Срђа Трифковић: Висока уметност неутралности

 

Текст који следи је први пут објављен у штампаном издању листа Die Weltwoche, водећег швајцарског недељника. 

***

Већина у историји познатих мајстора спољне политике били су у служби великих сила. Наравно, потребно је много умешности и истанчаног осећаја да се достигне државнички ранг Ришељеа, Метерниха или Бизмарка. Али доста помаже ако се може располагати инструментима једне велике, моћне државе.

Вође малих и слабих земаља морају се подвргнути једном много тежем тесту способности, нарочито када су на више фронтова суочени са бројним изазовима. Морају пронаћи праву равнотежу између њихових циљева и средстава, а ограничене ресурсе једне мале земље оптимално расподелити на конкурентне приоритете је тест способности једног истинског државника. Његова постигнућа често остају недовољно позната, јер су последице његовог деловања за остатак света од ограниченог значаја. У ХХ веку падају ми на памет примери Ирца Ејмона де Валере и Португалца Антонија Салазара.

Један упоредиви и можда дирљив пример у наше време пружа српски председник Александар Вучић. Он стоји пред тим међусобно повезаним истовременим изазовима:

1. Запад од Вучића захтева да нормализује односе са Приштином. То је јасан еуфемизам за признање независности српске јужне покрајине од стране Београда, која је од 1999. окупирана од НАТО и која је 2008. године једнострано прокламовала своју независност. Право Србије утемељено је у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, чије важење прихватају и три западне силе са правом вета. Истовремено, оне су намерно прекршиле ова правила, док су их Кина и Русија стриктно поштовале. Као што је Вучић често наглашавао: врхунац западног лицемерја је да се суверенитет и територијални интегритет Украјине посматра као неприкосновен, док се суверенитет и територијални интегритет Србије повређује.
2. Запад пожурује Вучића да прихвати ревизију Дејтонског споразума који од 1995. осигурава мир у Босни и Херцеговини. Пакет мера који је предложио незаконито именовани „високи представник” Кристијан Шмит из Немачке би де факто значио уништење Републике Српске. Једна таква принудна унитаризација, у корист муслимана, дестабилизовала би Босну и Херцеговину и регион, а ситуацију поново довела на почетак; наиме, на избијање рата 1992. године.
3. Запад очекује од Вучића да се прикључи санкцијама против Русије, иако је српски процес евроинтеграција потпуно заустављен, а земља би у случају такве одлуке претрпела енормне, ненадокнадиве губитке.

Кратка ретроспектива

По све три тачке међу Србима у значајној мери влада јединство око тога да отпор није само могућ, него и апсолутно неопходан. Чак и прозападне странке, које су на парламентарним изборима у децембру добиле нешто преко 20% гласова, су прилично суздржане кад је реч о овим питањима.

Да би се разумео неповољан положај Александра Вучића и Србије неопходна је кратка историјска ретроспектива.

У годинама 1989-1991. изненада се распао совјетски монолит: западни савез изашао је као победник. Тако се концепт дугорочног обуздавања Џорџа Кенана, који је први пут предочен у чувеном „Дугом телеграму” из 1946. и годину дана касније утемељен у Труманову доктрину, показао као једна од најуспешнијих геополитичких стратегија у историји.

У следеће четири деценије, Југославија је након раскида са Совјетским Савезом уживала једну прилично комотну нишу између супротстављених савеза. Њена политика несврставања одговарала је Титовој дубокој сујети и са собом је донела много привредних и политичких предности. Ипак, то није функционисало: земља је, заправо, у последње две деценије свог постојања доживела низ криза, иако су је током Хладног рата обе суперсиле оставиле на миру.

Потом је, из разлога који још увек нису потпуно разјашњени, НАТО изгубио контролу. Пред крај свог дугог живота, Кенан је упозорио да је експанзија НАТО савеза била најгора стратешка грешка у историји САД. Кенан, који је током Хладног рата био одушевљени присталица НАТО пакта, разумео је да би ширење Алијансе приморало Русију у одбрамбени став. Исправно је предвидео да би то  поново водило ка атмосфери Хладног рата у односима Истока и Запада. Догађаји који су уследили, а који свој врхунац достижу у америчком посредничком рату у Украјини, дали су му за право.

