Слободан Владушић: Кога брига којим језиком причају мрвице?

Причу о Закону о родној равноправности (у даљем тексту закон) и правно обавезујућој употреби тзв. „родно сензитивног језика“ треба почети од конкретне ситуације. Рецимо, замислите да предајете на неком факултету и да на почетку предавања изговорите следећу реченицу: „Драги студенти, уколико имате неке личне проблеме, свакако можете да се обратите психологу како бисте му изнели те проблеме и потражили помоћ“.

Наведена реченица је јасна, разумљива и за 99 одсто људи сасвим неспорна у сваком погледу. Међутим, када закон буде ступио у акцију, онај ко изговори ову реченицу постаће преступник који може бити кажњен са максималних 2.000.000 динара (око 17.000 евра) – што баш нису паре које свако од нас има у новчанику или на рачуну у банци.

Оно што се од нас очекује јесте следећа реченица: „Драги студенти и студенткиње, уколико имате неке личне проблеме, свакако можете да се обратите психологу, психолошкињи, како бисте му, јој изнели те проблеме и потражили потражиле помоћ“. Да ли можете да себе замислите да у некој говорној ситуацији изговорите овакву реченицу? Тешко. Уколико се овај закон буде примењивао – а ко може да гарантује да неће – нико ко се у образовању или медијима усмено обраћа другим људима, неће моћи да говори у складу са законом, чак и ако има најбољу могућу вољу. Наиме, овај закон убија српски језик (у коме граматички род није идентичан са биолошким полом) и на његово место поставља неки други језик, који личи на српски, али није српски, и којим ми, којима је српски језик матерњи језик, не умемо да говоримо. И зато ћемо нужно правити грешке. (Ако се уопште усудимо да говоримо).

Уверен сам да моје колеге и колегинице са факултета на коме радим, али и моји студенти и студенткиње не само да неће знати, него и не желе да говоре на том новом језику, јер им је овај насилно наметнут. Наметнут им је исто онако као када би вам окупатори насилно наметнули обавезу да поздрављате њихову заставу, а овај нови језик, који личи на српски, али није српски, јесте једна таква лингвистичка, окупаторска застава.

Дух народа

Обратимо пажњу на још једну симпатичну појединост: док се родитељима и просветним радницима одузима право на кажњавање деце, и уместо тога им се сугерише да са децом треба да „разговарају“ – односно да децу засмејавају – овај закон је најстрожи закон ове врсте у целој Европи, јер се свакоме ко се огреши о тзв. „родну сензитивност“ уместо разговора, обећава ударац мочугом тешком 2.000.000 динара право у главу.

Да ли мислите да је ово укрштање највеће могуће благости према деци и највеће строгости према одраслима неки необјашњиви парадокс? Наравно да није: поента је у томе да се родитељима и просветним радницима одузме могућност да васпитају децу (тачније да обликују њихову свест), док се истовремено некоме даје апсолутна моћ да мења свест Срба тако што ће, просто речено, на њихове очи, убити српски језик – помоћу кога су до сада трајали – и заменити га неким другим језиком, помоћу кога ће ти исти Срби нестати.

Познато је да језик никада није само језик већ и слика света, односно исијавање духа једног народа. Сврха закона нема никакве везе са родном равноправношћу, већ са променом свести народа. Када на почетку предавања кажем „драги студенти“ онда моји студенти не мисле да се то односи на студенте мушког пола, већ знају да се то односи на све њих заједно, и да у том заједништву, полна разлика нема никакве важности. Тачније речено: захваљујући српском језику, они знају да се међусобно не разликују по полу, већ по томе шта и колико знају и колико се залажу на предавањима, те да, у зависности од тих разлика, могу да напредују или не напредују у каријери. Закон, међутим, жели да насилно разбије то заједништво, да га уништи, и да заједницу студената који су упућени једни на друге као студенти, подели и раздвоји на студенте мушког рода и студенткиње женског рода. Зато се студенткиње „тренирају“ да у речи „студенти“ виде само групу мушких студената, наспрам којих онда „природно“ постоји група женских студенткиња.

