нагону“. Франкл на то каже: „Каква би то била религиозност на коју бих био нагнан-нагоњен као на сексуалност? Хвала лепо на таквој ‘религиозности’! Јер аутентична религиозност нема карактер инстикта, него одлуке; својим карактером одлуке она стоји – и карактером инстикта пада. Религиозност, наиме, или је егзистенцијална – или никаква. За Јунга – као и за Фројда – несвесно (па и религиозно – несвесно) јесте увек нешто што личност детерминише. А за нас је подсвесна религиозност (као и уопште све духовноподсвесно) подсвесност која одлучује – а не примораност“. Такође. Франкл је одлучно одбацио и Јунгову идеју о архетиповима, који, тобож, представљају нашу архајску баштину. Треба признати, вели бечки психијатар, да религијски праузори постоје, „али ти религијски праузори (праобрасци) нису никакви архетипови који у нама дремају и које смо примили биолошким путем, него су то традицијом преузети праузори нашег културног круга. Тај нам дакле свет слика и симбола није прирођен, него смо се у његовом оквиру родили (…) То затечено, ти праобрасци… нису никакви архетипови, него су то молитве наших отаца, обреди наших Цркава, откривења наших пророка, узори наших светаца…“ Јунгова аналитичка психологија човека своди на паганско биће примитвне религијске свести. Франкл, што на основу свог лекарског искуства, што на основу библијског погледа на свет, каже: „Аутентична (и у том смислу првобитна) религиозност нема никакве везе са „архаичном“ (и у том смислу примитивном) религиозношћу. Религиозност (која је најпре у њима постојала, а затим била потиснута) код многих људи остаје наивна – каква је код њих била за време детињства (…) подсвесна вера, која се може звати – у правом и најбољем смислу – детиња. Може она бити и детињаста (и у том смислу наивна), али примитивна и архаична у Јунговом смислу нипошто није. У светлу непристрасне анализе, нема ту никакве архаичне митологије, каква се среће у тумачењима јунговске школе; него се – како у егзистенцијалној анализи каткад изађе на видело – такви подсвесни религиозни садржаји једноставно слажу са драгим старим сликама из времена детињства“. За Франкла, човека библијског осећања, свако од нас је биће које тражи смисао. Али не било какав, гностички, манипулативни „смисао“ којим смо „богови“ сами себи, него Смисао са великим „С“ – Бога Који је наш добри, пренежени Отац.

 

НАШИ РОДИТЕЉИ И БОГ ОТАЦ

Родитељи које волимо и поштујемо су нас увели у свет, али нас је Бог Отац у Сину и Духу Светоме саздао. Зато протојереј Андреј Ткачов каже:“Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави… Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије. Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом.“

Ослободити се помрачења и видети Оца – то је наш циљ.

 

НЕМОЋ ОНИХ КОЈИ БЕЖЕ ОД БОГА

Данашњи човек бежи од Бога, и нада се да ће у том бежању успети.

„Заправо је немогуће побећи од Бога“, вели св. Јован Златоуст. Чак и они који одбијају Бога стреме Богу , како рече Тертулијан, јер је„душа по природи хришћанка“. Француски православни теолог Жан Клод Ларше каже:“Бог Својим активним присуством у самој природи човека не престаје да му показује Себе с циљем да га човек упозна, али ипак никада га ни на који начин не приморавајући. Но, човек силом страсти одбацује непрестане кретње благодати које делују унутар њега, одбацује призиве Духа Светога и противи се Богу.“ О томе је говорио и Блажени Августин: „Моја болна душа, која је могла да пронађе исцељење само у вери… одбијала је да оздрави. Противила се Твојим рукама, о Господе, Који си припремио лек вере“.

Гушити савест значи ослепети себе, о чему Свети Иринеј Лионски вели: „Ограничени и заиста несрећни су они који неће да виде тако очигледне и јасне ствари, него беже од светлости истине, ослепивши сами себе, попут несрећног Едипа“.

О томе говори и преп. Симеон Нови Богослов: „Као аспиде ми затискујемо себи уши, постајући налик на глувонеме и попут мртваца слепи за осећаје наше душе“. И још: „Клонули, осакаћени и рањени, ми занемарујемо средства за исцељење, изналазећи свакојаке начине да ништа не чинимо“.

Бог не оставља никога, осим онога ко Бога оставља. Једина нада за човечанство је повратак Богу и истинском себи. Ако тога не буде, неће бити ни нас.