Зоран Чворовић: Украјинизација у бољшевичкој режији

Упрошћавања, углавном, не помажу бољем разумевању неке друштвене појаве, мада је такав приступ неретко привлачан читаоцу или слушаоцу. Али као што обично бива, увек постоје изузеци, тј. друштвене појаве код којих тумач може да примени симплификацију, а да она не умањи тачност. Једна од таквих друштвених појава је украјинска политичка (синтетичка) нација. Ако бисмо хтели поједностављено, али истовремено и прецизно да објаснимо њено порекло, тада је довољно рећи да је она творевина деловања два хронолошки посматрано сукцесивна чиниоца – Аустроугарске и бољшевика. О утицају првог чиниоца на формирање вештачке украјинске нације потписник ових редова је већ писао 2018. године у бр. 550 „Печата“ („Рат на пољу колективне свести“). Када је у питању рад бољшевика на формирању украјинске нације, ваља подсетити да се 10. марта навршило 105 година од важног датума у том социјалном инжењерингу.

УКРАЈИНА ДЕЛО БОЉШЕВИЧКОГ ИНЖЕЊЕРИНГА Тог дана је 1919. у Харкову на III Всеукрајинском конгресу Совјета проглашена Украјинска Совјетска Социјалистичка Република (УССР) и усвојен њен први Устав по узору на Устав Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (РСФСР) од 1918. године. Познати руски православни аналитичар и публициста Игор Друз је поводом овог историјског датума с правом истакао да је „савремена Украјина правно-политичка наследница УССР“. Иако се УССР налазила под фактичком политичком влашћу бољшевичког центра у Москви, она је формално-правно била независна и ту независност је сачувала све до децембра 1922, када су четири независне републике – Руска, Украјинска, Белоруска и Закавкаска Совјетска Социјалистичка Република – потписале уговор о формирању СССР-а.

Тако су током петогодишњег периода (1917–1922) револуције и грађанског рата бољшевици успели да (зло)употребом права нација на самоопредељење из тачке 9 свог партијског Програма из 1903. године, изврше дисолуцију територије бивше Руске империје и створе читав низ независних националних држава совјетског типа, а на територији РСФСР више од 20 националних федералних јединица. Тако створене независне националне совјетске државе постале су калуп за формирање вештачких нација тамо где оне раније нису постојале или су ти процеси били у зачетку и популационо и територијално маргинални, као што је био случај у Украјини.

Све је урађено према Лењиновој вишезначној пароли: „Да бисмо се ујединили, потребно је да се коначно и неповратно раздвојимо.“ Али када су се поново ујединили, то више нису биле било какве творевине, већ независне државе које су припадале неруским титулатурним стварним или измишљеним нацијама. Оне су присвојиле територије некада јединствене руске државе, зачете далеке 862, али чије су државно и територијално јединство бољшевици успели да за само пет година револуције и грађанског рата разбију у парампарчад. Они додуше и нису крили своје опаке намере, па је тако Лењин 25. новембра 1917. поручио: „Говоре нам да ће се Русија распарчати, да ће се распасти на посебне републике, али ми се тога не бојимо. Ма колико било самосталних република, ми се тога нећемо плашити. За нас није важно где пролази државна граница него да се сачува савез између пролетера свих нација за борбу против буржоазије било које нације.“

Новооснована држава била је истовремено одређена према класном и националном принципу: као „Република Совјета радних, војничких и сељачких депутата“ и као „слободан савез слободних нација, као федерација совјетских националних република“.

Непостојање посебне украјинске и белоруске нације различите од руске (или великоруске) било је на почетку 20. века толико очигледно, да је чак и Лењин морао невољно да призна, њему својственим питијским језиком, да „за Украјинце и Белорусе, примера ради, само човек који живи у облацима може да негира да овде још није завршен национални процес, да се интересовање маса за овладавање матерњим језиком и за његовом литературом… овде још увек остварује“. Свестан тога, а руковођен мржњом према свему руском, Лењин је, речју Игора Друза, „директно обећао да ће васпитавати масе у духу сепаратизма“. У памфлету „О праву нације на самоопредељење“, које је објавио почетком 1914. Лењин пише: „Да ли је, на пример, Украјини суђено да образује независну државу, то зависи од хиљаду фактора унапред неизвесних. И не покушавајте да нагађате у празно, ми чврсто стојимо иза оног што је несумњиво – право Украјине на такву државу. Ми уважавамо то право, ми не подржавамо привилегије Великоруса над Украјинцима, ми васпитавамо масе у духу признања тог права…“

СТАЉИНОВО „ГУРАЊЕ“ УКРАЈИНИЗАЦИЈЕ Процес стварања посебне украјинске нације, који је на територији Галиције започела Аустроугарска и који су после Фебруарске и Октобарске револуције наставили сепаратистички и марионетски режими Украјинске народне државе (УНР) и Украјинске државе (УД), бољшевичка власт је продужила, али у обиму који до тада није никада примењен. Масовна „украјинизација“ применом бројних законских и административних мера покреће се након XII Конгреса бољшевичке партије 1923. године, у оквиру званично усвојене политике „коренизације“, односно етницизације партијског и државног апарата у националним републикама.