Духовна регресија

То је прва фаза. У другој фази се та успостављена разлика између мушкараца и жена продубљује и проширује, како се у њима никада више не би видела два биолошка пола која природно теже један другоме да би у чину љубави створили нови живот. Уместо тога, творци закона ће уз помоћ индустрије забаве (која у модерном друштву има улогу усмене књижевности у традиционалном) уградити у нашу колективну свест слику света у којој су мушкарци „глупи“ и „насилни“, а жене „паметне“ и „мирољубиве“. Понављањем тих матрица, створиће се нови стереотипи и биће „природно“ да ће мушкарци морати да доказују да нису зли, тако што ће се самопацификовати и што ће бити послушни, док ће жене, јасно, полагати право да воде мушкарце, зато што их неко убедио да су, самим тим што су жене, „паметније“ и „морално супериорније“ од мушкараца.

Тако ће доћи до велике историјске, али пре свега духовне регресије у односу на хришћанство, које је човека гледало као на човека, не разликујући краљеве и великодостојнике од робова. Сада ће томе доћи крај, јер „човека“ односно „људи“ више неће бити, будући да ће својства особа бити повезана са њиховим биолошким полом, а не са њима као јединкама.

Зато се данас инсистира на речи „фемицид“ у значењу „убиства жене“, јер реч „хомицид“ у значењу „убиства човека“ подразумева да су и жене и мушкарци налазе заједно у речи „људи“, а „родна сензитивност“ то не дозвољава. Управо зато, реч „фемицид“ маргинализује реч „хомицид“, што значи да се убиство жене и убиство мушкарца у свести људи разликују. Ствара се утисак да је убиство жене већи злочин од убиства мушкарца, што ће опет бити „разумљиво“ ако се жени прида „морална супериорност“ у односу на мушкарца, који ће унапред бити одређен као „моралну инфериоран“ односно „зао“.

Дакле, кључни задатак Закона о родној равноправности је разбијање заједништва мушкарца и жене и стварање хијерархије по којој је жена „супериорна“, а мушкарац „инфериоран“. (Читатељке које ликују над овом чињеницом, упозорио бих да ће, када ова слика света постане уобичајена, позицију супериорних бића и у Србији заузети бића која ће имати родни, а не полни идентитет: укратко, мушкарац који се осећа као жена, биће „супериорнији“ од жене која се осећа као жена). Последице ове хијерархије није тешко докучити: српско друштво ће престати да буде и српско и хришћанско, али и грађанско, и постаће неофеудално. Као и у феудализму, постојаће „племенити“ и постојаће „нишчи“, али неће бити хришћанства да „племените“ подсети да су пред Богом исти као и „нишчи“. Зато „племенитост“ неће више никога обавезивати на било шта.

„Затечено становништво“

У овом неофеудалном друштву постојаће хијерархија која ће зависити од пола и рода бића, а не више од врлине и способности људи. Сва та бића – и она којима је приписана „памет“ и „доброта“ и она друга, „глупа“ и „зла“ – некада су били Срби који су само заједно могли да бране своја добра – и језик, и земљу, и воду, и руде – све оно што су равноправно користили било да су били жене, било мушкарци.

Сада ће од њих постати пуке биочестице, односно затечено становништво како је Јирген Хабермас назвао Ирачане (и Ирачанке) у трагикомично наивном (или безобразном) тексту „Против логике рата“ (1991), у коме „филозофски“ оправдава улога НАТО пакта као светског полицајца. Замислити некадашње Србе као „затечено становништво“ на територији њихове некадашње државе, значило би замислити мрвице које је гост/гошћа затекао/зaтекла на столу, за који је сео/села, спреман/спремна да наручи све што се може попити и појести (а онда да мирно оде, остављајући затеченом келнеру/келнерици неки мизеран бакшиш). Да му/јој не би сметале, он/она ће замолити тог/ту затеченог/ну келнера/келнерицу да их очисти, пре него што почне да једе или пије, или ће просто те затечене мрвице (оба пола, равноправно) рукавом сметлати на земљу, да и мрави/мравице могу нечим да се засладе, док се он или она преждерава.

Закон о родној равноправности је један од најодлучнијих корака ка нашем претварању у те мрвице.

У овом тексту нисам обратио пажњу на питање – ко стоји иза овога закона, јер мислим да сви то врло добро знамо. Право питање гласи да ли у Србији постоји неко ко жели и може да спречи то да овај закон ступи на снагу. Ако је одговор негативан и ако заиста будемо дозволили да неко, пред нама, убије наш српски језик и натера нас да говоримо оно што нема име, онда – први пут од када знам за себе – сматрам да заиста нисмо ни заслужили да постојимо.