Југославија се одмах нашла на раскрсници. У време Косовског рата Била Клинтона против Србије од пре четврт века (од 24. марта до 7. јуна 1999.) НАТО се развио у оруђе глобалистичко-хегемонистичког дуопола у Вашингтону, очајнички тражећи нову мисију у свету после Хладног рата. Био је то рат голе, ничим испровоциране агресије. Аргументи су добро познати. Процес је донекле подсећао на то како је Атина, стекавши водећу улогу у  грчком свету током Персијских ратова, покушала такав положај да у наредним деценијама искористи за стицање панхеленске хегемоније.

Упадљива сличност

Последица метаморфозе НАТО-а је да тај савез у овом тренутку има јасан совјетски карактер. Стратегијски концепт 2022. садржао је чисто идеолошке референце на „изазове климатских промена” и „значај родних перспектива за безбедност свих нас”. Истовремено, САД су успеле да својим европским савезницима наметну строжу дисциплину него што је то  СССР икада могао да учини са својим сателитима. Упадљива сличност данашњег НАТО пакта са некадашњим Варшавским пактом је јаз између званичне реторике, монолитно помпезне и политичке, са војном и привредном реалношћу Европе.

Како ми је недавно рекао истакнути београдски аналитичар, очигледна спремност „старе Европе” да наштети себи како би наштетила Русији могла би се посматрати као погрешна, али ипак рационална, када би она почивала на јасној стратегији да се изнуди повољан исход рата у Украјини – али таква стратегија не постоји, и Срби су тога потпуно свесни.

Александар Вучић то, наравно, види. Стога, он зазире да попусти пред притиском са Запада у овој касној фази и да уведе санкције Русији. Све док НАТО одбија да чак и размишља о дипломатском решењу конфликта – Вучић нема подстицаја да то чини. Не постоји западни пакет који би помогао Србији да надокнади губитке, већ само захтев да се прикључи и да сноси трошкове које то са собом носи.

Ово се у хобсовском смислу можда могло објаснити док је рат ишао лоше по Русију. Данас то, очигледно, више није случај. Бивши највиши саветник Пентагона и пуковник у пензији америчке војске, Даглас Мекгрегор, у више наврата је износио мрачну процену западних изгледа у Украјини. Мекгрегор – високорангирани службеник под бившим председником Доналдом Трампом – изнова понавља да је практично све завршено. Слична упозорења постоје и код доајена америчке геостратегије Едварда Лутвака који предлаже да би рат требало окончати компромисом, чак и би тај компромис био „слаб и одвратан”. Светски познати економиста Џефри Д. Сакс означио је Украјину као „најмлађу неоконзервативну катастрофу” која ће водити ка „даљем геополитичком дебаклу” за САД.

Изван савеза

У другој четвртини века Србија стоји пред историјским одлуком. Свет се налази пред новом поделом: на једној страни стоје НАТО и његова четири партнера у азијско-пацифичком простору (Аустралија, Јапан, Нови Зеланд, Јужна Кореја) – око осминe светског становништва и нешто преко половине његове привреде – а на другој страни сви они који одбацују хегемонистички поредак, практично остатак човечанства.

Отежавајућа околност је то да је нови глобални НАТО – баш као његов претходник оличен у Варшавском пакту – идеолошки крут и не толерише одступајућа мишљења. Оно што је НАТО у свом стратешком концепту означио као изазове за „наше интересе, безбедност и вредности” обухвата и супротстављање читавој палети освешћених (wokeness) догми, укључујући трансџендеризам и азбучни култ ЛГБТ-а. Осим тога, Вашингтон и Брисел су све више одлучни да свако неприхватање њихових заповести посматрају као изазов.

У међувремену, Срби јасном већином желе да остану изван тог „савеза вредности”. Упркос томе, могуће чланство у ЕУ – спојено са војном неутралношћу државе – остаје стратешки циљ владе. Често двосмислено формулисане спољнополитичке водиље председника Вучића одражавају његову жељу да, у опхођењу са блоковима моћи, хода по танкој линији. Та политика је у складу са ставом већине Срба.

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Chronicles” и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Нови Стандард

Извор: Штампано издање листа Die Weltwoche

Насловна фотографија: Free Stock photos by Vecteezy/sb2010)