Зоран Чворовић: Процес деприватизације у Русији

Да се од почетка Специјалне војне операције у Русији одвија и процес убрзане трансформације постојећег привредног, правног и политичког система РФ, сведочи и тема деприватизације о којој је Владимир Путин говорио 26. марта приликом посете Генералном тужилаштву РФ.

Иако је овог пута повод за разговор са члановима колегијума Генералног тужилаштва био терористички напад на „Крокус сити хол”, председник Русије је у кратак списак приоритетних задатака овог државног органа уврстио и рад на поништавању незаконитих приватизација предузећа и њихово враћање у својину државе.

Путин је истовремено сматрао важним да истакне, да не би требало из таквог деловања државног тужилаштва извући закључак да се ради о некаквој општој деприватизацији руске економије. „Нема, нити ће бити говора о било каквој деприватизацији, подржавању економије”, закључио је шеф руске државе.

Шта је враћено?

О чему је заправо реч? Према писању водећих руских медија, од фебруара 2022. године до краја новембра 2023. године Генерално тужилаштво Русије – као и тужилаштва у регионима – поднели су арбитражним судовима 55 тужби против правних и физичких лица због незаконитих приватизација великих предузећа, захтевајући поништење приватизације и враћање такве имовине у својину државе.

Иако се према писању портала pravo.ru  тренд подношења таквих тужби уочава још од 2020. године, када је поднета тужба за враћање држави велике компанија из Башкирије за производњу натријум–карбоната, натријум-бикарбоната, натријум-хидроксида и полувинил–хлорида (Башкирская содовая компания), очигледан је пораст таквих тужби после 24. фебруара 2022. године, а нарочито, како примећује познати економиста Валентин Катасонов, од друге половине 2023. године.

Највећи број тужби за поништење приватизације односи се на компаније из сектора наменске индустрије и енергетике, као и на компаније које су власници важних објеката саобраћајне инфраструктуре. Према речима московског адвоката Ивана Веселова, иако преиспитивање приватизације од стране државног тужилаштва није ограничено на поједине привредне гране, у зони највећег ризика налазе се компаније које раде са државом за потребе руских снага безбедности (систем државних војних набавки – ГОС).

Према запажању руских стручњака, по правилу се ради и о „реално вредним предузећима” . О томе сведочи списак 14 најкрупнијих судских случајева деприватизација у 2023. години који је портал pravo.ru сачинио у сарадњи са једном московском адвокатском кућом. Ту се, између осталог, помиње „Ростовски оптичко-механички завод” (град Велики Ростов у Јарославској области), који производи оптику за војну технику, па „Вороњешки оргсинтез”, који производи анилин као основу за производњу експлозива, потом „Даљњегорски хемијски комбинат”, који је једини произвођач борне киселине у Русији.

На овом списку нашле су се и три велике електроенергетске компаније из Јарославске области (ТГК-2), Републике Коми (Коми энергосбытовая компания) и Новосибирска (Сибэко), као и луке у Калињинграду и Перму. Осим због незаконитих приватизација компанија из сектора наменске индустрије, енергетике и транспорта, државно тужилаштво је 2023. године поднело тужбе којим се тражило поништавање приватизације једне велике фармацеутске компаније, велике компаније за производњу грађевинских материјала, једног од највећих агрохолдинга у Русији, те велике фабрике целулозе и папира .

Занимљиво је да су поступци, по тужбама поднетим у 2023. године, правноснажно окончани за само неколико месеци, те да су судови у наведених 14 великих предмета деприватизације, чак у 12 усвојили тужбене захтеве тужилаштва, док је у два случаја тужилаштво у међувремену одустало од тужбе због закључења споразума са туженим. На основу такве праксе, московски адвокати закључују да „судови у потпуности деле приступ и погледе Генералног тужилажтва”. Уз то, судови су на почетку поступка по правилу доносили на захтев тужиоца привремене мере забране располагања имовином предузећа до окончања судског поступка.

