Годишњица убиства српског свата на Башчаршији: Дан када је почео рат у Босни и Херцеговини

Била је недеља, 1. март 1992. године, млада Дијана Тамбур и младожења Милан Гардовић, студент последње године Богословског православног факултета у Београду, само што су се венчали у цркви Преображења Господњег у Новом Сарајеву.

После венчања, свадбена колона у којој су били младенци, њихове породице, кумови, родбина, пешке је кренула ка Дому Свете Текле у дворишту цркве Светих Арханђела Михаила и Гаврила која у Сарајеву познатија као Стара православна црква.

Недеља, 1. марта 1992. године била је и други дан нелегитимног референдума о независности Босне и Херцеговине организованог мимо воље и уз противљење српског народа у Босни и Херцеговини.

Срби су се претходно, плебисцитарно, већ изјаснили за останак у заједничкој држави. Атмосфера у тој, тада још југословенској републици била је на самој ивици усијања и пуцања.

По народном обичају, сватови су у свечаној атмосфери махали српским заставама крећући се ка Башчаршији, делу града у коме је Стара православна црква, где је и требало да се одржи свадбени ручак.

На паркингу близу цркве око 14 сати и 30 минута четворица младића започели су расправу са сватовима, убрзо су уследили пуцњи.

Отац младожење Никола Гардовић убрзо је преминуо од задобијених рана, свештеник Раденко Мировић је рањен.

Дописник немачког дневног листа из Сарајева „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ који се затекао на улици и био очевидац пуцњаве описао је да се у почетку „чинило као да се ради о некој врсти детонатора“, а онда је видео избезумљене људе како трче улицом, чуо је плач, видео преплашена лица људи.

Као убица  Гардовића одмах је идентификован Рамиз Делалић звани Ћело, рођен у Прибоју 1963. године, чувени сарајевски криминалац из тог времена, касније командант Девете брдске бригаде Првог корпуса тзв. Армије Републике Босне и Херцеговине.

Овај, како су га касније звали, један од господара живота и смрти у Сарајеву, одговоран за многобројне злочине над Србима, поред осталога и за Казане који су били у зони одговорности његове бригаде, убијен је 21. јуна 2007. године када га је у Одобашиној улици у центру Сарајева, у дворишту куће у којој је изнајмио стан, дочекао убица и у њега испалио више добро груписаних хитаца из ватреног оружја.

Непосредно пре убиства Ћело се жалио како има проблеме са албанском мафијом у Сарајеву. Сахрањен је уз присуство хиљада Сарајлија на шехидском мезарју у Ковачима крај Сарајева.

У узаврелој предратној атмосфери, Српска демократска странка за организовање напада и убиство свата на Башчаршији одмах је оптужила Странку демократске акције под чијом је заштитом Делалић и био.

СДС је затражила и да подручјима у Босни и Херцеговини у којима су Срби већина убудуће патролирају искључиво српски полицајци.

Радован Караџић, касније председник Републике Српске, сада хашки заточеник, одмах после убиства свата на Башчаршији оценио је да „догађај доказује да покрет за независност БиХ представља егзистенцијалну претњу Србима у БиХ“.

„Овај хитац представља велику неправду усмерену према српском народу“, рекао  је тадашњи председник Народне скупштине СР Босне и Херцеговине Момчило Крајишник.

Сефер Халиловић, касније један од команданата тзв. Армије БиХ, оснивач паравојне  „Патриотске лиге“, за свадбену поворку Гардовића после је изјавио да то „заправо није била свадба већ провокација“ и да су сватови били „активисти СДС-а“.

„Хтели су да прођу Башчаршијом са аутомобилима, са заставама, са транспарентима, да нас испровоцирају и виде како ћемо реаговати“, рекао је Халиловић.

Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине у којој је СДА имала највише мандата истог дана, на основу резултата референдума у коме Срби нису учествовали, прогласила је независност.

Грађански рат у Босни и Херцеговини могао је да почне.

Пуне 32 године, из Републике Српске стиже порука  да 1. март никада неће славити као тзв. дан независности Босне и Херцеговине.  У Републици Српској, 1. март је дан сећања на убиство Николе Гардовића и на почетак крвавог рата.

На другој страни, у Сарајеву, убиство Гардовића и рањавање свештеника не рачуна се као почетак рата. За њих је почетак рата 5. април 1992. године када су на платоу испред Скупштине одржане демонстрације прекинуте снајеперских хицима чије су прве жртве биле Суада Дилберовић и Олга Сучић за шта су одмах оптужени Срби.

Српске жртве 1. марта на Башчаршији муслиманска стрaна игнорише као и полицајце који су у међувремену убијени у Сарајеву.

У Федерацији БиХ, данас се 1. март слави као Дан независности Босне и Херцеговине.

„Федерација БиХ је једина на свету која слави смрт на свадбеном весељу, а честитке им стижу од западних дипломата“, речи су председника Републике Српске  Милорада Додика пред још једну годишњицу напада на српске сватова на Башчаршији.

По његовим речима, „обележавање датума када је у Сарајеву на кукавички начин проливена српска крв, јасно показује сав парадокс постојања такве БиХ“.

Председник Српске понавља да „1. март није и не може бити празник српског народа у Републици Српској и БиХ“.

„То је датум који у себи носи две тешке чињенице за српски народ – убијање српског свата у Сарајеву и чињеницу да се тада прибегло прегласавању српског народа на такозваном референдуму. Први март за нас не може бити празник, али јесте путоказ где би завршили као народ да није било 9. јануара и наше одлуке да не дозвољавамо никоме да преко нас и уместо нас доноси одлуке о простору на којем живимо хиљаду годину и који је нераскидиво везан за Србе“, каже Додик.

Рамизу Делалићу Ћелу суђено је у Сарајеву за убиство српског свата на Башчаршији, али су пиштољски хици били бржи од пресуде.