Само вијек раније Шпенглер је писао о пропасти Запада, а данас је у току пропаст људскости. Запад се не само распада, већ се сурвава у ништавило бесмисла. Посвуда пратимо репортаже о пријетећем уништењу свијета. Репортаже које свакодневно прекапају по дну људскости. Сједимо на отоману и грицкамо слане штапиће гледајући уживо дјецу у пламену. Пустиња нечовјештва се шири! Пустошење је горе од разарања. Пустошење је језивије од уништења. Разарање уклања само оно што је дотад израсло и саграђено; пустошење, међутим, спречава будући раст и зауставља свако грађење. Иако, пустошење Земље може ићи укорак с постизањем највишег људског животног стандарда као и с организацијом једноличног стања среће свих људи.
Разумијевање овиси о губитку средине. Једно је бити у унутрашњем егзилу, а сасвим нешто друго у вањској емиграцији. Што се, примјерице, „зове“ пливање, нећемо никад научити из огледа о пливању. Што се зове пливање рећи ће нам само скок у водену струју.
Чињеница да многи показују интерес за филозофију, не свједочи још ни о каквој спремности за мишљење, па тако нити разумијевање. Ни чињеница да се годинама устрајно бавимо расправама и списима великих мислиоца још увијек не јамчи да сами мислимо или да смо спремни учити мишљење.
У граду пак, више је хрватства него мозга; више је штимунга него дијалога. Дилувиј се огледа у образима овдашње раје! Овом се европском паланком још увијек крећу „паукови“, „тигрови“ и сличне бештије у излизаним маскирним бојама … Асимилативна креативност градских гавана уз барбарско обожавање туђинских вриједности, на позицијама је фатално противним интересима њихове родне груде.
Ако слобода ишта значи, онда је она право да се људима каже оно што не желе чути. Али није у томе да човјек чини што пожели, него у томе да не чини оно што не жели.