Правни основ

Када је у питању правни основ за поништај приватизације, на основу анализе 55 тужби које је државно тужилаштво поднело у периоду од фебруара 2022. године па до краја новембра 2023. године, може се закључити да је тужилаштво, примера ради:

• у 12 предмета тражило поништај приватизације и враћање имовине у државно власништво због кршења прописа о приватизацији који су важили у моменту приватизације конкретног предузећа,
• у девет предмета због кршења антикорупцијских прописа,
• у пет предмета позивањем на ништавости купопродајних уговора који су закључени противно прописима о промету непокретности, а
• у три случаја се тражило поништавање приватизације због кршења прописа о страним инвеститорима.

Анализирајући тужбе Генералног тужилаштва из претходне две године, адвокат једне од московских адвокатских кућа, Василиј Малињин закључује да се стратегија Генералног тужилаштва Русије у предметима ревизије приватизација из 1990-их година прошлог века, али и из каснијег периода, заснива на следећем:

• у арихивама се, пре свега, траже докази да се приватизовано предузеће налазило на списку предузећа која се нису могла приватизовати, али да су регионалне власти, без сагласности Владе Русије дале такву сагласност;
• осим тога, тужилаштво се додатно позива и на ништавост купородајних уговора код таквих приватизација из разлога „нарушавања јавних интереса РФ у сфери одбране и безбедности или због тога што противрече јавном поретку” .

Пошто је купопродајни уговор – који је служио као основ приватизације – суд прогласио ништавим, држава добија право на повраћај своје имовине сходно 301. члану Грађанског законика РФ. Тужилаштво може поднети тужбу против сваког лица које је у моменту подношења тужбе власник спорног приватизованог предузећа. Будући да је државна имовина приватизована без сагласности надлежног државног органа – суд сваког имаоца такве имовине сматра несавесним – због чега се тужени, као последњи власник спорног предузећа, по речима једног московског адвоката, тешко може позивати на застарелост.

Тако је, примера ради, приватизација великог произвођача формалина и метанола из Перма „Метафракс Кемикалса” из 1992. године поништена у 2023. години, због тога што се, према ондашњим прописима, није могла приватизовати производња опасних материја. Код приватизације предузећа из сектора наменске индустрије „Ростовски оптичко-механички завод”, према наводима тужилаштва, које је усвојио и суд, изостала је сагласност надлежног федералног органа, а уместо њега одлуку су донеле ненадлежне обласне власти.

У тужби којом се тражило поништење приватизације луке Перм на реци Ками тужилаштво је свој захтев заснивало на аргументу да су прекршени прописи о страним инвестицијама – који забрањују да страно лице стекне власништво над објектом од стратегијског значаја без одобрења Владе Русије – што је у овом случају изостало, па је суд усвојио и овај тужбени захтев тужилаштва. У тужби коју је 17. августа 2023. године Генерално тужилаштво поднело против највише котираног Руса на Форбсовој листи најбогатијих људи планете – Андреја Мељниченка, захтевало се да Мељниченко преда држави власништво над великом енергетском компанијом „Сибэко” због кршења у приватизацији анткорупцијских прописа.

План и страх

Да је овакво поступање државног тужилаштва Русије део једне шире политике и да је њен обим много већи него што се то може закључити на основу појединих медијских анализа, видело се из извештаја који је главни државни тужилац, Иван Краснов, поднео председнику Русије 25. септембра 2023. године. Краснов је том приликом реферисао Путину, да су „у оквирима деофшоризације руске економије, а такође и заштите интереса државног власништва, судови усвојили више од 24.000 наших тужби, које се тичу незаконитог губитка државне имовина у износу већем од 187 милијарди рубљи”. Тада је тужилац Краснов упознао Путина и са успесима Генералног тужилаштва РФ да извуче испод иностране контроле „низ кључних стратешких предузећа”.

Шта је стварни циљ политике коју оличавају бројни судски поступци, које је државно тужилаштво покренуло у последњих годину или две с циљем преиспитивања незаконитих приватизација и реивиндикације државне имовине, објаснио је 12. септембра 2023. године на Далекоисточном економском форуму у Владивостоку и сам Владимир Путин. На констацију модератора форума – да тема могуће деприватизације заокупља и брине руски пословни свет – који се пита „да ли су се изменила нека правила” и „како да размишљамо о перспективи у таквој ситуацији”, Путин је јасно указао на два кључна обележја новог приступа државе, који је дошао до изражаја и у раду државног тужилаштва.