Предводници политике „коренизације“ у УССР били су они национал-комунисти који ће касније углавном страдати као троцкисти, пре свих бугарски револуционар Христијан Раковски, као председник владе (Савет народних комесара) Украјине, и народни комесар правде и просвете и главни тужилац Украјине Николај Алексејевич Скрипник. Одмах после 12. Конгреса бољшевичке партије образоване су комисија за украјинизацију при влади и партијској организацији Украјине. Бољшевички врх је бринула чињеница да је и у партијској организацији Украјине број оних који су се 1922. изјашњавали као Украјинци био изразито мали, тек неких 23 одсто. Стаљин је као комесар за националности на 10. конгресу бољшевика, 1921. године, указивао на то да „у градовима у Украјини још увек преовлађују руски елементи, али ће се током времена ти градови неминовно украјинизовати“.

Како у својој студији „Феномен совјетске украјинизације“ наводи Јелена Борисјонок, бољшевици су нарочити значај придавали језичком аспекту украјинизације. Још је 1921. године отворен у УССР Институт украјинског научног језика за формирање научне терминологије на украјинском, а 1925. формирана је и државна комисија за састављање првог правописа украјинског језика. За потребе формирања новог језика на полонизованом наречју Галиције, те за потребе „украјинизације“ културе и науке, совјетске власти су почеле да у земљу доводе познате „украјинствујуће“ научнике и културне раднике из Лавова, који се тада налазио под пољском влашћу. Међу њима је био и родоначелник украјинства Михаил Сергејевич Грушевски.

Иако је сам председник украјинске владе Раковски истицао да у предузећима, сеоским задругама и уопште у привредном апарату оних који знају украјински има врло мало, петина или осмина, па чак десетина, уредбом о мерама обезбеђења за равноправности језика и помоћ развитку украјинског језика од 1. 8. 1923. године, препоручивало да се у службеној комуникацији украјинском језику да приоритет у односу на руски. Стога је наведеним актом било наложено да они који ће се убудуће запошљавати у државној служби имају року од шест месеци да науче украјински језик, док они који већ раде имају рок од годину дана. Неиспуњење ове обавезе повлачило је отказ. После две године донет је нови акт којим је било наложено да сви државни органи и државна трговинска и индустријска предузећа од 1926. године почну да воде администрацију на украјинском језику.

Резултати насилног процеса етничке и језичке конверзије руског народа Украјине у нови вештачки етнополитички идентитет изостајали су и поред предузетих мера. Према истраживању Виктора Савченка, приликом провере седам хиљада радника у 121 установи у Одеси у јесен 1925. године одлично и добро знање украјинског језика било је утврђено само код 260 људи, док је задовољавајуће знање овог језика показало 530 људи. У том тренутку око 90 одсто становника Одесе уопште није знало украјински језик. Слично стање је, према Савченку, било и у другим великим градовима на југу УССР: Јекатеринославу (Дњепропетровску), Зиновјевску (Кировграду), Јузову (Доњецку), Луганску, Запорожју и Николајеву.

УЛОГА ВЕЧЕРЊИХ ШКОЛА Да би се поправило такво стање, поред принудних мера користио се комунистима омиљен инструмент за спровођење свих облика револуционарних друштвених промена – вечерње школе. Борба против неписмености била је ефикасно средство украјинизације, јер је чак 78 одсто свих вечерњих школа било на украјинском језику. Посредством вечерњих школа постизао се истовремено етнички и социјални револуционарни ефекат, будући да су, према подацима првог Сверуског пописа од 1897. године, 93 процента оних који су се на територији тзв. Велике Украјине изјашњавали као Малоруси били сељаци, док је у градовима малоруског живља било 30 посто, при чему у градовима са више од 100 000 становника само 17 одсто, док је Великоруса у таквим градовима било 34 одсто, а Јевреја 27 одсто. Насилна украјинизација и потискивање руског језика спроводили су се и у редовним школама. Тако је 1930. године било 14.430 основних школа на украјинском језику, док је школа с наставом на руском језику било свега 1.504. Резултат оваквог социјалног и етничког инжењеринга уродио је плодом, јер је број оних који су се изјашњавали као Украјинци у научној делатности на територији УССР 1925. године био 28 одсто, да би се 1929. њихов број већ попео на 45,9 процената. Ова промена је била последица промене социјалног састава студената, који све више долазе из редова радника и сељака, а све мање из редова интелигенције и некадашње градске буржоазије.

Бољшевичку политику насилне „украјинизације“ Малорусије прецизно је разобличила особа из њиховог идеолошког табора Роза Луксембург: „Бољшевици су се, међутим, користили идеологијом, која је маскирала овај покрет контрареволуције, јачајући позиције буржоазије и слабећи позиције пролетаријата. Најбољи доказ је Украјина, којој је припало да има погубну улогу у судбини руске револуције. Украјински национализам је у Русији био сасвим нешто друго у поређењу са, примера ради, чешким, пољским или финским, не више него измишљотина, кревељење неколицине ситнобуржоаских интелектуалаца, без икакве укорењености у економији, политици или духовности земље, без било какве историјске традиције, јер Украјина никада није створила ни нацију нити државу, без било какве је националне културе, ако не рачунамо реакционарно-романтичарске песмице, и није била способна да постане политичка творевина да није било поклона датог на крштењу у виду ‘права народа на самоопредељење’.“