Јуриј Милославски: ОДЛАЗИ, РЕКАО САМ РАТУ. АЛИ ГДЕ БИХ ЈА, БРАЋО, БЕЗ ВАС?

Мама је певала „Тамну ноћ” на одељењу за теже рањенике.
Њена прича о томе може се сматрати сентиментално-драматском сценом из старог отаџбинског филма: малена, витка, смеђокоса девојка, светлих, можда превише заокругљених, али то је од ужаса, очију на неправилном, али прилично лепом лицу ; нема гласа, нема слуха. А опет је морала да понавља: ​​„…ти ме чекаш и у дечјем креветићу не спаваш…”.
…Најупорнији од свих био је огромни, од самог костура сачињен, парализовани војник. Стопала су му вирила далеко преко шипки узглавља кревета, за њега прекратког. Маму су запрепастили дуги, искривљени нокти на прстима војника: било је превише рањених, и премало времена за бригу о неважном и безнадежном.
Војник уопште није могао да се помера, али је могао да промукло промрмља: „Сестро, опет ту исту…“ – и да плаче. А мама и сама плаче – и понавља те речи-заклетве, смишљене у дубоком залеђу, где се са песницима, редитељима, глумцима и сл. господом мушког пола, сасвим војног узраста, ништа посебно није догађало.
Али зато је настала и била певана главна руска песма ратних времена двадесетог века. Још ћемо морати да је певамо и певамо.

Песме из ратних времена су прилично старе.
„Војник у служби сам Енијалија, ратнога бога,
Ал` и Музама ја верно служити знам.“

Ово је почетак можда најпознатије строфе – најпознатије песме Архилоха (680 – 645. пре Христа) – првог лирског песника унутар европске културе, како га називају приручници из историје светске књижевности. Строго говорећи, ратник под уговором Архилох није читао своја дела, већ их је певао, његово дело није било лирско, већ мелодијско. Али приручник, разуме се, не подразумева појам поетике, већ тзв. виталну употребу речи-концепта „лирика”. Стога је допуштено рећи да је Архилох оснивач лирске војничке песме – не борбене, маршевске, већ личносне: „Архилох је створио субјективну поезију…“, сагласан је приручник.
Руска песма ратних времена је, као феномен, једна од компоненти Руске Цивилизације. У сваком случају, руска ратна времена никад нису била и никад неће остати без руских песама.

Посебност руске ратне песме је, како верујемо, управо њена личносност (види горе), или, ако хоћете, људскост (человекость , како то каже Јуна Мориц) и – елегичност. То, на овај или онај начин, важи и за саму „класну” руску војничку песму. Стога су, на пример, могући војнички валцер, танго и фокстрот, али они не звуче на одмору, нити на гозби; то није победоносни повратак кући, већ сам почетак тешког похода (на пример, валцери „Тужне врбе” и „Земуница”, фокстрот

„Огоњок” и танго „Тамна ноћ”. А недавно се појавио и нови елегични походни марш, који је компоновао и отпевао Сергеј Комљев (речи Константина Ваншенкина: „И мртвих – нема“).
У извесном смислу, оснивач руске војничке личне песме био је Михаил Љермонтов, што је наслутио пре свих генијални Аркадиј Гајдар у „Судбини бубњара“, преузетој од наше деце…
„ – Тата! – питао сам једном. – Отпевај још неку војничку песму.

„У реду“, рекао је он. /…/:
Планински врхови
Спавају у ноћној тами.
Тихе долине
Пуне свеже таме;
Пут не прашина,
лишће не подрхтава…
Причекај мало,
Одморићеш се и ти.

Тата! – рекао сам кад је последњи ехо његовог гласа тихо замро изнад прелепе реке Истре. – То је лепа песма, али није војничка.
Он се намршти:
– Како није војничка? Па, ево: ту су планине. Сумрак. Корача одред. Уморан је и тешко хода. На леђима 60 фунти… пушка, патроне. А на превоју су непријатељи. „Чекај“, каже командант, „још мало, стићи ћемо их, оборити… па ћемо се одморити… Неки до јутра, а неки заувек…“ Како није војничка? Итекако је војничка!“

Има епоха – ми још увек живимо у таквој – кад постоји извесна несташица данашњих – баш за овај тренутак погодних! – речи песме. Нисмо то схватили, нисмо стигли на време; а на Пушкиново наводно реторичко питање „Да ли је Рус изгубио навику да побеђује?”, искрен одговор треба да буде: „Одвикао се…”. Сад се поново навикавамо. Али и сад имамо довољно речи које су још увек неотпеване док се не појаве – а појављују се – нове. И наћи ће се за њих мелодије – и заиста су пронађене.
А ратна времена опет су ту. И ако неко то још још не примећује, нека са дужном пажњом послуша песме Сергеја Викторовича Комљева. По његовим сопственим речима, по речима других – живих и оних који су отишли.

Као вокалист, извођач или, ако хоћете, рапсод, Комљев је свесни традиционалиста, који одбацује све врсте псеудо-соула и најновијег квазипатриотског реп-рока. Место на које он с правом претендује налази се на простору касног, из данашње перспективе, руског „ретроа“ совјетских времена. Од Марка Бернеса до, нажалост, готово заборављеног Николаја Рибникова, са узлетом – најпре до Владимира Трошина, а одатле (али само делимично) до Расторгујева. Управо ту он, Комљев, налази друштво. (Овде додајмо да „белих ретро“ песама практично немамо: видљиви су само лажњаци, повремено успешни, а већином – лоши до те мере да су смешни. За то постоје посебни разлози).

Суштински је значајно да је правац који Комљев следи, по нашем слушатељском непросвећеном мишљењу, беспрекорно схваћен и прихваћен од аранжера: позоришног композитора Григорија Григорјева. Као песник, Комљев има у наше време редак дар да ствара мелодијске текстове, тј. песничку реч коју треба певати.

Све има своје време. Али најпре, хајде да слушамо. Усуђујем се да предложим: почните са песмом „Рат“, чији се редови налазе у наслову ове белешке.

(politconservatism.ru; превео Ж. Никчевић)