Руски председник је, најпре, истакао да се „никаква деприватизација не планира” и да поступци које води Генерално тужилаштво „нису повезани ни са каквом одлуком о деприватизацији”. Притом, констатовао је како је са таквом његовом позицијом добро упознат и главни тужилац Краснов, који је био присутан на форму у Владивостоку, и гестовима је потврдио Путинове речи. Међутим, руски председник је истовремено скренуо пажњу да „нико неће бити застрашиван”, али „да су сви дужни да поштују законе Руске Федерације. А ако их не поштују – тада морају бити спремни да ће тужилаштво, Истражни комитет и Рачунска комора све ове структуре пажљиво проучавати и наставити да прати све што се догађа, укључујући и сферу економије, и позивати све да примењују руске законе”. Али „никога неће судски гонити само због тога што се човек бави бизнисом”, закључио је Путин.

Пошто страхови једног броја руских бизнисмена од деприватизације нису, по свој прилици, спласнули ни у 2024. години – чему је, вероватно, доприно појачани ангажман тужилаштва у предметима незаконитих приватизација – Путин је на почетку свог новог председничког мандата сматрао важним да током посете Генералном тужилаштву РФ понови ставове које је изрекао у септембру прошле године на Далекоисточном економском форуму. С једне стране, руски председник је још једном указао на важаност преиспитивања незаконитих приватизација великих предузећа од стране тужилаштва.

С друге стране, он је упозорио да тужилаштво „мора да ради строго по закону” и да се „максимално мора смањити број пословних активности које се проверавају”, а нарочито је скренуо пажњу да се у случајевима преиспитивања приватизација „најоштрије морају сузбити покушаји коришћење овлашћења тужилаштва и других правосудних и истражних органа за остварење личне користи”. Према ономе што овом приликом рекао, Путин је очигледно свестан опасности да кроз проверу законитости приватизација тужиоци и судије из коруптивних мотива могу да буду увучени „у привредне сукобе иза којих стоји нелојална конкуренција”.

О решености државе да и у овој години настави са појединачним деприватизацијама посебно стратешки важних компанија које су својевремено незаконито приватизоване, сведочи и информација од 26. фебруара, према којој је надлежни суд прихватио тужбени захтев Генералног тужилаштва Русије да се због незаконитости првобитне приватизације Јуриј и Људмила Антипова лише власништва над великим Чељабинским електро-металуршким комбинатом и да он преће у својину државе. Таква одлука суда мотивисана је и додатним разлогом националне безбедности, јер се сва производања овог комбината – која је од значаја за производњу наоружања – извозила у САД, Велику Британију и Француску.

Осим тога, брачни пар Антипов је добит износио у иностранство. На овом примеру се види да је циљ појединачних деприватизација крупних предузећа не само нужно васпостављање законитости – али и социјалне правде у земљи – већ и неопходно повезивање ланаца кооперације у витално важним индустријским гранама (што, у условима рата и санкција, није само наменска индустрија). Тиме се исправља једна од катастрофалних последица Чубајсове ваучерске приватизације из 1990-их година – прекид ланаца снадбевања у једној вертикално високо интегрисаној привреди, каква је била привреда СССР.

Да су бројни судски поступци – које је у последњих две године покренуло државно тужилаштво у циљу поништавања незаконитих приватизација и које су судови окончали у најкраћем року – забринули делове крупног руског бизниса, види се из изјаве коју је 26. марта новинарима дао председник Руског савеза индустријалаца и предузетника (РСПП) Александар Шохин. Према његовим речима, ова организација крупног бизниса предложила је још у новембру прошле године председнику Путину измене у закону о приватизацији, које треба да „заштите бизнис од деприватизације”.

