ФИЛИП РОДИЋ: Устанички одмор

Ево мене, ето вас, али данас су Цвети, после тога Васкрс, онда ће Ђурђевдан, па предлажем да устанак против деспотске власти дигнемо у новембру, а онда, ако изгубимо можемо рећи да је то било због поста, јер су наши борци били изгладнели и исцрпљени. Замислите да је Милош Обреновић говорио у Такову тог судбоносног 23. априла 1815. Шта би од Србије било?

СЕЋАМ се, било је то пре око годину дана, опозициони лидер харизме упоредиве с оном бившег председника Европског савета Хермана ван ромпеја (британски политичар Најџел Фараж га је упоредио с „влажном крпом“) Зоран Лутовац пожалио се водитељки јутарњег програма на једној телевизији с националном фреквенцијом како га „никада не зове у емисију“. Она му је спремно одговорила како то није тачно и навела прецизно када га је све звала, а он одбио да дође.

На то је Лутовац, колико се сећам, одговорио – да, али све ме зовете када ја не могу да дођем, јер викендом идем у викендицу. како човек с оваквим приступом „борби за слободу“ и против „тираније“ може икада помислити да ће победити противника који је спреман да у свако време буде на сваком месту? раТ се не може водити из фотеље, него се мора отићи у ров и не може се бирати када ће се у битку ући, него то намеће читав низ фактора. „Нека Беч усвоји лекс специјалис, и овако то стално ради, па нек одложи офанзиву до времена када нама буде згодно да му изађемо на црту, ако не пристану, ми нећемо изађи на бојно поље. и да, да војску не предводи Оскар Поћорек, јер је он земаљски намесник у БиХ“, могао је рећи краљ Петар Први.

Не, ни Милошу, ни александру, а ни неком трећем, четвртом, или петом војсковођи овако нешто не би никада пало на памет под условом да зна „какву светињу брани“ и овде је можда баш у томе проблем. Можда баш због тога лидерима прозападне опозиције толико смета да нови београдски избори буду одржани онда када то закон налаже, 28. априла – јер нису сигурни „какву светињу бране“.

Није згодно, кажу, јер се тада одржава Београдски маратон, јер су Цвети. као да су опозициони бирачи све сами маратонци и најљући православни верници. а и да јесу, могу после маратона да отрче до бирачког места, или да после литургије одшетају на гласање. ако им је стало. али изгледа да размаженом „кругу двојке“ и није баш толико стало да поремете свој комфор и нешто жртвују у борби за своју „слободу“. Тада почиње школски распуст па ће вероватно добар део „просвећених“ из центра Београда отићи некуд на одмор, укључујући можда и Зорана Лутовца. „Што организујете изборе када ја не могу да дођем“, побунио би се вероватно. ОВО је, заиста, реална опасност за прозападну опозицију.

То су показали и они славни прошлогодишњи протести чије су име узели за своју коалицију. Њихове присталице са протеста „Србија против насиља“ били су спремни да се боре за своју „слободу“ само док није дошло време да се иде у ровињ, или неку другу дестинацију коју „београдска елита“ сматра „монденском“. а онда су се ти протести против „терора“ и „насиља“ власти осули толико да више никада нису могли да се саставе. Ни после све оне буке око изборне крађе и покушаја реанимације бунта. Овога пута не постоји толика опасност од одласка у ровињ, али је Златибор реалан.

Гласачи СНС-а, та како их називају „крезуба руља“ из приградских насеља најчешће нема довољно новца да за празнике оде некуд, а има довољно вере да гласа за оног којег поштује. Они су спремни, ако треба, можда, чак да на изборе у Београду крену и из Мале крсне. УкраТкО, какви револуционари, таква и револуција и обратно. ако су бирачи прозападне опозиције толико неспремни да имало свој комфор жртвују за некакву „слободу“ и „идеале“, то само говори о тој слободи и идеалима. Живот вреди само онолико колико вреди оно за шта се жртвује, а они, изгледа, нису спремни да га жртвују ни за шта. Дански филозоф егзистенцијалиста Серен кјеркегор је говорио да „истина увек почива на мањини, а мањина је увек јача од већине, јер мањину углавном чине они који заиста имају своје мишљење, док је снага већине илузорна, формира је руља која нема никакав став – и која, дакле, у следећем тренутку (када је евидентно да је мањина јача) преузима ставове мањине, који тада постају ставови већине, тј. постају бесмислице зато што већина има масу на својој страни, док се истина поново повлачи ка новој мањини“.

Можда је ово тачно за Данску, можда је тачно и за западни свет. Можда је некада било тачно и у Србији, али сада свакако није, јер истина садашње политичке мањине очито није таква да озбиљно привуче и саме припаднике те мањине, а камоли да превуче присталице већине. и ОТУД тај страх од 28. априла, а не због тога што до тада неће бити (временски) могуће да се испуне препоруке из фамозног извештаја ОДиХр-а. ако ћемо право, постоји само један услов који би морао да се спроведе да би прозападна опозиција однела победу у Београду, а камоли у остатку Србије – да избори буду организовани попут такмичења „Песма за Евровизију“, да група од пет намештеника поништи народно гласање и у име стручности и знања одреди шта треба да се изабере. ако би ти намештеници могли бити из немачке странке Зелени, то би било идеално. кажу да је војска магараца коју предводи лав боља од војске лавова коју предводи магарац. а шта ћемо када војску магараца предводе магарци? и то у време одмора.