Када смо превентивно (иако закаснело) отпочели војну операцију против Запада, ми – делујући у складу са старим претпоставкама – нисмо очекивали да ће непријатељ покренути општи рат. Стога, нисмо од самог почетка прибегли тактици активног нуклеарног одвраћања/застрашивања. И још увек се споро вучемо. Чинећи то не само да смо стотине хиљада људи у Украјини (укључујући губитке због стрмоглавог пада квалитета живота) и десетине хиљада наших људи осудили на смрт – већ смо учинили медвеђу услугу читавом свету. Агресор – што је де факто Запад – остаје некажњен. Ово отвара простор за даље агресивно понашање.

Заборавили смо основне принципе одвраћања. Умањени значај нуклеарног одвраћања користи делатнику који располаже већим конвенционалним војним потенцијалом и људским и економским ресурсима, и обратно. Када је СССР располагао конвенционалном супериорношћу – САД/НАТО нису оклевали да се у великој мери ослоне на концепт првог удара [нуклеарним оружјем, прим.прев]. Међутим, САД су блефирале, а ако су и направиле такве планове, они су били усмерени искључиво против совјетских трупа које би напредовале на територији НАТО пакта. Нису планирани напади на совјетску територију, пошто није било сумње да ће уследити одмазда нападом на америчке градове.

Гаранције за крај

Веће ослањање на нуклеарно одвраћање и убрзано кретање уз ескалациону лествицу је осмишљено да увери Запад да у вези са сукобом у Украјини има на располагању три опције.

1. Прво, да се достојанствено повуче под, на пример, раније назначеним условима .
2. Друго, да буде поражен и да побегне – као што су учинили у Авганистану – и да се суочи са таласом наоружаних и, понекад опасних, избеглица.
3. Или треће – да се деси ово што смо назначили – уз нуклеарне нападе на њиховој територији и пратећу друштвену дезинтеграцију.

Руска је традиција да нанесе потпуни пораз европским нападачима и да се онда сагласи са новим поретком. Ово је оно што су Александар I, Кутузов и Де Толи учинили између 1812-1814. године, након чега је уследио Бечки конгрес. Потом су Стаљин, Жуков, Коњев и Рокосовски потукли Хитлерову паневропску армију, што је довело до Потсдамске конференције. Али да би се такав споразум закључио сада – морамо да рашчистимо простор за руске трупе са нуклеарним оружјем.

И ми бисмо [у случају примене нуклеарног оружја] трпели велике губитке, укључујући и моралне. После свега, то би био нападачки рат. Одрживо нуклеарно одвраћање и безбедносна тампон зона у Западној Украјини гарантују крај агресије. Специјална војна операција мора бити настављена до победе. Наши непријатељи морају да знају да уколико се не повуку – пословично руско стрпљење ће се приближити крају – и смрт сваког руског војника биће наплаћена хиљадама живота супротстављене стране.

Руска доктрина

Биће немогуће спречити да свет склизне у низ сукоба и последично глобални термонуклеарни рат, те обезбедити миран препород наше земље и њену трансформацију у једног од архитекти и градитеља новог светског система, осим уколико се наша политика нуклеарног одвраћања драстично не заоштри и не ажурира. Писао сам о многим аспектима ове политике у мојим претходним чланцима и другим документима.

У ствари, руска доктрина већ сада обезбеђује употребу нуклеарног оружја за супротстављање широком аспекту претњи, али стварна политика у свом садашњем облику иде даље од онога што стоји у доктрини. Требало би да разјаснимо и оснажимо доктринарне формулације и предузмемо одговарајуће војно-техничке мере. Главно је да демонстрирамо нашу спремност и способност да употребимо нуклеарно оружје у случају крајње нужде.

Нема сумњи да је ова доктрина већ ажурирана, о чему сведоче многи конкретни кораци. Најочигледнији је распоређивање ракетног система дугог домета у братској Белорусији. Ове ракете су очигледно намењене за употребу не само уколико је „само постојање државе” угрожено, већ много раније. А опет, одредбе доктрине које прецизирају услове употребе нуклеарног оружја садрже извесне празнине које би требало попунити, посебно у условима очигледно предратне ситуације.