У првом реду, ради се о предлогу да се тужбени захтеви у судским поступцима за ревизију приватизације третирају као имовински захтеви, а не као што је до сада било да имају неимовински карактер, те да се – сходно имовинском карактеру таквих тужбених захтева – на њих примењује десетогодишњи рок застарелости. С тим у вези, удружење руских индустријалаца тражи да се јасно дефинишу критеријуми савесног стицања. И најзад, удружење предлаже да се у закону о приватизацији предвиди и компензација за власника коме је држава одузела имовину. Такав заједнички рад РССП и администрације шефа државе на поправци закона о приватизацији изузетно похвално оцењује на свом Телеграм каналу познати политички аналитичар и некадашњи председник владе Луганске Народне Републике (ЛНР), Марат Баширов .

Укрштени ставови

Истог дана када је на конференцији за штампу председник удружења руских индустријалаца обелоданио мере за „заштиту бизниса од деприватизације” које су предложене председнику државе, Александар Дугин је на свом Телеграм каналу написао да у догледној будућности „јако богати људи неће више моћи да у Русији живе онако како су до сада живели”. С тим у вези, указао је да ће „од тог момента видљиво велико богатство наметати власнику читав низ обавеза”. Најбогатији су, према Дугину, најпре дужни да „учествују у народном рату”, а ако „ниси апсолутно ништа видљиво учинио за победу – избациће те из круга најбогатијих”.

Начин за то ће се, по Дугину, већ наћи, јер „бити патриота више није избор – већ обавеза” . Осим тога, „веома богати људи ће морати да изаберу између учешћа у власти и строго приватног живота”. По њему, „прва варијанта значи служење, а друго потпуно дистнацирање од било какве јавне делатности”. Притом, они који буду изабрали власт, према Дугину, мораће да се одрекну богатства, док они који буду изабрали богатство – мораће да буду далеко од власти. А за „покушај да се државна функција претвори у извор личне добити биће вешани (као у Кини, чије искуство преузимамо)”, закључује Дугин и додаје: „Та нова правила ступаће на снагу постепену и неприметно, као што је то увек код нашег ‘владара’”.

Овакви Дугинови ставови изазвали су одмах реакцију једног од најчитанијих руских Телеграм канала из сфере политичке аналитике – Незигар (Незыгарь). У осврту на Дугинов коментар, аутори овог Телеграм канала, пре свега, примећују да „недавна објава философа Дугина о ‘новим правилима живота’ у земљи за богате одаје жељу да се на таласу трагедије у ‘Крокус сити холу’ организује још једна прерасподела својине” . У коментару Незигара се даље указује да „Дугин говори о додатним обавезама богатих и са радикалних, национално-патриотских, позиција износи низ врло оштрих захтева према бизнисменима”.

Коментатор, међутим, закључује, како је „очигледно да је њихово испуњавање апсолутно немогуће, чак и на нивоу моделовања нелинеарних и вишестепених социјалних процеса”. Исти коментатор даље примећује да је Дугинов текст препун „формулација типа ако богаташ ниподаштава сиромашног он није Рус, већ хуља”, те да такве формулације служе Дугину да класне и националне противречности – које постоје у сваком друштву и држави – стави у службу остваривања својих политичких циљева. У коментару Незигара закључује се: „Високи ниво социјално-економског раслојавања у земљи захтева од бизниса (пре свега од крупног) апсолутну лојалност руском руководству”. 

Истовремено, треба признати да су две године Специјалне војне операције (СВО) већ у довољној мери произвеле прочишћујући ефекат. У крупном руском бизнису већ одавно нема не само страних агената, типа М. Ходорковског или Ј. Чичваркина, него нема ни фигура типа О. Тињкова и осталих личности нелојалних руководству земље. Зашто су, поставља се питање, потребне даље „чистке” (глагол чистити је овде очигледно неподесан – прим. аутора З.Ч.), ако је општи ниво контролисаности бизниса од стране државе висок? Притом је очигледно потребно да се сачувају и стимуланси за развитак предузетништва и основа тржишне економије – али ништа од тога код Дугина практично нема. Он директно прети (а за то нема легалних основа) да треба „обрисати из списка богатих” оне који се не придржавају његових тоталитарних захтева.

