Слободан Иконић: Злонамерна канонада

Aко бисмо се доследно држали историјске изреке „не веруј Данајцима (Грцима) ни кад доносе поклоне”, само бисмо се још једном уверили да не треба бити наиван и претерано веровати у хеленску добронамерност и подршку. Иако је јавно мњење у Грчкој у целини наклоњено Србији и Србима, грчка званична политика – без обзира на пригодне и вербалне изјаве – умногоме не прати наклоност широких народних маса према Србији, исковану у многим заједничким ратовима и борби против заједничке опасности која им је долазила углавном са Запада.

Чак би се могло рећи да има нечег помало шизофреног у властитој представи Грка који себе виде као изразите србофиле, без обзира што су учествовали у бомбардовању СР Југославије и што никад нису искористили право вета како би спречили било санкције или бомбе, што су – као чланови Европске уније и НАТО пакта – могли да учине. Појединачни изузеци попут поручника Мариноса Рицудиса се не рачунају.

Грци се и данас са много горчине и револта осврћу на понашање владајуће елите, „разапињући” Дору Бакојани – известиоца Парламентарне скупштине Савета Европе (СЕ) – оптужујући и њу и грчку владу да су „одговорне за изненадну промену става Грчке” по питању пријема тзв. Косова у Савет Европе.

Грчки лист Демократија – близак владајућој „Новој демократији” премијера Кирјакоса Мицотакиса – наводи да је председник Србије Александар Вучић у обраћању нацији употребио „невиђено оштру реторику” против Бакојанијеве, обраћајући јој се лично љутитим тоном: „Конкретно, током свог драматичног говора из председништва, председник Вучић се обратио госпођи Бакојани по имену веома љутитим тоном, рекавши: ‘И да кажем Дори Бакојани: Срам те било шта си урадила. Срам те било! Знам ко вам је дао налог телефонским позивом а ви сте променили извештај (о Косову)… Неки људи имају кичму, а неки су без кичме!’”, пренео је грчки лист.
Опасан преокрет Грчке

Како се наводи, оштра реакција председника Србије уследила је мање од 48 сати након што је извештај Бакојанијеве прихватила Парламентарна конференција Савета Европе – а у којем је бивша грчка министарка спољних послова предложила укључивање тзв. Косова у Савет Европе, заобилазећи међународне обавезе владе и премијера привремених приштинских институција Аљбина Куртија према српском народу на Косову и Метохији – на које се до пре две седмице позивала и предлагала их и сама.

Лист наводи да овај „опасан преокрет” није само потврда дубоког раскола који је, нажалост, сада настао у грчко-српским односима – под одговорношћу грчке стране – уз оцену да потез Бакојанијеве „отвара пут за међународно признање ‘Косова’” и ствара велики проблем и на Кипру, који се томе оштро противи. Пријем тзв. Косова у Савет Европе актуелизован је поново последњих недеља, након што је влада у Приштини затражила да се православном манастиру Високи Дечани врати 24 хектара земље.

Преседан је да је известилац Дора Бакојани за Приштину имала три захтева:

да врати земљиште манастиру Високи Дечани,
омогући формирање Заједнице српских општина (ЗСО) и
заустави експропријацију у српским општинама.

Међутим, Дора Бакојани је, након што је Приштина испунила само први захтев, одустала од осталих, тек да би формирање ЗСО било постприступна обавеза Приштине, што се наводи у званичном саопштењу. За препоруку Комитету министара да позове тзв. Косово у чланство Савета Европе било је потребно две трећине гласова. Све је урађено по убрзаној процедури, с тим да претходно ниједна чланица није примана двотрећинском већином већ консензусом.

Према сазнањима Вечерњих новости, цела игра око изгласавања препорука одигравала се иза кулиса седнице Политичког савета Парламентарне скупштине Савета Европе. На ванредни састанак је дошло 39 чланова од укупно 89. Само неколико дана раније пријавило се тек 24, а за кворум је потребно 28, па су, како наводе Новости, земље Запада – које, по сваку цену, гурају Приштину – додале гас и окупиле више људи, иако су користили мини-одмор током ускршње недеље по грегоријанском календару.