Интензивирањем нуклеарног одвраћања не само да ћемо отрезнити агресоре – већ ћемо, такође, учинити немерљиву услугу човечанству. Тренутно нема друге заштите од низа ратова или великог термонуклеарног сукоба. Нуклеарно одвраћање мора бити активирано. На Институту за светску војну економику и стратегију, који је недавно оформљен на Вишој економској школи и који предводи адмирал Сергеј Авакјантс (Avakyants) и професор Дмитриј Трењин, ми ћемо обезбедити академску подршку. Овде ћу представити само нека од мојих гледишта која захтевају најбрже разрађивање и имплементацију.

Руска политика требало би да буде заснована на претпоставци да је НАТО непријатељски блок, који је показао своју агресивност раније спроведеним политичким одлукама и који де факто води рат против Русије. Стога, било какав нуклеарни удар на НАТО – укључујући и превентивни – је морално и политички оправдан. Ово превасходно важи за земље које пружају најактивнију подршку кијевској хунти.

Старе, а посебно нове, чланице алијансе морају разумети да је њихова безбедност суштински ослабљена придруживањем Атлантском савезу, и да су их њихове владајуће, компрадорске елите довеле на ивицу живота и смрти. Изнова понављам у својим написима да уколико Русија изведе превентивни напад на било коју НАТО државу – САД неће одговорити, осим уколико Бела кућа и Пентагон нису настањени лудацима који мрзе своју сопствену државу и спремни су да униште Вашингтон, Хјустон, Чикаго или Лос Анђелес у корист Познања, Франкфурта, Букурешта и Хелсинкија.

Са моје тачке гледишта, руска нуклеарна политика и претња одмаздом такође би требало да одврате Запад од масовне употребе биолошког или сајбер оружја против Русије и њених савезника. Трка наоружања у овим сферама – коју воде САД и неки од њених савезника – мора бити заустављена.

Мете првог таласа

Време је да се окончају препирке и несугласице које истиче Запад о могућности употребе „тактичког нуклеарног наоружања”. Његова употреба је теоријски предвиђана за време претходног Хладног рата. Судећи према документима која су процурела у јавност, амерички стратези раде на даљем умањивању нуклеарног оружја. Ова политика је будаласта и кратковида – пошто даље урушава стратешку стабилност – те стога увећава вероватноћу глобалног нуклеарног рата. Колико могу да разумем, овај приступ је такође војно крајње неефикасан.

Верујем да је прикладно постепено повећавање минималне снаге нуклеарних бојевих глава за 30-40 килотона, или еквивалентно снази 1,5 до 2 бомбе бачене на Хирошиму, тако да би потенцијални агресор и његово становништво могли да разумеју шта их чека. Снижавање прага одлуке за употребу нуклеарног оружја и повећавање његове минималне снаге такође је нужно како би се повратила још једна изгубљена функција нуклеарног одвраћања: спречавање великих конвенционалних ратова. Стратешки планери у Вашингтону и њихови европски трабанти морају да разумеју да обарање руских авиона над нашом територијом или наставак бомбардовања руских градова доноси казну (након не-нуклеарног упозоравајућег удара) у виду нуклеарног напада. Онда ће, можда, преузети на себе да се реше кијевске хунте.

Такође делује да је нужно да се измени (у извесној мери и јавно обзнани) попис мета за нападе у нуклеарној одмазди. Морамо да озбиљно размислимо кога, заправо, ми желимо да одвратимо. Након што су Американци – „у одбрани демократије” и у корист својих империјалних амбиција – убили милионе људи у Вијетнаму, Камбоџи, Лаосу и Ираку, починили монструозни чин агресије против Југославије и Либије – и упркос свим упозорењима, намерно бацили стотине хиљада, или можда чак и милионе, Украјинаца у ратни пламен, нема гаранта да ће претња одмаздом, чак и против градова, бити довољно средство одвраћања глобалне олигархије. Једноставно речено, њих није брига за њихове сопствене грађане, и неће бити застрашени могућим жртвама међу њима.