У суштини, то значи прерасподелу сфера утицаја, захтев за нову опричнину итд. Чиновници било ког нивоа (од локалног и регионалног до федералног) одлично знају да мали, средњи, а тим пре и крупни бизнис, активно помаже ствар СВО и испуњава кључне захтеве државе. Не треба даље тим поводом гушити бизнис, тим пре што је у држави сарадња власти и бизниса у целости правилно постављена… Такав сензационални предлог (Дугинов – прим. аутора З.Ч.) осветљава амбиције личности које стоје иза Дугина, али садашњу ситуацију карактерише то да руководство државе поштује право својине крупног бизниса. У земљи практично нема крупног бизниса који је нелојалан властима и то је једно од достигнућа руководства земље у условима СВО. Даља прерасподела сфера утицаја сигурно би довела до погоршавања пословне климе и погубних последица. Дугин или то не схвата или неће да схвати.

Наведена полемика између присталица и противника даље деприватизације, показује да у руском друштву постоји знатно већи плурализам политичких ставова и интереса него што се то може закључити посматрањем страначког живота у РФ. Иако се Русија налази у егзистенцијално пресудном рату, који јој је наметнуо Колективни запад, политичка расправа која се води око важних друштвених питања – као што је место приватног капитала у друштву и његов однос према држави – неупоредиво је живља, отворенија и плуралнија (нарочито на друштвеној мрежи Телеграм) од политичке расправе у западним друштвима, где се под опресивним притиском џендер-идеологије и културе отказивања (cancel culture) рапидно сужава могућност за слободну и равноправну полемику.

Жестоко укрштени ставови појединих друштвених актера око теме деприватизације показују, помало на парадоксалан начин, да је руско друштво у овом тренутку знатно ближе од западних друштава либералном Русовом појму „опште воља”. Јер, до „опште воље” – која се манифестује кроз закон – може се доћи само кроз „слободну и равноправну политичку расправу између појединаца”, пошто је „општа воља име за оптимални компромис који настаје из колективне расправе”.

Модератор јавне полемике

Питање дефинисања „опште воље” у савременом руском друштво недвојиво је од улоге коју има Владимир Путин – не само као формални шеф државе у једном полупредседничком (или тзв. мешовитом) систему, него и као личност – и то је, може се већ сада са сигурношћу рећи, по многим обележјима јединствена ситуација у историји руске државности. Управо на друштвеном питању коме је посвећен овај текст – деприватизација – чини се да се најјасније види Путинова улога у политичком и друштвеном животу Русије. Судећи према ставу који је Владимир Путин више пута децидно поновио, његова позиција у овом важном друштвеном питању налази се на средини између два супротстављена друштвена пола.

Та два пола огледају се, мање-више прецизно, у ставовима председника удружења руских индустријалаца (РСПП), челника пролибералне московске Више школе економије и функционера Јединстве Русије Александра Шохина и чувеног антилибералног философа и родоначелника савременог евроазијаства Александра Дугина. Путиново зазимање средње позиције у овој изузетно осетљивој друштвеној и политичкој полемици није одраз његове неодлучности нити слабости садашње руске државе, већ доследан израз његовог схватања улоге шефа државе као „републиканског монарха”, коме је превасходни задатак да буде модератор и стабилизатор политичких и друштвених процеса и да, као неутрални арбитар, да кључни допринос у обликовању „опште воље” у руском, у значајној мери, поларизованом друштву. Са почетком СВО показало се колико је значајна тако схваћена, и у пракси примењена, улога шефа руске државе, а она ће, сва је прилика, посебно доћи до изражаја током Путиновог новог мандата.

Еквидистанца актуелног руског „републиканског монарха” по питању деприватизације прецизно је дефинисана у једном другом коментару са Телеграм канала Незигар од 27. марта – неће бити генералне деприватизације и подржављења економије, али ће бити појединачних деприватизација, као последица судског преиспитивања законитости ранијих приватизација. С обзиром да ће држава и у наредном периоду детаљно судски преиспитивати законитост крупних приватизација из прошлости – сасвим је основан закључак аутора навденог коментара – да је „минимална вероватноћа да ће се успоставити било какви ограничавајући механизми у виду, примера ради, десетогодишњег рока застарелости за преиспитивање резултата приватизације, на којој инсистира Руски савез индустријалаца и предузетника” .