Због празника, а можда и као добар изговор да се не замерају – нису се појавили Шпанци и Словаци – чије земље не признају тзв. Косово, али ни Мађари који у последње време држе страну Београду, иако су признали независност јужне српске покрајине. Да се да зелено светло тзв. Косову гласао је 31 члан Комитета, против четири (две српске посланице, црногорска и представница БиХ), док је Грк Алексис Ципрас био уздржан.

Сада само једна степеница дели Приштину од пуноправног чланства у Савету Европе, а то је гласање у њеној пленарној скупштини и овера у мају на министарском састанку. Овде је парадокс да се одлука доноси у тренутку када се етничко чишћење Срба на Косову и Метохији убрзава и када они који располажу том територијом противзаконито, 25 година спречавају 250.000 протераних Срба и неалбанаца да се врате у своје домове и на своја имања.

Иако тзв. Косово још није званично постало члан Савета Европа, Курти већ најављује тужбу против Србије за ратне злочине наводно почињене на Косову крајем 1990-их година прошлог века. Претио је он тужбом и 2021. године пред Међународним судом правде (МСП), иако му је било јасно да тужбу пред МСП могу да поднесу само земље чланице УН. Сада рачуна на европске судове као члан Савета Европе.
Зло на зло не иде

А да једно зло никада не иде само, опет се постарао Колективни запад. Међутим, овај пут поново у УН. Јер после скоро девет година од неуспешног покушаја Велике Британије да у Савету безбедности прогура своју резолуцију о наводном геноциду у Сребреници (Русија је то спречила ветом), сада ће то покушати на Генералној скупштини УН.

О томе је отворено говорио некадашњи шеф Безбедносно-информативне агенције Александар Вулин, који је чак навео земље које стоје иза тога – Руанду и Немачку. „Од свих земаља на свету, Немачка је та која ће прогласити Србе геноцидним народом! Од свих земаља – Немачка која је у два рата извршила геноцид над планетом земљом, а не само над Србима – прогласиће Србе геноцидним народом!”, упозорио је Вулин.

Експерти запажају да тајминг ове намере није случајно изабран, нарочито после упорног инсистирања Русије да се у Савету безбедности расправља о агресији НАТО пакта на СРЈ 1999. године и тако Запад изложи непријатном подсећању на кршење међународног права.

Наравно, томе треба додати и збивања у Гази, где Израелци – уз обилату подршку Американаца – врше геноцид над Палестинцима, убијајући их и претварајући Газу у простор немогућ за живот. А Американци би резолуцијом о Сребреници желели да преко босанских муслимана покажу исламском свету своју „непристрасност”.

Овај потез није опасан у формалном смислу јер резолуције Генералне скупштине УН нису обавезујуће, али може бити опасан као политичка платформа која ће се убудуће користити. Пре свега, Република Српска би била проглашена за геноцидну творевину и тиме била још више изложена укидању. Инсистирали би они да је Република Српска починила наводни геноцид, али не смеју, јер би тако признали да је Република Српска држава, а не ентитет. За геноцид се суди државама – с тим да је Суд правде утврдио да Србија није крива за овај злочин.

У одлуци Суда правде јасно се види да он геноцид прихвата на основу пресуда Хашког суда за бившу Југославију, који само каже да се геноцид десио, не утврђујући ни намеру, ни оног ко је починио геноцид. Сви који су осуђени, осуђени су за помагање злочина геноцида, а нико за сам чин његовог извршења. Уосталом, Независна међународна комисија – на чијем челу је био Израелац Гидеон Грајф – закључила је да се у Сребреници није догодио ни појединачни злочин геноцида нити геноцид уопште.

А када смо код зла против Срба – које буја као печурке после кише – за најновије се постарао Кристијан Шмит, самозвани високи представник у Босни и Херцеговини, покушајем да наметне измене Изборног закона БиХ закон користећи „бонска овлашћења”, на шта је председник Српске Милорад Додик реаговао сазивањем седнице НСРС и усвајањем нацрта Изборног закона Републике Српске. А ако Шмит, али и амерички амбасадор у Сарајеву Мајкл Марфи, наставе да прете грађанима и функционерима Републике Српске – биће пријављени за кривично дело тероризам по Кривичном законику Републике Српске.

