Шта нас је научила мала Данка, или: Зашто морамо да имамо државу

Истрага нестанка малене Данке Илић, с оном цуцлом по којој ће је памтити сви који је никад неће упознати, дошла је до оног трагичног исхода какав је могао да се наслути чим је претрага терена око Бањског поља утврдила да Данка није сама одлутала. Саучешће породици; ваљда је ово дете сад на неком бољем месту, после бесмислене смрти која не може а да нас не натера да се запитамо шта је живот кад се овако заврши и пре него што је започео…

Ако је за било какву утеху, показало се да, као друштво, још нисмо отупели. Да смо и даље способни за саосећање и бол и када боли неког другог. И наравно да то није могло да прође без адекватне казне: медији су нањушили крв, кликове и рекламе па су сходно томе и одреаговали маниром хијена. Занимљиво, не и неочекивано, у таквом су присуству плена идеолошке разлике отишле у неки други план. Профит не сме да трпи. И увек то треба имати у виду кад једни пробају да се представе као да су бољи од других; а показали су да су исти и разлика је само у томе што служе неком другом, то јест туђем интересу. И само се по себи разуме да ни у оном свету који нам описују као цивилизован није ништа боље, кажу да се то зове слобода…

И још једна поука овог трагичног случаја који је заокупио пажњу читаве Србије а прети опасност да је превидимо јер је исувише очигледна. Полиција је, наиме, овај случај решила.

Изнете су и неке бројке које дају да се наслути о колико је опсежном послу реч – претражене 333 куће и стана, прегледано 360 возила, базне станице мобилне телефоније на којима је било регистровано више од 20 хиљада телефона и 46 хиљада логова…

Речју, огроман рад који не би био могућ да није система који је то омогућио, односно државе.

До истог закључка о неопходном имању своје државе, јер ниједна друга о нама неће бринути као наша, дошли смо и током пандемије; тад смо узгред схватили и да су за функционисање друштва неопходнији било која медицинска сестра, возач камиона или продавачица у „Максију“ од, на пример, свих оних што пред камером причају нешто о нечему. Ништа не би могли да причају без система који је и то омогућио, а ниједан систем не може да функционише без поменутих корисних људи на којима почива.

Или кад су нас погодиле катастрофалне поплаве 2014. године, па смо моментално разумели и да би све било кудикамо лакше да нам нисмо укинули војску која би имала капацитета да се организовано супротстави елементарној непогоди и стихији.

Ко не храни своју војску осуђен је да храни туђу. А мирнодопско десетковање наше војске у оквиру реформи на које су нас осудили наши западни партнери представља и значајан доказ њихових правих намера према нашој држави. Уз наше жалосно и више или мање добровољно (или барем несвесно, а свакако несавесно) саучествовање у свему томе.

Другим речима, ако је држава једини систем који може да обезбеди нормално функционисање друштва, укључујући и ненормалне ситуације попут трагедије с маленом Данком – а држава је и настала зато што може оно што не могу појединци – онда све што води раздржављивању, илити аутсорсовање наше државе неким парадржавним и свакако не-нашим институцијама које називамо невладиним организацијама, представља антидржавно деловање.

Како је пак наша држава исход наше борбе за слободу, ово антидржавно деловање, фактички, поприма и окупаторски карактер.

Најуочљивији израз оваквих тенденција управо је поменута голгота кроз коју је наша војска прошла тако да је у миру изгубила неупоредиво више људства и технике него у читавом рату. Процес пропадања је у међувремену заустављен и донекле преокренут, али још не и у довољној мери да бисмо поново имали оно што више немамо – редовно служење војног рока – и да више не бисмо имали оно што тренутно имамо, НАТО канцеларију у згради српског Министарства одбране.

Али ту је и мање видљиво, премда не и мање деструктивно деловање свега онога што, у суштини, и служи да се управљање нашом државом одузме од наше државе тако што ће НВО сектору бити препуштено писање закона и спровођење политика за које су задужени а да их нисмо ми за то задужили.

Осим што је ту суштински реч о антидемократском и тоталитарном деловању – јер припаднике такозваних невладиних организација да се ишта питају о било чему у овој земљи нико није бирао, нити може да их смени – истовремено ово представља и поменуту форму тихе окупације утолико што се невладине организације лажно представљају. Јер не могу да буду невладине ако их стотинама хиљада и милиона долара плаћају неке туђе владе да дејствују у нашој земљи.

Ову подвалу с именом, која раскринкава и праву сврху њиховог деловања, они пак сами признају кроз своје противљење законима о страним агентима, од Републике Српске до Грузије, кроз које би били приморани да транспарентно обелодане своје изворе финансирања, па да сходно томе буду и означени. Шта крију ако немају шта да крију? И зашто ли се тако плаше да их не препознамо…

То је, уосталом, и све што је потребно да знамо о томе што нам раде и чему служе. И да не служе у корист оне државе коју морамо да имамо, ето, и да би одгонетнула трагедије попут ове која је задесила Данку и њену породицу. Не може то њима да донесе бог-зна-какву утеху, то је сигурно, али нека читав овај жалостан случај не остане лишен баш сваког смисла макар утолико што ће нас подсетити зашто морамо да имамо то што хоће да немамо. Своју државу. Коју ћемо по својој мери моћи да уредимо тек када је одбранимо од свих који су плаћени да нам је одузму.