А. Медведев: Због чега Путин жали што Специјалну операцију није почео раније?

ДРУГА годишњица Специјалне војне операције врло врло је произвољан датум. Зато што је рат против Руса у Украјини почео 2014. године.

Онда када су људи спаљени у Одеси јер су хтели да говоре руски. И зато што су Одесу сматрали руским градом.

Први херој Специјалне операције је Генадиј Кушнарјов, командант Одеског одреда који је 2014-те убијен у њеном Дому синдиката.

Први су погинули на нашој страни мариупољски полицајци који су држали одбрану у својој станици у мају 2014. године.

Побио их је „Азов”.

У то време нису политичари у Москви говорили да је Донбас руски. Валериј Болотов је у априлу 2014. позвао на отпор кијевским властима и поновно успостављање Новоросије.

Рат је, дакле, почео пре десет година. И, НАТО се у њега одмах укључио. А Русија је пре две године направила веома тежак избор.

Било је могуће не покретати никакву специјалну операцију. Избор је могао бити и да се мирно гледа како Кијев преорава Донбас, како Оружане снаге Украјине и долазе до граница Русије која би морала да прими стотине хиљада избеглица.

„Азов” би постао главни у Доњецку. То би донело мало срамоте и негодовања патриотске јавности и то би било све.

Шта би се променило да је Москва на то пристала?

Добро бисмо живели. Са путовањима у Европу, страним брендовима, без санкција. Сви би били насмејани и правили се да је све у реду.

Живели бисмо тако, али то не би трајало дуго. Чак и без икаквог спољног утицаја, Русија би се самоуништила за највише десет година.

Држава без циљева, без идеологије и без поноса престаје да постоји и улази у своје крваво пропадање.

То би био историјски процес. Сећате ли се да је постојала држава, СССР, у коју нису веровали ни њена војска, ни КГБ, ни партија (КПСС)? Јер, сви су волели америчке филмове и фармерке, а дедине медаље су мењане за видео-рекордере?

Не окрећимо се од огледала. Тако је било код нас.

А пре две године, по свему судећи, после свих преговора са Западом током 2021. године, настала је ситуација када је постало јасно: ми или они.

Украјина је у овом сценарију само средство које користимо.

Да ли је било опција да се постигне договор? Вероватно, да је Запад хтео да се договоримо.

Није, па је Русија кренула у Спацијалну војну операцију.

У њој је досад било све: грешке, разочарања, губитак илузија, разумевање да презентација није стварност, Мариупољ, Азовстаљ, победе, Херсон, Суровикинова линија, Бахмут, нови поглед на себе, трезвен приступ проблемима (не увек), Авдејевка, наши губици, наши хероји, наша кривица за Купјанск, Цариградски споразуми, добровољци, рововске свеће, дронови, плетење маскирних мрежа, сахране комшија, мужева, браће…

Свако од нас има свој ланац оваквих слика и значења.

Изгледа да смо схватили колико смо грешили у процени себе и Запада.

„Једино за чиме можемо да жалимо је што Русија није раније започела активна дејства у Украјини“.

Да ли наш врховни командант ово рекао поводом 2014. или 2016. године?

Или је хтео да каже да није требало да верујемо Западу и да се договарамо у Минску?

Да ли му је жао што Новоросија није постала део Русије још 2014. и да је то могло да се изведе самного мање губитака?

Не знам.

Али, знам да ћемо ићи до краја. И да ћемо победити.

Да, биће још грешака. Болиће. Нећемо опет понешто важно урадити на време, а онда ћемо то исправљати.

Молићемо се за пале и молићемо се да Господ помогне нашим војницима.

Биће дани победа.

Биће и Дан победе.

Још је, међутим, дуг пут до тога. Али, немамо друге могућности. Немамо их већ десет година.

Мало смо прекасно то схватили.