Веселин Ђокић, ратник са Кошара: Нисмо поражени отишли са Космета

Прва ратна ноћ, 24. марта 1999. године, Веселина Ђокића, тада 19-годишњег младића, припадника 53. граничног батаљона Војске СРЈ ,затекла је у рејону карауле Дејан Радановић на граници ка Албанији, изнад Ђаковице.

„Претходних дана вод за интервенције у коме сам био, пошто се бомбардовање очекивало, измештен је из матичне касарне са свом техником, оружјем. Задатак је био да затворимо део реона ка Албанији, један део је отишао на Ћафа Прушит, ми на караулу Дејан Радановић. Гледали смо 24. увече са планинског масива на коме смо били како прве бомбе падају на Метохију, мислим да је међу првим погођеним циљевима била наша касарна у Ђаковици. На све стране преко Метохије видело се да падају бомбе, грмело је од експлозија“, описује Веселин прве тренутке рата на Косову и Метохији 1999. године.

Два месеца раније, са групом војника, из Зајечара је, где је био на обуци, стигао на караулу Кошаре, са Кошара прекомандован у вод за интервенције.

„Имали смо већ из претходних месеци борбеног искуства. Сви млади, али, са чврстим уверењем у глави да ће рата бити. Тог 24. увече све је било јасно, рат је почео. У свом дневнику из тог периода записао сам – ‘Дође ми да плачем, али, не смем јер гледам другаре поред себе. Сви изгледају хладнокрвно а знам, свесни смо где смо.’ Свесни да смо у безизлазној ситуацији, опкољени са свих страна, са надом само у Бога да ће нас спасити и избавити. На отвореном, у рововима, ратујете против целог света, против најјаче силе, ту сте где сте, ослоњени само једни на друге. И, из мог вода нико није побегао, отишао, повукао се, сви су остали“, сећа се Веселин прве ратне ноћи на Космету.

Следили су тешки дани у рејону карауле – ишчекивање напада, заседа за терористе који су покушавали из Албаније да се са оружјем пребаце на КиМ. У глави само једна мисао – да не остане инвалид и да терористима на другој страни не падне у заробљеништво. Чекање, прича, да на вод од 30 људи крене нека НАТО бригада да их све спржи. Тако до 9. априла када је вод добио наређење да се пребаци рејон карауле Кошаре.

„Добијамо узбуну… Крећемо возилима, долазимо до Морине, добијамо задатке, командир прича шта нас очекује, каже колико људства сме да изгуби. Задатак је да изађемо под Маја Главу, на коту Ц4. Крећемо горе 10. априла у испомоћ нападнутим граничарима, остајемо до 11, тада долази до првог жестоког контакта са терористима, поклопили су нас минобацачима, приморани смо да се повучемо ка Батуши. Следећег дана поново у рејон Морине, задатак да извучемо тела тројице наших другара, војника који су погинули кад су кренули нама у испомоћ – Сима Поповића, Ненада Богосављевића и још једног момка“, описује Веселин прве ратне дане на Кошарама.

Следе припреме за повратак на коту Ц4, погибија легендарног Пеђе Леовца, дани, недеље испод Маја Главе, у бункерима и рововима, под свакодневним НАТО бомбардовањем и нападима терориста.

„Пеђа је тражио артиљеријску припрему пре него што поново кренемо горе. Шума пуна Шиптара. Десила се тада она чувена ситуација, причало се међу нама, када је неки официр рекао Пеђи да ако неће да води војску да скине чинове и да иде у Пљевља… Пеђу је то као патриоту, као човека са образом то погодило, рекао је, ову децу оставите, а ја ћу да идем… Отишао је са добровољцима, погинуо је жртвујући се за све нас, сматрам да је тиме спасио све нас“, наставља Веселин.

Следећег дана постројени, иде се на Маја Главу, на коту Ц4/3, командир пита ко неће да иде, нико није остао, сви су кренули. Укопали се, ровови, бункери и чекали.

„Најгоре је било кад је био мир. Активира се мина, не знаш шта је, а командир је рекао не смете опалити метка док не видите беоњачу. Крећу свакодневне провокације, испипавање наших положаја. Поклапање минобацачима, наиђе беспилотна летелица, не можеш ништа да урадиш. Знаш снимају ти положаје, иза ње стижу бомбардери… Авијација НАТО-а нас туче све време. Предани смо Богу…“, сећа се Веселин тих дана.