Можда би било вредно означити места окупљања олигархије као мете првог таласа, или чак као мете превентивног осветничког напада? Бог је згромио Содому и Гомору – огрезле у изопаченостима и разврату – ватреном кишом. Савремени еквивалент: ограничени нуклеарни напад у Европи. Још једна старозаветна лекција: како би очистио свет, Бог је покренуо Велики потоп. Наша нуклеарна торпеда Посејдон могу да изазову сличне поплаве цунамијима. Данас, најдрскије агресивне земље су приобалне. Глобалистичка олигархија и дубока држава не би требало да се надају да ће умаћи као што су то могли Ноје и његова побожна породица.

Спречавање ескалације

Дозволите ми да поновим напред изречено. Побољшање кредибилности и ефикасности нуклеарног одвраћања је нужно не само како би се окончао рат који је Запад покренуо у Украјини, или како би се Запад мирно сместио за много скромнији, али на крају крајева вредни, положај у будућем светском систему. Надасве, нуклеарно одвраћање је потребно како би се зауставио надолазећи талас сукоба, да би се спречило „доба ратова” те да би се онемогућила њихова ескалација до глобалног термонуклеарног нивоа.

То је разлог због чега би требало да се крећемо уз лествицу нуклеарног одвраћања, без обзира на рат у Украјини. За извођење корака који су већ планирани и предузети, верујем да би било препоручљиво – након консултација са пријатељским државама али без пребацивања одговорности на њих – да се настави нуклеарно тестирање што је скорије могуће: прво подземно, а уколико то није довољно онда детонирање „Цар бомбе 2” на Новој Земљи, док би се предузели кораци како би се минимизовала штета по животну средину у нашој сопственој земљи и пријатељским земљама Светске већине. Не бих чак превише протестовао уколико би такву демонстрацију извеле САД. То би само оснажило општи ефекат нуклеарног одвраћања. Али Вашингтон још увек није заинтересован за снажење улоге нуклеарног фактора у међународним односима, ослањајући се уместо тога на своју и даље велику економску моћ и конвенционалне снаге.

Пре или касније, Русија ће морати да промени своју званичну политику противљења ширењу нуклеарног наоружања. Стара политика била је у извесној мери корисна, пошто је умањивала ризик неовлашћене употребе и нуклеарног тероризма. Али била је непоштена према многим не-западним државама, и одавно је престала да функционише. Приврженошћу овој политици, ми смо пратили вођство Американаца – који нису хтели само да минимизују ризике, већ и да минимизују контратежу својој конвенционалној (посебно поморској) супериорности.

Историјски и филозофски, ширење нуклеарног оружја доприносило је миру. Стицањем нуклеарног оружја, Израел је постао самопоузданији у свом непријатељском окружењу. (Међутим, он је злоупотребио ову поузданост тако што је одбацио праведно решење палестинског питања и покренуо рат у Гази, који има очигледне геноцидне особености; уколико би и његови суседи располагали нуклеарним оружјем Израел би деловао много суздржаније). Извођењем нуклеарних проба, Индија је постала сигурнија у односима са много моћнијом Кином. Индијско-пакистански сукоб и даље тиња, али су се сукоби примирили од када су обе стране стекле статус нуклеарне силе.

Северна Кореја је самопоузданија и повисила је свој међународни статус, посебно од када је Русија коначно престала да се поводи за Западом и пошто је де факто обновила сарадњу са Пјонгјангом. Ограничено ширење нуклеарног оружја могло би се показати као корисна препрека стварању и употреби биолошког наоружања. Повећање нуклеарне претње може да одврати од милитаризације технологија вештачке интелигенције. Али најважније, нуклеарно оружје – укључујући његово ширење – је нужно како би се обновили различити аспекти нуклеарног одвраћања који су престали да делују, не само да би се спречили велики конвенционални ратови (попут оних у Украјини) већ такође и трка конвенционалног наоружања. У конвенционалном рату се не може извојевати победа уколико потенцијални непријатељ располаже нуклеарним оружјем и, што је још важније, вољом да га употреби.

Нуклеарна равнотежа

Већи ослонац на нуклеарно одвраћање је нужан како би се охладили европски „лидери” који су сишли с ума и који говоре о неизбежном сукобу између Русије и НАТО, те инсистирају да се оружане снаге припреме за тај сценарио. Ова блебетала и њихове слушаоце требало би подсетити да би – у случају рата између Русије и НАТО пакта у Европи – мало шта преостало од многих европских чланица савеза већ након првих неколико дана сукоба.