Ресуверенизација не трпи ограничења, али је она у Путиновом извођењу увек пре еволуција, а не револуција, чак и у условима рата за опстанак. По томе је Путин јединствени конзервативни реформатор у историји руске државности, која обилује конзервативним реформаторима, али који су били склони да реформе изводе на револуционаран начин. 

Крај руског неофеудализма

Покушавајући да дефинише промењену позицију Владимира Путина у условима СВО у односу на руске олигархе, познати економиста Валентин Катасонов најпре цитира политиколога Константина Двинског који пише: „…током 20 година важио је ‘споразум’ са олигарсима. Његова суштина се састојала у томе да олигарси не улазе у политику и геополитику, а да држава не улази у њихов бизнис”. Међутим, примећује Катасонов, „са почетком СВО престао је да важи споразум, те сада држава почиње да продире у бизнис и да тамо успоставља елементарни поредак”.

Чини се да је такав промењени однос између државе и крупног бизниса, као и Путиновој политици својствена поступност и умереност, дошла до изражаја у исходу већ поменутог судског поступка који је тужилаштво током 2023. године водило против првог ‘форбсовца’ међу Русима, Андреја Мељниченка, због корупције при куповини енергетске компаније ‘Сибэко’. Генерално тужилаштво је 17. августа 2023. године предало суду тужбу против милијардера Мељниченка, али је већ 6. октобра исте године постигло са њим споразум, на основу којег је руски олигарх био дужан да уплати држави одређени износ новца у добротворне сврхе. На овакву одлуку тужилаштва свакако је утицало то што је Мељниченко компанију ‘Сибэко’ купио заједно са бившим министром Михајлом Абизовим, а он је, као коловођа, већ осуђен на 12 година затвора и новчану казну од 80 милиона рубљи.

Осим материјалне сатисфакције – која неодољиво подсећа на атинске литургије (обавеза „радова за народ” која је падала на најбогатије грађане у античкој Атини) – држава је у спору са олигархом Мељниченком у условима СВО добила, пре свега, потврду неприкосновености свог ауторитета. А то је и најважније за ресуверенизацију државе – после епохе, речју Слободана Владушића, Мегалополисовог „неофеудализма”. Стари феудализам је почивао на уговору између владара и племства, као изразу феудалне мешовите владе. Ако шефа државе не везују више никакви уговори са олигарсима, како тврди Катасонов, онда је то сигуран доказ краха „неофеудализма” и почетак ресуверенизације руске државе. 

Да ће нови мандат Владимира Путина, с обзиром на његову тежњу ка еквидистанци у односу на супростављене друштвене полове – обележити не само темељна провера законитости приватизација великих компанија, већ и строга контрола законитости рада највиших државних и регионалних функционера – показали су већ први дани након председничких избора. Тако су, у кратком периоду, похапшени због корупције директор Департмана за социјално-економски развитак Северно-кавкаског федералног округа Министарства економског развоја Русије, Игор Храновски, а заједно с њим и председник владе Карачајево-Черкеске Републике, академик РАН Владимир Кајшев, потом и министар енергетике Новосибирске области Д. Архипов и по један градоначелник из Иркутске области и са Камчатке, а онда је пре неки дан због корупције ухапшена и заменица директора Федералне царинске службе, генерал-пуковник Јелена Јагодкина.

Овим кривичним поступцима, „републикански монарх” јасно поручује да његова политика ресуверенизације захтева лојалност држави и њеном правном поретку не само од власника крупног капитала, већ и од високих државних и локалних функционера. Уосталом, Владимир Путин је небројено пута показао да је не само жестоки критичар либерализације и десуверенизације из 1990-их, већ и да има итекако критичан однос према искуству бирократизације и етатизације совјетске епохе. Остаје да се види колико ће ратне околности ићи на руку Путину да задржи садашњи курс еволутивних промена, без „левих” и „десних” крајности које су на трагичан начин обележиле поједине периоде иначе велике историје руске државности.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: EPA-EFE/Mikhael Klimentyev/Sputnik/Kremlin Pool