Један догађај из тог времена посебно је запамтио. Кад је од силине експлозије НАТО бомбе избачен из рова летео кроз ваздух ни сам не зна колико далеко.

„Ништа нисам осетио, само сам почео да летим кроз ваздух. Падам, тек онда чујем звук бомбе која долази и експлозију… У шоку сам, сећам се другара, долазе до мене, вичу: ‘Ђоле, Ђоле, јеси ли добро…’ Хватају ме за ноге, увлаче ме у бункер а на мотороли чујем Шиптаре како нам вичу: ‘А, Срби, кад вас ови побију, ми ћемо доћи да вас докрајчимо, покољемо.’ Земља се тресе, из зида рова испузава змија, огромна, и она је уплашена, у сред положаја улази нам велики јелен, изгубљен… Бомбе падају сваки дан, два пута смо преживели тепих бомбардовање“, прича Веселин.

Сећа се повремених одлазака у Морину по храну за војнике. Мањерке на леђа па уз планину на положај. Сећа се и кад су упали у заседу, два дана се ништа за њих није знало, већина другара, војника, мислили да су или изгинули или заробљени.

„Моји у Ужицу два месеца не знају ништа за мене. Мајка је била толико упорна да је дошла до једног пуковника у Ужицу, на све начине покушавала да сазна јесам ли жив, заробљен… Један дан, уз брдо се пење војник, сав у зноју, на леђима вуче моталицу, развлачи телефонску жицу за пољски индукциони телефон, пита ко је овде Веселин Ђокић. Преко те жице сам се чуо са мајком, моји су сазнали да сам жив“, сећа се Веселин ратних дана на Космету.

„‘Сине мој’, чујем са друге стране линије… Мајка, добро сам, одговарам, рат је, како сте ви, јесте ли добро, како је тата, како је сестра… ‘Чувај се сине…’, завршавамо разговор тим речима. Дани после тога били су ми најтежи, тек тада човек схвати величину мајке, мајчину молитву, снагу родитељства… После тог разговора само желим да видим моје, сигуран сам, као и остали у рову да ћемо изгинути, да се живи нећемо вратити. Молим се Богу само да одем кући, да видим моје још једном… И, отишао сам, 16. маја, уз дозволу команде, на своју одговорност, на три-четири дана, преко села Пуношевац у пола ноћи, па у Дечане, па не знам куда до Рашке, Краљева… Кад сам дошао у Ужице, прво у цркву да запалим свећу изгинулим другарима, дођем кући, кад мајка са три монахиње из манастира Вазнесење седе у дворишту. Три дана код куће, а онда на Спасовдан назад – на Кошаре. И ја и сви који су ишли кући вратили смо се, знаш где идеш, али се враћаш“, наставља Веселин своју ратну косовску причу.

Одлазак са Маја Главе дошао је, каже, и као олакшање али и као велико искушење.

„Са једне стране били смо срећни да се рат завршио, да смо сачували главе, са друге стране само ми је у глави био косовски завет – јесмо ли осветлали образ, или са Косова идемо као кукавице. То је била велика унутрашња борба. Стали смо у јужном делу Косовске Митровице испред наше цркве, колона, војска, народ плаче, трактори, туга… Одем до свештеника, тражим благослов, питам га – Оче, ми ево идемо, ви остајете… Јесмо ли ми који одлазимо проклети? Он ме гледа, каже ми: ‘Ви сте урадили што је било до вас, ми остајемо да се боримо како знамо и умемо.’ Сећам се горког укуса, и среће да сам преживео, али и питања да ли смо ишта урадили“, истиче Веселин.

Тек сад, каже, свестан је да су они који су били на Кошарама тих ратних дана, сва српска војска на Космету, у ствари, урадили много.

„Ми нисмо поражени изашли са Косова. Вратили смо се у колони, са својим оружјем. У Брусу бацају цвеће по нама. Ми живи, радујемо се животу, а мисли окренуте ка Косову. Тамо одакле смо дошли. Оне наше који су тамо остали, изгинули, сматрам светима. Уверен сам да је познавање њих нешто највеће, најважније што сам доживео. Верујем да ћу их једном, кад горе одем поново срести – и Пеђу, и Ивана, и Сима, Мира, Вучка, Мила, Шумара. Имам обавезу док сам жив да се сећам тих другара, тих великих људи“, каже Веселин Ђокић.