Разумљиво, ширење нуклеарног наоружања такође доноси ризике. Али – узимајући у обзир садашњи неред и поновне поделе у свету – ови ризици су много мањи од оних које носи са собом опадање снаге нуклеарног одвраћања. Неће бити полицентричног и одрживог будућег светског поретка без нуклеарног мултилатеризма.

Излишно је уопште рећи да би неким државама требало трајно и одлучно негирати право да располажу нуклеарним наоружањем, или да се уопште приближе прибављању овог оружја. Немачка – која је отпочела два светска рата и починила геноцид – мора постати легитимна мета уништења превентивним нападом уколико икада покуша да се домогне атомске бомбе.

Међутим, пошто је заборавила своју гнусну историју – она већ сада призива такву казну – пошто тренутно делује као реваншистичка држава и главни европски подстрекивач рата у Украјини. У Европи, све државе које су учествовале у Хитлеровој инвазији на СССР требало би да страхују од сличне судбине. Мислим да би сличну судбину требало да деле – у ванредно хитном случају – са државом коју је Черчил исправно именовао „хијеном Европе”, уколико икада буду промишљали о стицању нуклеарног оружја. Не дај Боже, наравно, као што сам истакао много пута раније.

Уколико Токио предузме кораке ка стицању нуклеарног оружја, Кина ће – уз подршку Русије и других земаља Светске већине – имати свако право, па и моралну обавезу, да казни Јапан, током чије агресије је страдало десетине милиона људи у Кини и другим азијским земљама, и који и даље сања о освети те истиче да полаже право на руску територију.

Одржива нуклеарна равнотежа мора бити успостављена на Блиском истоку између:

1. Израела, уколико и када превазиђе сопствену кризу легитимитета, изазвану злочинима које је починио у Гази;
2. Ирана, уколико повуче своје званично објављене завете да ће уништити Израел;
3. и једне од заливских земаља или њихове заједнице.

Најприхватљивији кандидат за представљање целог арапског света су Уједињени Арапски Емирати, а уколико не, онда Саудијска Арабија или Египат. Природно, државе Светске већине требало би да се крећу према нуклеарном статусу одмерено, док обучавају релевантне стручњаке и елиту. Русија може и требало би да подели део свог искуства са њима.

Дијалог са водећим земљама Светске већине, о изменама и модернизацији политике нуклеарног одвраћања, морао би већ сада да се интензивно одвија. Уколико САД – док прелазе пут (надамо се што је мирније могуће) од статуса глобалног хегемона (који су задобиле пуким случајем) до позиције нормалне велике силе – одлуче да се врате класичном тумачењу Монроове доктрине и поново постану хегемон у Латинскоj Америци, могли бисмо да размотримо да помогнемо Бразилу, или чак Мексику, да постане нуклеарна сила (уколико они то желе).

Многи предлози које смо напред назначили изазваће талас критике, као што су то учинили и прошлогодишњи чланци о нуклеарном одвраћању. Али испоставило се да су они били веома корисни и домаћој и међународној стратешкој заједници, пошто су их разбудили из њиховог летаргичног сна и стратегијског паразитизма. Американци су брзо престали да говоре о томе како Русија никада неће употребити нуклеарно наоружање као одговор на западну агресију у Украјини. Онда су почели да говоре о опасности нуклеарне ескалације у Украјини. А потом су прешли на причу о томе да би изгубили истовремени рат против Русије и Кине. Европа – која је у потпуности остала без класе способне за стратешко промишљање – и даље кука, али она није нарочито опасна.

Мораћемо да мислимо и да радимо заједно. Верујем да ћемо то учинити – и јавно и иза затворених врата – са експертима из водећих држава Светске већине, и у будућности са представницима отрежњеног западног света. Завршићу свој есеј стиховима наде Александра Блока:

„Пре него што буде касно,
вратимо своје мачеве у корице/
Другови, постанимо браћа!”

Уколико преживимо следећих неколико деценија и избегнемо још једно доба ратова сличних онима у 20. веку, наша деца и унуци ће живети у мултирасном, мултикултурном и много праведнијем свету.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Милош Милојевић/Нови Стандард

Извор: globalaffairs.ru

Насловна фотографија: Reuters/Stringer