Желидраг Никчевић: ЖИВОТ У НАРАТИВУ: КОМУНИКАЦИОНИ СМРТНИ ГРИЈЕХ

Занимљиво питање: шта је горе – безочна лаж или лаж виђена голим оком нормалног грађанина? Или је то у ствари једно те исто… А најгора је ипак лаж коју нам свечано (и свакодневно) сервирају западњачки наштимоване камере. Лаж у коју повјерујемо јер немамо снаге да се супротставимо сопственој грешној и поданичкој природи.

На фотографији је сцена са недавне церемоније додјеле „Оскара“, за документарни филм „20 дана у Мариупољу“, украјинског режисера Мстислава Чернова. Такозвани документарац састоји се од гомиле фалсификата, лажи и подметања, у међувремену разобличених чак и са украјинске стране. Али, гле, у Лос Анђелесу оне настављају да „живе“ – и глуме истину. И бивају овјенчане „Оскаром“.
Јунакиња филма, дјевојка коју видите на платну изнад демонског подијума, заиста је тог дана била пацијенткиња породилишта. Маријана Вишемирскаја, из доњецке Макејевке. Жива је и здрава, Богу хвала, у Русији. Безброј пута је већ енергично оповргавала украјинску верзију догађаја, свједочила да никаквог руског авио бомбардовања болнице није било, да је пуцњава допирала из центра града, чије су стамбене четврти, као и болницу, окупирали злогласни „азовци“. Укратко, да је сва тужна прича о породилишту – јефтина пропагандна намјештаљка. Безброј пута је протестовала због злоупотребе њених фотографија – и све узалуд. На Западу нико неће да је чује, али ево, њену фотографију истичу на својим подлим свечаностима. Такав је владајући „наратив“.

Посматрајући Маријану, размишљајући о томе зашто је „оскаровска“ лаж и међу нама, Србима, постала ефикаснија од њене истине, присјетио сам се фрагмента из романа „Тајни погледи на планину Фуџи“ Виктора Пељевина (некад сам га волио). Можда ће и вама бити интересантан. Наиме, јунак романа развија читаву теорију о томе шта су заправо „лажне вијести“, полазећи од концепта „наратива“, који савремени интелектуалци толико воле.

Суштина концепта је следећа. Ми не живимо у свијету, нити у простору и времену, нити у осјећањима и искуствима – већ у „наративу“, у некој врсти колективне халуцинације. Штавише, свако од нас је такође „наратив“. Они који су сигурни да живе „овдје и сад” заправо живе у бајци „овдје и сад”. Дио тог „наратива” говори о нама, дио о свијету, они се преплићу и стварају затворени систем из којег човјек не може да побјегне.

„Наративни ум – то вам је нешто попут медија уграђеног у нас, који претендује да нас информише о `догађајима нашег живота`, али нас у ствари просто урања у халуцинацију, гдје нам је одређено да живимо. И још прецизније, ствара лажњак који себе назива нама. Нисам се случајно сјетио ове ријечи. `Фејк њуз` – то није смеће које буја на Интернету. То смо ми сами“, закључује јунак Пељевиновог романа.

Ако ово сматрамо (за Пељевина карактеристичном) будистичком варијацијом „лажних вијести“, занимљиво је шта на ту тему има да каже хришћанство. Папа Фрања је, на примјер, недавно изјавио да се смртним гријехом може сматрати и онај„комуникациони“. Дезинформација, једнострано извјештавање о догађајима, клевета, дискредитација, копање по старим вијестима о којима се одавно све зна, прецизирао је понтифик.

Папа је додирнуо површину, свака част, али би православни човјек могао да крене и дубље. Да се присјети, рецимо, учења светих отаца о фазама формирања грешне страсти, повлачећи паралеле са начином на који савремени прималац информација пада у мрежу пропаганде. Аналогија изгледа отприлике овако:

1) у човјековом уму, против његове воље, настаје грешна идеја (прималац чује лажне вијести);
2) овај утисак изазива благонаклоно интересовање (лажна порука заокупља пажњу примаоца);
3) човјек пристаје на гријех (лажне вијести прихвата као истините);
4) порочна привлачност обузима човјекову вољу и тјера га да почини гријех (пропаганда потчињава свијест примаоца, чинећи га својим таоцем и преносиоцем).
Знам да овдје не помажу мудри закључци у стилу: чувајте се комуникационог смртног гријеха, као и свих осталих. Знам да се то не уклапа у владајући „наратив“. Па ипак, са радосном тугом, с љубављу посматрам ову Маријану из доњецке Макејевке, која лебди изнад демонског подијума негдје у далеком Лос Анђелесу.