Веће за спровођење мира (ПИК) – које је задужено за имплементацију Дејтонског споразума – на састанку у децембру 1997. у Бону донело је одлуку о проширењу надлежности високог представника, која су постала позната као „бонска овлашћења” која високом представнику дају готово диктаторску моћ. Високи представник је тада овлашћен да доноси привремене обавезујуће одлуке „када стране не могу да постигну договор”, и које би требало да остану на снази „док Председништво БиХ или Савет министара не донесу одлуку која је у складу са мировним споразумом”. Високом представнику је омогућено и да „предузима акције” против званичника у БиХ за које сматра да крше Дејтонски споразум, или спречавају његову имплементацију.

Очигледно се ради о поприлично неодређеним овлашћењима, која су сами високи представници, али и њихови патрони са Запада, углавном „креативно” тумачили и себи омогућавали да у више наврата радикално мењају политички и правни систем Босне и Херцеговине, чак и да смењују демократски изабране званичнике. Вероватно најпознатији пример коришћења тзв. бонских овлашћења представља смена тадашњег председника Републике Српске Николе Поплашена и формирање дистрикта Брчко 1999. године.

Бонским овлашћењима је до 2016. смењено укупно 157 политичара, од којих само у Републици Српској више од 60. Иста овлашћења високи представник је применио 334 пута када су у питању промене закона, од чега је 95 било наметнуто у потпуности (директно примењива), а 129 су примењена после сагласности у ентитетима.
ЕУ или БРИКС?

Кристијан Шмит – којег у Републици Српској не признају јер не постоји адекватна одлука Савета безбедности УН о његовом именовању – рекао је да чини „оно што је требало урадити пре много година”, као и да се обраћа „народу БиХ, а не политичарима и партијама”, што су многи иронично коментарисали да неизабрани странац упитног легитимитета своју одлуку о наметању Изборног закона оправдава наводном „везом са народом”, иако већ годинама ради против демократски изабраних представника сва три конститутивна народа који живе у БиХ.

Овај немачки грађанин – за кога има доказа да је у својој земљи симпатисао и покушао да рехабилитује нацисте – чак најављује састанак са председником Србије, с којим се сусрео и пре две године, а да Вучић није довео у питање његов легитимитет. А српски председник је баш последњих дана, у вези с изборима, много говорио о легитимитету. Ака га и сада прими, недвосмислено му даје легитимитет који му у Републици Српској одлучно негирају.

Знајући ко му чува леђа (управо је добио директну подршку из америчког Стејт департмента), Шмит цинично изјављује: „Радујем се разговорима са свим релевантним актерима у оквиру мојих дејтонских овлашћења и мандата с циљем наставка улоге Међународне заједнице у очувању мира, интегритета и стабилности у БиХ.”

А колико се Западу жури, јасно се види у последња три месеца. Шмитов потез само је један у низу који се догодио од Нове године:

Тада је уследила визна либерализација за Албанце са Косова и Метохије;
Централна банка у Приштини је донела одлуку о укидању динара на Косову и Метохији;
Американци су одлучили да убојите „џавелине” испоруче нелегалној војсци Косова (Косовским безбедносним снагама – КБС; алб. Forca e Sigurisë së Kosovës);
у Бриселу су најавили да француско-немачки план постаје услов Србији за чланство у Европској унији;
Аналена Бербок је у Сарајеву изјавила да је за Европу незамисливо мењање граница, мислећи на Републику Српску, „заборављајући” случај „Косова” и албанског сепаратизма;
Европски парламент изгласао је резолуцију којом се меша у унутрашња изборна питања Србије;
„Косово” је добило статус посматрача у Скупштини НАТО пакта;
изгласан је предлог за пријем „Косова” у Савет Европе…

Ако се свему набројаном дода и чињеница да ускоро истиче и мандат Мирославу Лајчаку – све указује на то да Запад и нема намеру да реши стање које угрожава егзистенцију Срба на Косову и Метохији.

Да ли у таквој ситуацији уопште има смисла суманута мантра о нашем путу ка ЕУ? И то у моменту када је, према сазнањима „Спутњика”, Вучић позван да као специјални гост присуствује самиту БРИКС-а 2024. године. Србија је прва европска земља која је позвана да присуствује самиту ове међународне, политичко-економске групације. А за разлику од чланства у ЕУ – то није празна мантра.